Đanin di Đovani (Janine di Giovanni): Šta sam videla u ratu

Reporterka Đanin di Đovani bila je na najgorim mestima na svetu da bi donela priče iz Bosne, Sijera Leonea i nedavno iz Sirije. Prenosi nam priče o ljudskim momentima usred velikih konflikata - i istražuje tu šokantnu promenu kad poznata gradska ulica postaje bombardovano ratno bojište.

Ovako počinje rat.

Jedan dan živite
vaš svakodnevni život,

planirate da idete na zabavu,

vodite svoju decu u školu,

zakazujete termin kod zubara.

Sledećeg momenta,
telefon ne radi,

TV ne radi, na ulici
su naoružani muškarci,

putevi su blokirani.

Život kakav ste poznavali prestaje.

Zaustavlja se.

Ukrašću priču od
jedne moje prijateljice,

prijateljice iz Bosne,
o tome šta joj se desilo,

jer mislim da će vam tačno
dočarati kako to izgleda.

Bila je na putu ka poslu
jednog aprilskog dana 1992. godine,

u kratkoj suknji i visokim štiklama.
Radila je u banci.

Bila je mlada majka.
Bila je neko ko voli da se zabavlja.

Izvanredna osoba.

I odjednom ugleda tenk

koji se lagano kreće
glavnim putem kroz Sarajevo

rušeći sve pred sobom.

Mislila je da sanja, ali nije.

I trči kao što bi to
bilo ko od nas uradio

i nalazi sklonište,
sakriva se iza kante za smeće,

u svojim štiklama i kratkoj suknji.

I skrivajući se tamo,
oseća se glupo,

ali gleda taj tenk kako prolazi
sa vojnicima

i ljude na sve strane i haos

i misli: "Osećam se kao Alisa u zemlji čuda

koja silazi niz zečju rupu,

dole, dole, dole u haos

i moj život više nikad neće biti isti."

Nekoliko nedelja kasnije,
moja prijateljica je bila u masi ljudi

koji su je gurali sa detetom u naručju

da bi ga dala
neznancu u autobusu,

jednom od zadnjih autobusa
koji napuštaju Sarajevo

da bi odveli decu na sigurno.

I seća se kako se gurala
sa svojom majkom

kroz masu i masu ljudi:
"Uzmite moje dete! Uzmite moje dete!"

predajući svoje dete
nekome kroz prozor.

Nije ga videla godinama.

Opsada je trajala tri i po godine

i bila je to opsada bez vode,

bez struje,
bez grejanja, bez hrane,

u središtu Evrope,
krajem 20. veka.

Imala sam čast da budem
jedna od onih reportera

koji su preživeli tu opsadu

i kažem da imala sam čast
i privilegiju da budem tamo

jer me je to iskustvo naučilo svemu,

ne samo o poslu reportera,
nego i kakav čovek treba biti.

Naučila sam o samilosti.

Naučila sam o običnim ljudima
koji mogu biti heroji.

Naučila sam o deljenju.
Naučila sam šta je drugarstvo.

Pre svega, učila sam o snazi ljubavi.

Čak i usred strašnog razaranja
i smrti i haosa,

učila sam o tome kako obični
ljudi pomažu svojim komšijama,

dele hranu,
odgajaju svoju decu,

kako odvlače nekog pogođenog snajperom
sa sredine puta

iako znaju da time
ugrožavaju sopstveni život,

pomažu povređenim ljudima
da uđu u taksi

pokušavajući da ih odvezu u bolnice.

Naučila sam toliko toga o sebi.

Marta Gelhorn, jedna od mojih heroina,
jednom je rekla:

"Možeš voleti samo jedan rat.
Ostalo je odgovornost."

Izveštavala sam u mnogim,
mnogim, ratovima posle toga,

toliko da sam prestala da brojim,

ali nijedan nije bio kao Sarajevo.

Prošlog Aprila, vratila sam se na čudan,

kako sam ga nazvala, poremećeni
srednjoškolski sastanak.

Bila je to 20. godišnjica opsade,

početka opsade Sarajeva,

i ne volim reč "godišnjica",
jer zvuči kao neka zabava,

a ovo nije bila zabava.

Bilo je to jako tužno
okupljanje reportera

koji su radili tamo za vreme rata,
humanitarnih radnika

i naravno samih hrabrih
i odvažnih ljudi Sarajeva.

Ono što me je najviše pogodilo,

što mi je slomilo srce,

šetajući glavnom ulicom Sarajeva,

gde je moja prijateljica Aida videla
nadolazeći tenk pre 20godina,

na putu sam ugledala više
od 12.000 crvenih stolica,

praznih,

i svaka od njih
je predstavljala

osobu koja je
poginula tokom opsade,

samo u Sarajevu,
ne u celoj Bosni

i širile su se sa jednog kraja grada

na veći deo istog

i najtužnije su mi bile
male stolice

za decu.

Sad pokrivam Siriju

i počela sam da
izveštavam jer verujem

da to mora biti urađeno.

Verujem u tamošnju priču
koja mora biti ispričana.

Vidim, opet, primer rata u Bosni.

I kad sam prvi put stigla u Damask,

zapazila sam jedan čudan momenat u kome ljudi

nisu verovali da će rat iznenada izbiti

i bilo je isto kao u Bosni

i u skoro svim drugim državama
u kojima sam videla da rat stiže.

Ljudi ne žele da
veruju u to da stiže

i zato ne odlaze, ne odlaze
ranije kad još mogu.

