Nezaustavljivim hodom do političkih reformi

Pre sedam godina, internet aktivista Aron Švarc ubedio je Lorensa Lesiga da započne borbu za političke reforme. Godinu dana nakon Švarcove tragične smrti, Lesig nastavlja njegovu kampanju za oslobađanje američke politike iz zagrljaja korupcije. Ovim vatrenim, duboko ličnim govorom, poziva sve građane da se uključe i nudi iskreno podsećanje da nikada ne gubimo nadu.

Dakle, čip, pesnik i dečak.

Pre tačno 20 godina,

juna 1994, Intel je objavio

da postoji greška

u jezgru njihovog Pentium čipa.

Duboko u kodu SRT algoritma

koji proračunava srednje nužne količnike

iterativnih lebdećih tačaka deljenja -

ne znam šta to znači,
ali tako piše na Vikipediji -

postojao je propust i greška,

što je značilo postojanje
izvesne verovatnoće

da bi rezultat računanja
mogao da bude pogrešan,

a verovatnoća je bila
jedan na svakih

360 milijardi proračuna.

Intel je saopštio da će prosečna tabela

imati grešku svakih 27.000 godina.

Nisu pridavali značaj tome,

ali zajednica je bila zgrožena.

Zajednica, tehničari, zahtevali su

da se greška ispravi.

Nisu hteli tiho da stoje po strani

dok im Intel nudi ove čipove.

Nastala je revolucija širom sveta.

Ljudi su krenuli u protestni marš -

dobro, nije baš tako bilo -

ali pobunili su se i zahtevali su

od Intela da popravi grešku.

I Intel je izdvojio 475 miliona dolara

kako bi finansirao
zamenu miliona čipova

i ispravio grešku.

Naše društvo je
potrošilo milijarde dolara,

baveći se problemom

koji bi iskrsao jednom
na svakih 360 milijardi

proračuna.

Broj dva: pesnik.

Ovo je Martin Nimoler.

Poznata vam je njegova poezija.

Negde na vrhuncu nacističkog perioda

počeo je da ponavlja stihove:

"Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio

jer nisam bio komunista.

Onda su došli po socijaliste.

Onda su došli po sindikalce.

Onda su došli po Jevreje.

A onda su došli po mene.

Ali tada nije bilo
više nikog da se pobuni."

Nimoler nam pruža
poseban vid spoznaje.

Ovo je uvid u srž inteligencije.

Mogli bismo to zvati
potpunom osvešćenošću.

To je naročit vid testa:

jesi li u stanju da prepoznaš

glavnu pretnju i da na nju odgovoriš?

Možeš li da spaseš sebe
i svoju vrstu?

Izgleda da su mravi dobri u ovome.

Krave baš i nisu.

Da li vidite obrazac?

Možete li da vidite obrazac,
da ga prepoznate

i potom uradite nešto po tom pitanju?
Broj dva.

Broj tri: dečak.

Ovo je moj prijatelj Aron Švarc.

On je Timov prijatelj.

On je prijatelj mnogih od vas u publici.

Pre sedam godina,

Aron mi je prišao s pitanjem.

Bilo je to neposredno pred
moj prvi TED govor.

Bio sam tako ponosan.
Pričao sam mu o mom govoru:

"Zakoni koji guše kreativnost".

A Aron me je pogledao,

bio je malo nestrpljiv, i rekao:

"Pa kako uopšte misliš

da rešiš probleme o kojima pričaš?

Autorska prava, politika interneta,

kako uopšte misliš
da se baviš ovim problemima

dokle god postoji temeljna korupcija

u radu naše vlade?"

Malo me je izbacio iz takta.

Nije delio moj entuzijazam.

Rekao sam mu: "Znaš, Arone,

nije to moja oblast,
nije moja oblast."

Rekao je: "Misliš, nije to
tvoja akademska oblast?"

Rekao sam: "Da, nije to moja
akademska oblast."

Pitao je: "A građanska oblast?

Tebe kao građanina?"

Takav je bio Aron.

Nije govorio. Postavljao je pitanja.

No ovo pitanje je bilo rečitije

od zagrljaja mog četvorogodišnjaka.

Govorio mi je:

"Moraš da se osvestiš,

da postaneš osvešćen, jer postoji

greška u jezgru operativnog sistema

ove demokratije.

