Како мегаградови мењају мапу света

„Желим да другачије замислите начин на који је живот организован на земљи“, каже глобални стратег, Параг Кана. Док наши градови који се развијају постају све више повезани кроз транспортне, енергетске и комуникационе мреже, развијамо се из географије у оно што он назива „конектографија“. Ова нова цивилизација глобалног повезивања обећава смањење загађења и неједнакости, па чак и превазилажење геополитичког ривалства. У овом говору, Кана тражи од нас да прихватимо ново начело будућности: „Повезаност је судбина“.

Желим да другачије замислите начин
на који се живот организује на земљи.

Мислите о овој планети
као о људском телу у ком живимо.

Скелет је транспортни систем
путева и железница,

мостова и тунела, ваздушних и морских лука

који нам омогућавају да се крећемо
по свим континентима.

Васкуларни систем који даје телу снагу

су цеви за нафту, гасоводне цеви
и електродистрибутивне мреже

које расподељују енергију.

Нервни систем комуникације

су каблови интернета,
сателити, мреже мобилне телефоније

и информативни центри
који нам омогућавају дељење информација.

Ова инфраструктурна матрица
која непрестано расте

већ се састоји од путева
дужине 64 милиона километара,

четири милиона километара железнице,

два милиона километара цевовода

и једног милиона километра
каблова за интернет.

Шта је са интернационалним границама?

Имамо мање од 500 000 километара граница.

Хајде да изградимо бољу мапу света.

Можемо започети превазилажењем
извесне застареле митологије.

Постоји изрека са којом су упознати
сви студенти историје:

„Географија је судбина.“

Звучи тако озбиљно, зар не?

То је тако фаталистичка изрека.

Она нам говори да су земље окружене копном
осуђене на сиромаштво,

да мале земље не могу да избегну
своје веће суседе,

да су огромне раздаљине непремостиве.

Међутим, са сваким путовањем по свету,

видим силу која је још јача
и у замаху на планети -

повезивање.

Револуција глобалне повезаности
у свим својим облицима -

транспорт, енергија и комуникација -

омогућила је огроман помак у кретању људи,

добара, ресурса, знања,

која је таква да више не видимо
географију одвојену од ње.

Заправо, видим ове две снаге
како се спајају

у нешто што називам „конектографија“.

Конектографија представља огроман помак

у мобилности људи, ресурса и идеја,

али представља еволуцију,

развој света од политичке географије,

што је начин на који легално делимо свет,

до функционалне географије,

што је начин на који заправо
користимо свет,

од нација и граница до инфраструктуре
и ланаца снабдевања.

Наш глобални систем се развија

од вертикално интегрисаних
империја 19. века,

преко хоризонтално
међузависних нација 20. века

до глобалне мреже цивилизација у 21. веку.

Повезаност, а не суверенитет,

постао је принцип
организације људске врсте.

(Аплауз)

Постајемо цивилизација глобалне мреже

јер је буквално градимо.

Сви светски буџети за одбрану
и војни трошкови заједно

износе тек нешто испод
два билиона долара годишње.

У међувремену, процењује се
да ће доћи до пораста

наших глобалних
инфраструктуралних трошкова

од девет билиона годишње
током следеће деценије.

Па, и требало би.

Живимо са инфраструктуралним залихама

предвиђеним за светску популацију
од три миллиарде

док нам популација прелази
од 7 ка 8 милијарди,

а на крају и 9 милијарди и више.

По правилу би требало да трошимо
око једног билиона долара

на основне инфраструктуралне потребе
на сваку милијарду становника на свету.

Не изненађује да је Азија у вођству.

Током 2015. године,
Кина је најавила стварање

Азијске банке
за инфраструктуру и улагања,

која заједно са мрежом других организација

има за циљ да изгради мрежу
путева гвожђа и свиле,

која ће се протезати
од Шангаја до Лисабона.

Док се развија
овај топографски инжењеринг,

вероватно ћемо потрошити више
на инфраструктуру у наредних 40 година,

изградићемо више инфраструктуре
у следећих 40 година

него што смо то учинили
у претходних 4 000 година.

Застанимо и размислимо о томе на тренутак.

Толико увећана потрошња за изградњу
основа глобалног друштва,

уместо потрошње
на средства за њено уништење,

може имати далекосежне последице.

Повезаност је начин
на који оптимизујемо прерасподелу

људи и ресурса широм света.

То је начин на који људска врста
постаје више од пуког збира својих делова.

Верујем да је то оно што се дешава.

