Fruškać - sačuvajmo Nacionalni park Fruška gora | Nikola Arežina | TEDxNoviSad

Fruškogorski maraton, Prvi maj, pešačenja stazama zdravlja, potraga za retkim pečurkama, planinarenje, kampovanje, roštiljanje na vikendicama, rashlađivanje u jezerima… samo su neke od aktivnosti u kojima volimo da uživamo na vojvođanskoj planini, Fruškoj gori. Ona nam pruža mnoga zadovoljstva, a koliko mi uzvraćamo? Kroz platformu Fruškać, Nikola nas poziva da sagledamo probleme našeg nacionalnog parka i uključimo se u njihovo rešavanje, prvenstveno kao pojedinci ali i u saradnji sa odgovarajućim institucijama. Park pripada svima nama te je naša zajednička odgovornost.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx.

Završim ja faks 2006. godine,
odvažim se da odem u Beograd,

iz provincije.

Nisam imao nešto mnogo keša,
to jest, 30 evra.

Hteo sam da se zaposlim
kao grafički dizajner

i uspeo sam vrlo brzo.

Tada sam mislio da baš mnogo toga znam,

da sam mnogo dobar dizajner
i da ću ja lako sa tim,

ali ubrzo zatim se pokazalo suprotno.

Upao sam u razne projekte,
rad sa klijentima, stresan posao.

Odjednom sam postao deo te mašinerije,

tj. bio sam samo jedan mali šraf
koji je samo radio, a usput je i trošio.

I tako sam ja, eto, čitave četiri godine
proveo u tom studiju

i rešio sam nešto da promenim,

pošto nisam više mogao
da radim taj posao na taj način.

Dao sam otkaz.

Ni tad nisam imao nešto mnogo kinte,

ali sam zato imao porodičnu kuću
u podnožju Fruške gore.

I prvo što sam odlučio
bilo je malo da se odmorim.

I video sam da to dobro ide,

pošto priroda mog posla meni dozvoljava
da radim sa bilo koje tačke na planeti.

Tako sam ja malo radio, malo odmarao,

i zapravo, posle mesec dana,
meni se vrati totalno ta moja energija.

Potpuno sam se resetovao,
stres je potpuno nestao.

Od tad pa narednih godina,
ja sam se vraćao leti na Frušku goru,

i polako sam počeo da istražujem.

Sad, svi mi znamo, Fruška gora -
manastiri, možda neko zna poneko jezero.

Ali usput sam počeo
da saznajem neke nove stvari,

da upoznajem neke nove ljude,
da istražujem neke nove lokacije.

Dosta toga je postojalo
po enciklopedijama.

Dosta toga sam saznavao od ljudi,
u neposrednom kontaktu.

Između ostalog, postojale su
i neke interesantne informacije

za koje tad nisam ni znao.

Na primer, kao i za ovu.

Da li ste znali da na Fruškoj gori
možete da pronađete fosil morske zvezde?

Nekako je i logično, ako se setimo
samo iz knjige istorije ili geografije,

da je Vojvodina bila Panonsko more,
a Fruška gora, zapravo, ostrvska planina.

Avarski pojas, pronađen na obroncima
Fruške gore, tačnije, u njivi mog komšije.

On je neprocenjive vrednosti.

Trenutno je na tajnoj lokaciji,
ni ja sam ne znam gde tačno,

ali znam da se prave dve kopije

od kojih će jedna biti izložena
u Narodnom muzeju u Beogradu,

a druga će biti izložena
u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.

Inače je interesantno da se vlasnik njive

na kojoj je pronađen avarski pojas
i dalje sudi sa državom,

ne bi li dobio neki novac.

Da li ste znali da su Rimljani
izabrali Frušku goru da bi uživali u njoj

i da su oni prvi doneli
vinovu lozu na Frušku goru?

Ovo što vidite je akvadukt.

On je nekada vodio sa Fruške gore
do tadašnjeg Sirmijuma i dopremao je vodu.

Nažalost, njega više nema.

I da li ste znali da na Fruškoj gori
raste 31 vrsta orhideja?

Od toga je 17 njih zaštićeno.

Pošto sam dolazio
do svih tih silnih informacija,

u priči sa ljudima, video sam da niko
ne zna zapravo šta je to Fruška gora,

da 99 posto ljudi ne zna
šta je Fruška gora; nisam ni ja znao.

Hteo sam nešto da učinim.

Sad, tu je moje znanje,
sve te silne informacije,

i samo u jednom trenutku: bam!

Fruškać.

Rodila se ideja o sajtu o Fruškoj gori

koji će sadržati
sve interesantne informacije.

Prvo što sam uradio - izabrao sam ime.

