Kako napraviti mumiju - Len Blok (Len Bloch)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/how-to-make-a-mummy-len-bloch

Kao što svako ko je video mumiju zna, drevni egipatski sveštenici prolazili su kroz puno muka da bi izbegli raspadanje. Ali, koliko su uspešni bili u tome? Len Blok detaljno opisuje proces mumifikacije i istražuje rezultate hiljadama godina kasnije.

Leksiju pripremila Len Blok, animacija: The Moving Company Animation Studio.

Poznato je da se smrt i porez
ne mogu izbeći,

ali šta je sa raspadanjem?

Kao što svako ko je video mumiju zna,

drevni Egipćani su prolazili
kroz puno muka da bi izbegli raspadanje.

Pa, koliko su uspešni bili u tome?

Žive ćelije se konstantno obnavljaju.

Specijalizovani enzimi razaraju
stare strukture,

a sirovi materijali se koriste
da izgrade nove.

Ali, šta se dešava sa nekim ko umre?

Njihove mrtve ćelije više
ne mogu da se obnove,

ali enzimi nastavljaju da ruše sve.

Tako je bilo ko sa željom da sačuva telo

trebalo da požuri pre enzima
i pre nego što tkiva počnu da trule.

Neuroni umiru brzo,

pa su mozgovi bili unapred izgubljeni
za drevne egipatske mumifikatore,

zbog čega su,
prema grčkom istoričaru Herodotu,

započinjali proces zakucavanjem
šiljka u lobanju,

zatim su gnječili mozak, ispuštali ga
da iscuri kroz nos

i sipali smolu drveta u lobanju
da spreče dalje raspadanje.

Možda se mozgovi raspadnu prvi,
ali utroba koja se raspada je mnogo gora.

Jetra, stomak i creva sadrže
digestivne enzime i bakterije

koje posle smrti počinju
da izjedaju leš iznutra.

Tako su sveštenici prvo uklanjali
pluća i abdominalne organe.

Bilo je teško ukloniti pluća
bez oštećivanja srca,

ali pošto se za srce verovalo
da je sedište duše,

ophodili su se prema njemu
sa velikom pažnjom.

Stavljali su visceralne organe u tegle

koje su bile napunjene prirodnom sodom
pod nazivom natron.

Kao bilo koja so, natron može
da spreči propadanje ubijanjem bakterija

i da spreči prirodne
digestivne enzime tela da rade.

Natron, međutim, nije bilo kakva so.

Uglavnom je mešavina
dve alkalne soli,

natrijum karbonata i sode bikarbone.

Alkalne soli su posebno smrtonosne
po bakterije

i mogu da pretvore membrane masti
u tvrdu, sapunastu supstancu,

tako održavajući strukturu leša.

Posle obrađivanja unutrašnjih organa,

sveštenik je stavljao u telesne šupljine
tkaninu sa još natrona

i zatim ih ispirao da bi
dezinfikovao kožu.

Zatim je telo stavljano u još natrona

na još nekih 35 dana kako bi se
očuvalo spoljašnje meso.

Do trenutka njenog otklanjanja,

alkalna so bi skupila svu tečnost iz tela

i formirala tvrde braon grudve.

Leš ne bi satrulio,

ali nije baš ni sjajno mirisao.

Sveštenik bi polio smolu sa drveta
preko tela da ga učvrsti,

masirao ga mešavinom sličnom vosku
koja je sadržala i ulje kedra,

a zatim bi ga uvio u platno.

Konačno, smestili bi mumiju
među gomilu kovčega,

a nekada čak i u kamene sarkofage.

Pa, koliko su drevni Egipćani bili
uspešni u izbegavanju propadanja?

Sa jedne strane, mumije definitivno nisu
netaknuta ljudska tela.

Njihovi su mozgovi smoždeni
i izbačeni u mlazu,

organi su im otklonjeni
i soljeni kao salama,

a oko polovine preostale telesne mase
je izdrenirano.

Ipak, ono što preostaje je
začuđujuće dobro sačuvano.

Čak i posle hiljadu godina,

naučnici mogu da urade
autopsiju mumija

da bi odredili uzrok smrti,

a možda čak i da izoluju DNK uzorke.

Ovo nam je dalo nove informacije.

Na primer, čini se da je zagađenje vazduha
bilo ozbiljan problem u drevnom Egiptu,

verovatno zato što se koristila
kućna vatra za pečenje hleba.

Kardiovaskularne bolesti bile su
učestale, takođe, kao i tuberkuloza.

Dakle, drevni Egipćani donekle su
bili uspešni u izbegavanju propadanja.

Ipak, kao i smrt,
porez se ne može izbeći.

Kada su se mumije prevozile,
oporezivane su kao slana riba.