Повезаност има свог близанца
међу мегатрендовима 21. века -

планетарну урбанизацију.

Градови су инфраструктуре
које нас највише дефинишу.

До 2030. године, више од две трећине
светске популације

живеће у градовима.

Ово нису само тачкице на мапи,

већ огромни архипелази
који се протежу стотинама километара.

Ево нас у Ванкуверу,

на врху каскадијског коридора

који се протеже јужно
дуж америчке границе до Сијетла.

Технолошки гигант Силицијумске долине

креће северно од Сан Франциска,
наниже према Сан Хозеу

и дуж залива до Оукланда.

Ширење Лос Анђелеса
сада прелази Сан Дијего

преко мексичке границе до Тихуане.

Сан Дијего и Тихуана сада имају
заједнички аеродромски терминал

са ког можете отићи у обе земље.

На крају може доћи до тога

да брза железничка мрежа
повеже целокупну обалу Тихог океана.

Амерички североисточни мегалополис
креће од Бостона преко Њујорка

и Филаделфије до Вашингтона.

Има више од 50 милиона људи

и у плану је мрежа брзе железнице.

Међутим, Азија је место на ком видимо
да се мегаградови спајају.

Континуирани строп светла
од Токија преко Нагоје до Осаке

садржи више од 80 милиона људи

и већи део јапанске економије.

То је највећи светски мегаград.

За сада.

У Кини, међутим,
мегаградски скупови се спајају

са популацијом која достиже
100 милиона људи.

Економски прстен Бохај око Пекинга,

делта реке Јангцекјанг око Шангаја

и делта Бисерне реке

протежу се од Хонг Конга
северно до Гуангџоуа,

а у средини је мегаградски скуп
Чунгкинг-Ченгду,

чија је географска површина
скоро исте величине

као држава Аустрија.

Сваки од ових мегаградских скупова

има БДП којa се приближава цифри
од два билиона долара,

што је готово једнако БДП-у
скоро целокупне Индије.

Па, замислите да наше глобалне
дипломатске институције, као што је Г20,

заснивају чланство на економској снази,

а не на националној заступљености.

Неки кинески мегаградови би могли
постати чланови и добити место за столом,

док би целе земље, као што су Аргентина
или Индонезија, биле искључене.

Ако кренемо до Индије,

чија ће популација
ускоро превазићи популацију у Кини,

и она има мегаградске скупове,

као што је главна регија Делхија

и Мумбај.

На Средњем Истоку, Шири Техеран
обухвата једну трећину иранске популације.

Већи део од 80 милиона становника Египта

живи у пролазу
између Каира и Александрије.

У заливу се формирају
низови држава-градова,

од Бахреина и Катара

преко Уједињених Aрапских Eмирата
до Маската у Оману.

Затим, ту је и Лагос,

највећи афрички град
и нигеријски комерцијални центар.

Постоји план за његову железничку мрежу,

што ће бити сидро
огромног атлантског обалског појаса,

који се протеже преко Бенина, Тогоа и Гане

до Абиџана, главног града Обале Слоноваче.

Ове су земље, међутим, предграђа Лагоса.

У свету мегаградова,

државе могу бити предграђа градова.

До 2030. године ћемо имати

чак 50 таквих скупова
мегаградова на свету.

Па, која вам мапа говори више?

Наша традиционална мапа
од 200 појединачних нација

која је закачена на већини наших зидова

или ова мапа од 50 мегаградских скупова?

Ипак, и ово је непотпуно

јер не можете разумети
било који појединачни мегаград

без разумевања његове повезаности
са другим градовима.

Људи се селе у градове
да би били повезани,

а због повезаности
се ови градови развијају.

Било који од њих, као што су Сао Пауло,
Истанбул или Москва,

има БДП који се приближава
или прелази трећину половине

целокупног њиховог националног БДП-а.

Међутим, једнако је важно

да не можете израчунати
ниједну њихову појединачну вредност

без разумевања улоге протока људи,

финансија, технологије

који им омогућавају да се развијају.

Узмите за пример
провинцију Хаутенг у Јужној Африци,

која садржи Јоханезбург
и главни град, Преторију.

Она, такође, представља нешто мало
преко трећине јужноафричког БДП-а.

Једнако је важно, међутим,
да се ту налазе канцеларије

скоро сваке мултинационалне корпорације

која улаже директно у Јужну Африку

и, заиста, у цео афрички континент.

Градови желе да буду део
глобалних ланаца вредности.

Желе да буду део глобалне поделе рада.

Градови размишљају на овај начин.