Ne spašavaju svoj novac.

Oni ostaju jer svi žele
da ostanu u svojim domovima.

I tada rat i haos iznenada nastupaju.

Ruanda je mesto koje
me stalno proganja.

1994. godine, na kratko sam napustila Sarajevo
da bih izveštavala o genocidu u Ruandi.

Između aprila i avgusta, 1994.,

milion ljudi je pobijeno.

Ako me je tih 12.000 stolica toliko pogodilo

samim brojem,

želela bih da samo na trenutak
razmislite o milion ljudi.

Daću vam neki primer,
sećam se

kako sam stajala i gledala niz put
daleko koliko sam mogla,

najmanje 1,6 km i tamo je bila
gomila tela u visini duplo višoj od mene

mrtvih.

I to je bio samo mali procenat mrtvih.

Bilo je majki koje su držale svoju decu

uhvaćenu u zadnjim smrtnim mukama.

Naučili smo mnogo od rata

i spomenula sam Ruandu

jer je to mesto, kao i Južna Afrika,

u kome već blizu 20 godina traje isceljenje.

Pedeset šest procenata
parlamentaraca su žene,

što je fantastično

i sad je već u okviru ustava,

da vam nije dozvoljeno
da izgovarate Hutu ili Tutsi.

Nije vam dozvoljeno da bilo koga
identifikujete po etničkoj pripadnosti,

što je, naravno, prvenstveno i započelo pokolj.

Jedan moj prijatelj, humanitarni radnik,
mi je ispričao prelepu priču

ili ja mislim da je prelepa.

Bila je jedna grupa dece,
mešana Hutu i Tutsi

i grupa žena koje su ih usvajale

napravila je red i deca su samo
davana sledećoj ženi po redu.

Nije bilo nikakve kompenzacije za,
ti si Tutsi,

ti si Hutu, možda si ubio moju majku,

možda si ubio mog oca.

Bili su spojeni u nekoj vrsti pomirenja

i smatram to izvanrednim.

Kad me ljudi pitaju kako
nastavljam da izveštavam o ratu

i zašto to i dalje radim,

evo zašto.

Kad se vratim u Siriju,
zapravo već sledeće nedelje,

ono što vidim su neverovatni heroji,

neki od njih se bore za demokratiju,

za stvari koje mi uzimamo
zdravo za gotovo svaki dan.

I to je razlog zašto to radim.

2004. godine, dobila sam sina

i zovem ga moje čudo od deteta,

jer nakon što sam videla toliko smrti

i razora i haosa i tame u svom životu,

ovaj zrak nade se rodio.

Nazvala sam ga Luka, što znači
"Onaj koji donosi svetlost",

jer donosi svetlost u moj život.

Pričam o njemu jer kad
je imao samo četiri meseca

moj strani urednik prislio me je
da se vratim u Bagdad

odakle sam izveštavala tokom svog
vremena Sadamovog režima

i za vreme pada Bagdada
i posle toga

i sećam se ulaska u avion u suzama,

plačući jer sam odvojena od svog sina

i dok sam bila tamo,

jedan poznati političar iz Iraka
koji mi je bio prijatelj

pitao me je: "Šta radiš tu?

Zašto nisi kod kuće sa Lukom?"

Rekla sam: "Pa, moram da vidim."
Bila je to 2004. godina

početak neverovatno
krvavog perioda u Iraku.

"Moram da vidim šta se dešava ovde.

Moram da izveštavam o tome."

Na to mi je on rekao:
"Idi kući,

jer ako propustiš njegov prvi zub,

ako propustiš njegov prvi korak,
nikad nećeš sebi oprostiti.

Ali uvek će biti drugog rata."

I nažalost, uvek će biti ratova.

I zavaravam sebe ako mislim,
da kao novinar,

kao reporter, kao pisac,

to što radim može da ih zaustavi.
Ne može.

Nisam Kofi Anan.
On ne može zaustaviti rat.

Pokušao je da pregovara u vezi sa Sirijom
i nije uspeo.

Nisam osoba za rešavanje konflikata UN-a.

Nisam čak ni doktor-humanitarac

i ne mogu vam opisati koliko puta
sam se osećala bespomoćnom

gledajući ljude oko mene kako ginu,
a ja ih ne mogu spasiti.

Ja sam samo svedok.

Moja uloga je da budem glas
ljudima čiji se glas ne čuje.

Jedan moj kolega je to opisao
kao donošenje svetlosti

u najtamnije kutke sveta.

I to je ono što pokušavam da uradim.

Nisam uvek uspešna

i ponekad je neverovatno frustrirajuće,

jer se osećate kao da pišete u prazno

ili da to nikog ne zanima.

Koga zanima Sirija?
Koga zanima Bosna?

Koga zanima Kongo,

Obala Slonovače, Liberija, Sijera Leone,

sva ova mesta

koja ću pamtiti do kraja svog života?

Ali moj zadatak je da budem svedok

i to je srž, suština stvari,

za nas reportere koji ovo radimo.

I sve što zaista mogu
da uradim je da se nadam,

ne u stvaraoce politike ili političare

jer koliko god bi želela da verujem

da čitaju moje reči i rade nešto povodom toga,

ne zavaravam se.

Ali ono čemu se nadam da
ako se setite ičega što sam rekla

ili bilo koje od mojih priča
sutra ujutru za vreme doručka,

ako se setite priče o Sarajevu

ili priče o Ruandi,

ja sam odradila svoj posao.

Hvala vam puno.

(Aplauz)