Usluge socijalne zaštite su propale. Kako možemo da ih popravimo?

Kada porodica upadne u krizu - a to se ponekad dešava, zahvaljujući nezaposlenosti, drogama, lošim odnosima i nesreći - sistem usluga socijalne zaštite bi trebalo da priskoči i da joj pomogne da se vrati na pravi put. Kako Hilari Kotam pokazuje, u Velikoj Britaniji tipična porodica u krizi može imati pravo na usluge više od 70 različitih agencija, ali je malo verovatno da će bilo koja od njih zaista nešto promeniti. Kotamova, i sama socijalni radnik, traži da razmislimo o načinima na koje možemo rešiti duboke i složene socijalne probleme. Kako možemo izgraditi podržavajuće, entuzijastične odnose između onih kojima treba pomoć i onih koji pružaju pomoć?

Želim da vam ispričam tri priče

o moći odnosa

u rešavanju dubokih i kompleksnih
socijalnih problema ovog veka.

Znate, nekada se čini
kao da su svi ti problemi

siromaštva, nejednakosti, lošeg zdravlja,
nezaposlenosti, nasilja, zavisnosti -

nalaze baš tamo u životu osobe.

Stoga želim da vam govorim
o nekome ovakvom koga poznajem.

Zvaću je Ela.

Ela živi u britanskom gradu
na zapuštenom posedu.

Prodavnice su zatvorene, kafana propala,

igralište je prilično zapušteno
i nikada se ne koristi,

a unutar Eline kuće,
napetost je opipljiva,

a nivo buke je zaglušujući.

TV je pojačan do kraja.

Jedan od njenih sinova se tuče
sa jednom od njenih ćerki.

Drugi sin, Rajan, nastavlja
konstantan tok zlostavljanja iz kuhinje,

a psi su zaključani
iza vrata spavaće sobe i napeti.

Ela je u škripcu.

Ona živi u krizi 40 godina.

Ne zna ni za šta drugo,
i ne zna za izlaz iz toga.

Imala je čitav niz
nasilnih partnera

i što je tragično, jedno od njene dece
je zbrinula socijalna služba.

Troje dece koja i dalje žive sa njom

pate od čitavog niza problema
i nijedno nije u sistemu obrazovanja.

Ela mi kaže da ona ponavlja ciklus

života njene majke pre nje.

Međutim, kada sam upoznala Elu,
postojale su 73 različite usluge

u ponudi za nju i njenu porodicu
u gradu u kome živi,

73 različite usluge koje sprovodi
24 odeljenja u jednom gradu,

a Ela, njeni partneri i deca
bili su poznati većini njih.

Za njih je uobičajena stvar
pozvati socijalnu službu

radi pokušaja posredovanja
u jednom od mnogih nastalih rasprava.

Porodičnu kuću redovno posećuju
socijalni radnici,

omladinski radnici, zdravstveni radnik,
službenik za pitanje stanovanja,

privatni učitelj i lokalni policajac.

Vlada kaže da postoji 100 000 porodica

poput Eline u Britaniji danas,

koje se bore da prekinu ciklus lišavanja
u smislu ekonomije, društva i okoline.

Takođe kažu i da rukovođenje
ovim problemom

košta četvrt miliona funti
godišnje po porodici,

a ipak, ništa se ne menja.

Nijedan od tih dobronamernih posetilaca
ne donosi promenu.

Ovo je tabela koju smo napravili
u istom gradu

sa drugom porodicom poput Eline.

Ovo pokazuje 30 godina intervencija
u životu te porodice.

Kao i kod Ele,

nijedna od tih intervencija
nije deo obuhvatnog plana.

Nema krajnjeg cilja na vidiku.

Nijedna od intervencija se ne bavi
problemima koji se nalaze u osnovi.

To su samo mere suzbijanja,
načini upravljanja problemom.

Jedan od policajaca mi kaže:

„Vidite, ja samo dostavim poruku
i onda idem.“

Provela sam vreme živeći
sa porodicama poput Eline

u različitim delovima sveta,

jer želim da znam šta možemo da naučimo

iz mesta gde naše socijalne institucije
jednostavno ne funkcionišu.

Želim da znam kako izgleda
živeti u Elinoj porodici.

Želim da znam šta se dešava
i šta možemo da uradimo drugačije.

Pa, prva stvar koju sam saznala
je da je trošak zaista nezgodan koncept,

jer kada vlada kaže
da porodice poput Eline

koštaju četvt miliona funti godišnje
da bi se nadgledale,

ono što to zaista znači

je da ovaj sistem košta
četvrt miliona funti godišnje,

zato što nijedan peni od tog novca
zapravo ne doseže do Eline porodice

na način koji je od značaja.

Umesto toga, sistem je
baš kao skupi žiroskop

koji se obrće oko porodica,
drži ih zaglavljene u svom središtu,

baš tamo gde se nalaze.

Takođe sam provodila vreme
sa radnicima iz prvih redova,

i saznala sam
da je to nemoguća situacija.

Tako Tom, koji je socijalni radnik
Elinog 14-ogodišnjeg sina Rajana,

mora da provede 86 posto
svog vremena u službi sistema:

sastanci sa kolegama,
popunjavanje obrazaca,

još sastanaka sa kolegama
radi diskusije o obrascima,

a možda najšokantnije,

14 posto vremena koje on mora
da provede sa Rajanom

provedeno je u pribavljanju podataka
i informacija za sistem.