Fruškać se inače koristilo u Novom Sadu.

Malo ljudi ga je koristilo,
a meni je bilo simpatično, kratko.

Rešio sam njega da izaberem,

a prva stvar koji sam zapravo uradio
je ovaj logo koji možete da vidite.

Ja obožavam to da radim, to je nekako
moja struka i potpuno se posvetim tome.

E sad, svakom logu koji se pravi
potrebno je dati neku simboliku.

Ja nisam želeo na prvi pogled
da se vidi šta to krije taj logo,

a zapravo,

osnovna simbolika koju sam ja nekako
protkao kroz to je multikulturalnost.

To sam prikazao tako što sam pomešao
ćirilicu i latinicu.

A i u nadi malo da ih pomirim,

jer svakoga ko se ozbiljno bavi dizajnom

užasno nerviraju podele
na ćirilicu i latinicu,

jer to je, na kraju krajeva,
potpuno besmisleno.

Zatim, tu su ti organski oblici -
slovo Ć na kom možete videti listić

i recimo, Š koje predstavlja potočić,
i malu ptičicu ta kvačica.

A srce je inače karakteristično
za Frušku goru.

Možete ga videti na dosta stabala

i ono predstavlja
stazu zdravlja na Fruškoj gori.

A lokalizam „volem“ je zapravo naš slogan

koji je karakterističan
za ovaj deo Fruške gore.

I tako ja polako počnem
da stvaram taj mali svet.

Potpuno sam se posvetio tom svom hobiju.

Pored dnevnih obaveza,

taj moj hobi je iziskivao dosta vremena,
pošto moralo se od nečeg živeti.

Bilo je malo naporno,

ali ubrzo zatim
su se priključili moji prijatelji

koji su mi nesebično ponudili pomoć.

Pravljenje projekta
se malo odužilo, što je i logično,

ali u aprilu 2015.

objavili smo sajt fruskac.net
i to je bio poseban dan.

Prvo, jer sam skinuo
jedan veliki teret sa sebe,

a drugo, jer su ljudi konačno mogli
da vide šta to Fruška gora ima.

Taj dan je bio veoma poseban.
Imali smo 20 000 poseta.

Možda zvuči malo,

ali ako se uzme u obzir
da živimo u Srbiji,

da smo preplavljeni
raznim informacijama,

mislim da je ovo super cifra
za jedan projekat

koji se bavi istorijom,
ekologijom i kulturnim nasleđem.

Pošto smo se počeli povezivati
preko sajta, preko fejsbuk platforme,

sa drugim ljudima,

počeli smo da diskutujemo o problemima,
da saznajemo za neke nove lokacije,

a prvi i osnovni problem
koji je nas žuljao od početka -

to je taj problem smeća.

Naime, svi mi kada odemo na Frušku goru,
ne samo na Frušku goru nego i u prirodu,

ostavljamo smeće, većina ljudi,

u nadi da će to neko pokupiti
i da to sve kod nas funkcioniše super.

E pa nije tako. Nije ni na Fruškoj gori.

Nacionalni park mora da izdvaja novac
za odnošenje smeća sa Fruške gore

i mi, evo već godinu i po dana,
apelujemo na ljude,

preko naše društvene mreže, tj. Fejsbuka,

da odnose svoje smeće sa Fruške gore.

Tu postoji jedan drugi problem,

a to je funkcionisanje
i finansiranje nacionalnog parka.

Svi mi mislimo da je nacionalni park

institucija koja se bavi promocijom
i prezervacijom prirode.

Oni to rade donekle, ali problem je
u finansiranju nacionalnog parka

koji se pretežno finansira od seče drveća,

što ne znači da oni to rade
protivzakonito i mimo nekih pravila,

ali ostavlja veliki prostor za sumnju

da to možda rade
i više nego što je potrebno.

Ali moguće je rešiti i taj problem.

Postoji praksa u drugim parkovima u Srbiji

da se naplaćuju prelazi
i ulaznice za nacionalni park.

I sad smo mi malo istraživali

i došli smo do cifre od 12 000 automobila

koji dnevno pređu
preko Iriškog venca u oba smera.

Kada bi svaki od tih 12 000 automobila
platio samo 50 dinara taj prelaz,

dobili bismo cifru
od 216 miliona dinara godišnje.

Ljudi, 216 miliona.

Znači, ne bi moralo
da se poseče nijedno drvo,

mogli bismo da obnovimo izletišta,
mogli bismo da obnovimo izvore,

mogli bismo da napravimo
biciklističku stazu duž Partizanskog puta,

mogli bismo da napravimo park prirode.

E sad, postoji tu i jedan paradoks
između ova dva problema,

smeća i seče drveća.