A ta greška se ne pojavljuje
jednom u 360 milijardi puta

kada naša demokratija donosi odluke.

Već svaki put,

prilikom svakog važnog pitanja.

Moramo prestati da budemo
goveda ovog političkog uređenja.

Moramo da usvojimo,

prava reč je fourmi-formatski stav -

tako mi bar internet kaže -

stav blizak mravljem,

pomoću koga ćemo znati
da prepoznamo grešku,

spasemo svoju vrstu i svoj narod.

Ukoliko ste znali Arona Švarca,

znate da smo ga izgubili

pre tačno godinu dana.

Bilo je to nekih šest nedelja

pre mog TED govora

i bio sam zahvalan Krisu

što me je zamolio za taj govor,

ne zato što ću razgovarati s vama,

iako je i to bilo sjajno,

već zato što me je to izvuklo
iz užasne depresije.

Bila je to neopisiva tuga.

Jer sam se morao usredsrediti.

Morao sam da se usredsredim
na ono što sam želeo da vam kažem.

To me je spasilo.

No nakon ushita, uzbuđenja,

snage koja dolazi iz ove zajednice,

počeo sam da žudim za manje sterilnim,

manje akademskim
pristupom ovim pitanjima,

pitanjima o kojima sam vam govorio.

Usmerili smo pažnju na Nju Hempšir

kao metu ovog političkog pokreta,

jer su predsednički izbori u Nju Hempširu

izuzetno važni.

Tu je postojala grupa
Njuhempširski ustanak,

koja je započela priču o tome kako da

pitanja vezana za korupciju,
pretvorimo u centralnu temu 2016.

Ali drugo biće mi je zaokupilo pažnju,

žena po imenu Doris Hadok, iliti Baka D.

Pre petnaest godina, 1. januara 1999,

u 88. godini, Baka D je krenula u šetnju.

Krenula je iz Los Anđelesa

i zaputila se ka Vašingtonu,

sa samo jednim znakom na grudima,
na kom je pisalo:

"reforma finansiranja stranaka".

Nakon osamnaest meseci,

u 90. godini,

stigla je u Vašington
sa stotinama sledbenika,

uključujući i kongresmene,
koji su ušli u kola

i odvezli se na kilometar i po od grada

kako bi šetali s njom.

(Smeh)

Ja nemam 13 meseci

da šetam državom.

Imam troje dece koja mrze da šetaju

i ženu koja, izgleda,

još uvek mrzi kad nisam kod kuće,

iz nekih čudnih razloga,

tako da to nije bila opcija,

ali zapitao sam se:

možemo li malo da preradimo Baku D?

Kako bi bilo da u januaru,
umesto šetnje duge 5150 km,

krenemo u šetnju dugu 298 km

duž Nju Hempšira.

Tako smo 11. januara,

na godišnjicu Aronove smrti,

započeli šetnju koja je
završena 24. januara,

na dan rođenja Bake D.

Tokom šetnje ukupno
200 ljudi nam se pridružilo,

dok smo išli od samog vrha
do samog kraja Nju Hempšira,

raspravljajući o ovom pitanju.

I ono što me zaprepastilo,

nešto što uopšte nisam očekivao,

bili su strast i bes

prisutni kod svih s kojima smo
razgovarali o tome.

Saznali smo iz ankete da
96 procenata Amerikanaca

veruje da je važno umanjiti uticaj

novca na politiku.

Političari i stručnjaci će vam reći

kako tu nema pomoći,

Amerikanci ne mare za to,

a razlog tome je

što 91 procenat Amerikanaca

smatra da se ne može ništa
uraditi po tom pitanju.

I ovaj jaz između 96 i 91

objašnjava našu politiku rezignacije.

Mislim, konačno, bar nas 96 posto

bismo voleli da letimo poput Supermena,

ali zato što bar 91 posto
nas veruje da ne možemo,

ne skačemo sa visokih zgrada svaki put

kad nam se prohte.

Zbog toga prihvatamo i naša ograničenja

kada je ova reforma u pitanju.

Ali kada date ljudima osećaj nade,

to osećanje potpune nemoći
počinje da kopni.

Kako je Harvi Milk govorio:
ako im daš nadu,

dao si im priliku, način da misle

kako je promena moguća.

Nada.