Никада нисам срео градоначелника
који ми је рекао:

„Желим да мој град буде одсечен.“

Знају да њихови градови једнако припадају

цивилизацији глобалне мреже
и њиховим домовинама.

Е, сад, код многих људи
урбанизација ствара велику забринутост.

Мисле да градови уништавају планету.

Међутим, управо сада

има више од 200 међуградских
мрежа учења које расту.

То је једнако броју

међувладиних организација које имамо.

Све ове међуградске мреже
посвећене су једној сврси,

приоритету човечанства у 21. веку,

одрживој урбанизацији.

Да ли то функционише?

Узмимо, на пример, климатске промене.

Знамо да самит за самитом
у Њујорку и Паризу

неће смањити емисију
гасова стаклене баште.

Међутим, оно што можемо да видимо
је да пренос технологије,

знања и стратегија између градова

је начин на који смо почели да смањујемо
присуство угљеника у нашим економијама.

Градови уче једни од других.

Како изградити зграде
које немају штетна зрачења,

како развити системе дељења
електричних аутомобила.

У највећим кинеским градовима,

уводе ограничења
броја аутомобила на улицама.

У многим градовима на Западу,

млади људи чак више и не желе да возе.

Градови су били део проблема,

а сада су део решења.

Неједнакост је други велики проблем
да се постигне одржива уранизација.

Када путујем кроз мегаградове
с краја на крај,

а потребни су сати и дани за то,

имам доживљај трагедије
крајњих неједнакости

у оквиру исте области.

Ипак, наше светске залихе
финансијских средстава

никада нису биле веће,

а приближавају се броју
од 300 билиона долара.

То је скоро четири пута више
од стварног светског БДП-а.

Преузели смо огромне дугове
из времена финансијске кризе,

али да ли смо их уложили
у инклузивни раст?

Не, не још.

Тек када изградимо адекватни,
приступачни јавни смештај,

када уложимо у снажне транспортне мреже

да омогућимо људима да се међусобно повежу
физички и дигитално,

наши подељени градови и друштва

почеће поново да изгледају као целина.

(Аплауз)

Због тога је инфраструктура
управо укључена

у одрживе развојне циљеве
Уједињених нација;

јер омогућава све друге.

Наше политичке и економске вође

схватају да повезаност није милостиња,

већ прилика.

Због тога наша финансијска заједница

треба да разуме да је повезаност
најважнија врста имовине у 21. веку.

Градови могу да учине свет одрживијим,

могу учинити свет праведнијим,

а верујем и да повезаност међу градовима

може учинити свет мирнијим.

Ако погледамо регионе света
са више саобраћања преко граница,

видимо више трговине, више улагања

и више стабилности.

Сви знамо причу о Европи
након II светског рата,

када је индустријска интеграција
покренула процес

који је покренуо стварање данашње
миротворне Европске уније.

Узгред, можете видети да је Русија

последња по повезаности
међу великим силама

у интернационалном систему,

а то увелико објашњава данашње тензије.

Земље које мање учествују у систему

имају и мање да изгубе када га поремете.

У Северној Америци,
линије које су најважније на мапи

нису границе између Америке и Канаде
или Америке и Мексика,

већ густа мрежа путева,
железница, цевовода

и електричних мрежа,
па чак и водених канала

који стварају интегрисану
унију Северне Америке.

Северној Америци није потребно још зидова;
потребно јој је више повезивања.

(Аплауз)

Међутим, право обећање о повезаности
је постколонијални свет,

сви региони у којима су границе
кроз историју биле изузетно произвољне

и у којима су генерације вођа

имале непријатељске односе
једни са другима.

Сада је, међутим,
нова група вођа дошла на власт

и закопава ратне секире.

Узмимо за пример југоисточну Азију,
где се планира да мреже брзих возова

повежу Бангкок и Сингапур,

као и путеви за трговину
од Вијетнама до Мјанмара.

Сада ова област са 600 милиона људи
руководи својим пољопривредним ресурсима

и индустријском производњом.

Развија се у нешто што зовем „Pax Asiana“,

мир међу североисточним азијским народима.

Слична појава ће се ускоро развити
у источној Африци,

где шест земаља

улаже у железнице и мултимодалне коридоре

да би земље без излаза на море могле
да представе своја добра на тржишту.

Сада земље контролишу своја средства

и стратегије инвестирања.

Оне се, такође,
развијају у „Pax Africana“.

Једна нама позната област
која може користити овакво размишљање

је Средњи исток.