Pošto se nacionalni park
finansira od seče drveća,

oni moraju da plate komunalne službe
da odnose smeće sa Fruške gore.

Tehnički, mi dobijemo
da nacionalni park poseče drva

da bi odneo smeće sa Fruške gore.

Ima tu još nekih problema,

kao što je nedovoljno korišćenje
turističkih potencijala Fruške gore.

Naime, postoji inicijativa,
tj. jedna jako dobra turistička ponuda,

posebno na potezu od Neština
do Petrovaradina, pa dalje do Beške.

Mi smatramo da veliki potencijal
baš leži u tom nekonvencionalnom turizmu,

odnosno seoskom,
vikend turizmu i eko turizmu.

Recimo, na ovom potezu možete da obiđete
mnogobrojna seoska domaćinstva,

čarde, konobe,

a i da se bavite raznim aktivnostima

kao što su paraglajding ili spuštanje
rekreativnim kajacima niz Dunav.

Još jedan veliki potencijal leži u obnovi
napuštenih objekata na Fruškoj gori,

kao što su Brankovac, Osovlje,
Titova i Lekina vila.

Ovo što vidite iza je hotel „Fruška gora“.

On je isto napušten, ruiniran i deluje
kao zgrada iz postapokaliptičnog perioda,

ali se neko dosetio da napravi tu
poligon za pejntbol.

I tako, pošto smo malo bili zarobljeni
u digitalnom prostoru,

bilo je potpuno normalno
da se izmestimo u analogni prostor.

Povod za to je bila akcija „Lubenice“;
možda je neko od vas video.

Naime, tokom bombardovanja '99,

vojska je ostavila na jednoj raskrsnici
te tenkovske barikade

pored kojih sam ja prolazio non-stop
i mnogo su me nervirale.

Nisam mogao da ih pomerim - teške su,

ali sam mogao da im promenim namenu.

Pozvao sam prijatelje,
napravili smo neko druženje,

ofarbali smo te barikade u lubenice,

poslali saopštenje u medije
i privukli opet pažnju na Frušku goru,

skapirali da je to dobar način
za privlačenje pažnje,

jer ako budemo privlačili pažnju,
lakše ćemo rešavati probleme.

Negde iz tog događaja
nastala su „RandeFru“ druženja

koja se dešavaju
jednom kvartalno na Fruškoj gori.

Prvo je bilo u januaru

i tu smo samo pili vino,
nismo ništa radili -

kuvano vino, na Andrevlju.

Zatim, drugo druženje
nam je bilo na Bešenovačkom jezeru.

Hteli smo da napravimo roštilj,
i kad smo već tu, znamo da ima smeća,

malo da pokupimo to smeće oko jezera,
da budemo društveno odgovorni.

Zapravo, to malo smeća ispalo je
80 džakova smeća, 3 madraca,

6 dušeka na naduvavanje.

Bila je neka plastična lutka,
meni se čini.

(Smeh)

Nismo znali šta da uradimo,

jer opet moramo
da zovemo komunalne službe.

Odvoženje jednog kamiona smeća
sa Fruške gore košta oko 8 000 dinara.

Mi smo zatvorili ulaz, poslali to u medije
i opet privukli pažnju,

tako da je taj recept sa tim druženjima
postao sad već tradicionalan.

Tu su nas primetile
hraniteljske porodice iz Šapca

i hteli su da posete Frušku goru
na jednodnevnom izletu.

Mi smo pristali.

Kontali smo - biće tu par porodica.

Ispostavilo se - dva autobusa.

To nas nije obeshrabrilo.

Ubrzo zatim smo skupili
kintu preko Fejsbuka -

videli smo da je i to moguće -

napravili celodnevni izlet tim klincima.

Bilo je stvarno fenomenalno
i to je druženje posebno značajno za mene.

Nekako je bilo nabijeno emocijama
i bilo je stvarno predivno.

Kada se desio taj klik, kada sam dobio
tu iskrenu želju da napravim Fruškać sajt,

ni u jednom trenutku
nisam baš mnogo kalkulisao.

Nisam gledao kako će se to meni vratiti,

kolike ću imati koristi od toga,
da li ću imati novca da finansiram,

nego sam se jednostavno
prepustio čitavom projektu

i radio iz srca i po intuiciji
i zapravo, sad, pet godina kasnije,

kontam da je to donekle
ključ uspeha Fruškaća.

Sad, pet godina kasnije,
kapiram da smo i dalje na početku,

da smo napravili mali korak
i da nas tek čeka veliki posao.

Ali, u dubini duše osećam
da ćemo jednog dana napraviti

park prirode od Fruške gore.

Hvala vam puno.

(Aplauz)