A nada je nešto u čemu
smo mi, Aronovi prijatelji,

omanuli, jer smo dozvolili da on

izgubi taj osećaj nade.

Voleo sam tog dečaka
kao rođenog sina.

Ali izneverili smo ga.

Ja volim svoju zemlju

i tu neću da omanem.

Tu neću da omanem.

Držaćemo se tog osećaja nade

i borićemo se za njega,

koliko god se ova borba
bude činila nemogućom.

Šta je sledeće?

Započeli smo ovaj marš s 200 ljudi,

sledeće godine će ih biti 1000

na različitim putanjama,

marširaće tokom januara meseca

i srešće se u Konkordu
da proslave ovaj cilj,

a zatim 2016,
pre predsedničkih izbora,

biće nas 10.000
koji marširamo zemljom

i srešćemo se u Konkordu
da proslavimo svoj cilj.

Dok smo marširali, širom zemlje ljudi

su nas pitali: "Možemo li mi isto ovako

u našoj državi?"

Zato smo započeli platformu
nazvanu Šetači B.D.,

to jest, Šetači bake D,

a Šetači bake D će marširati

duž zemlje u ime ove reforme.
Broj jedan.

Broj dva: sa nama je,

na ovom maršu, bio i jedan od
osnivača Tanderklapa,

Dejvid Kasino,

i pitao je: "Šta možemo da učinimo?"

Pa su razvili platformu,

koju objavljujemo danas,

koja će nam omogućiti da
okupimo glasače

koji su posvećeni ovoj ideji reforme.

Bez obzira gde bili,

u Nju Hempširu ili van Nju Hempšira,

možete se prijaviti
i biti informisani

o stavu kandidata po ovom pitanju

i tako odlučiti za koga da glasate,

što će za posledicu imati

ostvarenje ove mogućnosti.

I konačno broj tri, najteže.

Živimo u dobu Super PAC-a.

Zaista, juče je Merijam objavila

da će Merijam-Vebsterov rečnik
uključiti i reč Super PAC.

To je sad zvanična reč u rečniku.

Zato ćemo 1. maja, iliti na Mejdej,

isprobati jedan eksperiment.

Pokušaćemo da lansiramo,

nešto što smatramo Super PAC-om

koji će dokrajčiti sve Super PAC-ove.

Ovo funkcioniše na sledeći način.

U protekloj godini smo radili

sa analitičarima i političkim ekspertima

kako bi izračunali
koliko bi nas koštalo

da obezbedimo dovoljno
glasova u kongresu SAD-a

i time omogućimo ovu temeljnu reformu.

Koja je to cifra?
Pola milijarde? Milijardu?

Koja je to cifra?

I onda, koja god to cifra bila

stavićemo ponudu,
poput onih na Kikstarteru,

jer je Kikstarter zabranjen u politici,

ali nešto slično Kikstarteru.

Započećemo kampanju odozdo.

Ljudi će prvo davati manje
donacije u dolarima,

od njih će zavisti dostizanje
izuzetno ambicioznih ciljeva,

a kada se ti ciljevi ostvare

okrenućemo se većim donatorima,

kako bismo ih nagovorili
da doprinesu što je više moguće

osnivanju neke vrste Super PAC-a,
neophodnog da bismo

pobedili ovaj problem,

da bismo promenili
uticaj novca na politiku

i 8. novembra,

juče sam saznao da je to dan

kada bi Aron napunio 30 godina,

8. novembra

ćemo slaviti 218 zastupnika

u parlamentu i 60 senatora

u senatu SAD-a,

koji će biti posvećeni ideji

ove suštinske reforme.

Sinoć smo slušali želje.

Evo moje želje.

Prvi maj.

Neka ideali jednog dečaka

ujedine jednu naciju
oko jedne sudbonosne ideje

da smo svi mi jedan narod,

narod kome je obećana vlada,

vlada koja je obećala da će

da zavisi samo i isključivo
od naroda, narod,

kako nam je Medison rekao,

ne čine više bogati od siromašnih.

Prvi maj.

I možeš li ti prvi, prvi ti
da se priključiš pokretu,

ne zato što si političar,

ne zato što si ekspert,

ne zato što je to tvoja oblast,

već zato što, ako nešto jesi,

jesi građanin?

Aron me je to pitao.

Sad ja pitam vas.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)