Како се арапске земље трагично урушавају,

шта остаје за њима осим древних градова,

као што су Каиро, Бејрут и Багдад?

Заправо, скоро 400 милиона људи
из арапског света

је скоро потпуно урбанизовано.

Као друштва, као градови,

или су пребогати водом или је немају,

или имају превише или премало енергије.

Једини начин да поправимо ова неслагања

није кроз још ратова и граница,

већ кроз већу повезаност
цевовода и водених канала.

Нажалост, ово још увек није
мапа Средњег истока,

али би требало да буде,

повезана „Pax Arabia“,

интегрисана изнутра

и продуктивно повезана са суседима -
Европом, Азијом и Африком.

Може деловати да у овом тренутку
не желимо повезаност

са најтурбулентнијим делом света.

Међутим, знамо из историје
да је већа повезаност једини начин

за остваривање дуготрајне стабилности,

јер знамо да је из региона у регион

повезаност нова стварност.

Градови и земље уче да се удружују

у мирољубивије и напредније целине.

Међутим, прави тест ће бити Азија.

Да ли повезаност може да превазиђе
обрасце ривалитета

међу великим силама Далеког истока?

На крају крајева, овде би требало
да почне Трећи светски рат.

Од завршетка Хладног рата,
пре четврт века,

бар је шест великих ратова
предвиђено за овај регион,

али ниједан није почео.

Узмите, на пример, Кину и Тајван.

Деведесетих година, ово је за све био
водећи сценарио за Трећи светски рат.

Међутим, отада

је обим трговине и улагања преко мореуза
постао толико интензиван

да су прошлог новембра

вође обе стране одржале историјски самит

да би разговарале о коначном
мирољубивом поновном уједињењу.

Чак и избори

националистичке партије на Тајвану,

која је за независност, раније ове године,

не умањују ову фундаменталну динамику.

Кина и Јапан имају
чак и дужи историјат ривалства

и распоређивале су
своје ваздушне снаге и морнарице

да би показале своју снагу
у острвским споровима.

Међутим, током последњих година,

Јапан је доносио
највећа инострана улагања у Кину.

Јапански аутомобили се тамо продају
у рекордном броју.

Погодите одакле највећи број странаца

који данас живе у Јапану долази?

Погодили сте, из Кине.

Кина и Индија су биле у великом рату

и имају три отворена гранична спора,

али је данас Индија други по реду
највећи акционар

у Азијској банци
инфраструктуралног улагања.

Они граде трговински коридор
који се протеже од североисточне Индије

кроз Мјанмар и Бангладеш до јужне Кине.

Обим њихове трговине је порастао
са 20 милијарди долара пре деценије

на данашњих 80 милијарди долара.

Индија и Пакистан које имају
нуклеарно оружје су водиле 3 рата

и настављају спор око Кашмира,

али и преговарају
око најважнијег трговачког договора

и желе да доврше цевовод

који се протеже од Ирана
кроз Пакистан до Индије.

Попричајмо о Ирану.

Зар није пре само две године
рат са Ираном деловао неизбежно?

Зашто онда свака главна сила
јури да данас послује тамо?

Даме и господо,

не могу да гарантујем
да Трећи светски рат неће избити.

Ипак, дефинитивно видимо
због чега се још увек није десио.

Иако је Азија домовина
војске која најбрже расте на свету,

исте ове земље улажу милијарде долара

у међусобну инфраструктуру
и ланце снабдевања.

Више их интересује међусобна функционална

него политичка географија.

Због тога њихове вође двапут промисле,
удаље се са ивице

и одлуче да се усредсреде
на економске везе

уместо на територијалне тензије.

Дакле, често делује да се свет распада,

али изградња веће повезаности

је начин да Хамптија Дамптија
поново саставимо,

много боље него раније.

Обавијањем света

у такву беспрекорну физичку
и дигиталну повезаност

развијамо се у свет

у ком људи могу да се уздигну
изнад географских ограничења.

Ми смо ћелије и крвни судови

који пулсирају у овим светским
мрежама повезаности.

Свакога дана стотине милиона људи
одлази на интернет

и ради са људима које никада нису срели.

Више од милијарду људи
прелази границе сваке године,

а очекује се да ће тај број порасти
на три милијарде у деценији која долази.

Не само да изграђујемо повезаност,

већ је чинимо.

Ми смо цивилизација глобалне мреже

и ово је наша мапа,

мапа света у ком географија
више није судбина.

Уместо тога, будућност има
нови мото са више наде -

повезаност је судбина.

Хвала вам.

(Аплауз)