Tako, on govori Rajanu:

„Koliko često pušiš? Jesi li pio?
Kada si išao u školu?“,

a ovakva vrsta interakcije
isključuje mogućnost

normalnog razgovora.

Isključuje mogućnost onoga što je potrebno

da bi se izgradio odnos
između Toma i Rajana.

Kada smo napravili ovaj grafikon,

radnici iz prvih redova, profesionalci -

zurili su u njega potpuno zapanjeni.

Vukao se po njihovim kancelarijama.

Toliko mnogo sati, sa tako dobrom voljom,
ali na kraju tako uzaludno.

Nastao je momenat apsolutnog raspada,

a zatim jasnoće -

moramo da radimo na drugi način.

Tako su se zaista hrabrim korakom,
predvodnici grada u kome Ela živi

složili da možemo otpočeti
promenom srazmere vremena sa Rajanom.

Dakle, svi koji su došli u kontakt
sa Elom ili porodicom poput Eline

proveli bi 80 posto svog vremena
radeći sa porodicama

i samo 20 posto u službi sistema.

Čak i drastičnije,

porodice bi predvodile

i one bi odlučivale o tome
ko je u najboljoj poziciji da im pomogne.

Od Ele i još jedne majke je zatraženo
da budu deo odbora za ispitivanje,

da odaberu među postojećim profesionalcima

ko bi radio sa njima.

I mnogi, mnogi ljudi
su želeli da nam se pridruže,

jer ne odlazite u ovakav posao
da biste se bavili sistemom;

ulazite jer možete i želite
da donesete promenu.

Ela i ta majka su upitale
svakoga ko je prošao kroz vrata:

„Šta ćete uraditi kada moj sin
počne da me šutira?“

Prva osoba koja je ušla kaže:

„Pa, potražiću unaokolo najbliži izlaz

i povući ću se veoma polako,

a ako se buka nastavi,
pozvaću svog nadređenog.“

A majke krenu:
„Ti si sistem. Izlazi odavde!“

Zatim, sledeća osoba koja ulazi
je policajac i on kaže:

„Pa, oboriću vašeg sina na zemlju
i onda nisam siguran šta ću“,

a majke kažu: „Hvala.“

Dakle, odabrale su
profesionalca koji je priznao

da nema nužno sve odgovore,
koji je rekao -

pa, nisu hteli da pričaju žargonski.

Pokazali su svoje ljudske kvalitete
i ubedili majke

da će ostati sa njima u dobru i u zlu,
iako neće biti blagi prema njima.

Ovi novi timovi i porodice

zatim su dobili delić pređašnjeg budžeta,

ali mogli su da potroše novac
na bilo koji način da odaberu.

Tako je jedna od porodica
otišla na večeru.

Otišli su u Mekdonalds,
seli, pričali i slušali

po prvi put posle mnogo vremena.

Druga porodica je pitala tim

da li bi im pomogli da doteraju svoj dom,

a jedna majka je uzela novac

i iskoristila ga kao ulog
da započne društveno preduzeće.

I za vrlo kratko vreme,

nešto novo je počelo da nastaje -

odnos između tima i radnika.

Potom su se odigrale
neke izuzetne promene.

Možda ne iznenađuje

da je putovanje za Elu obuhvatalo
neke velike korake unazad, kao i unapred.

Međutim, danas, ona je završila
kurs obuke informacionih tehnologija,

ima svoj prvi plaćeni posao,
njena deca su ponovo u školi,

a komšije, koje su se prethodno nadale

da će se ta porodica preseliti
bilo gde osim pored njih,

su u redu.

Stekli su neka nova prijateljstva.

A potpuno isti ljudi su bili uključeni
u ovoj tranformaciji -

iste porodice, isti radnici.

Odnos između njih, međutim,
imao je podršku da se promeni.

Dakle, govorim vam o Eli
jer mislim da je odnos

odlučujuće sredstvo koje imamo

u rešavanju nekih od ovih
upornih problema.

Ipak, danas, naši odnosi
su sve sem otpisani

zbog naše politike,
naših socijalnih strategija,

naših institucija socijalne pomoći.

Saznala sam da to zaista mora
da se promeni.

Dakle, šta podrazumevam pod odnosom?

Govorim o jednostavnim ljudskim sponama
između nas, autentičnom osećaju

povezanosti, pripadanja,

sponama koje nas usrećuju,
koje nam pomažu da se promenimo,

da budemo hrabri kao Ela
i pokušamo nešto novo.

Znate, nije slučajnost

to što oni koji vode institucije
i rade u njima,

a koji treba da podrže
Elu i njenu porodicu,

ne govore o odnosu,

jer odnos je izričito izbačen
iz modela socijalne zaštite

koji je sačinjen u Britaniji
i izvezen širom sveta.

Savremenici Vilijema Beveridža,

koji je bio tvorac
prve države blagostanja

i autor „Beveridžovog izveštaja“,

nisu imali poverenja
u ono što su nazivali

prosečnim senzualnim
ili emocionalnim čovekom.

Umesto toga, verovali su
u ideju bezličnog sistema

i birokrate koji bi bio odvojen
i radio u tom sistemu.

A uticaj Beveridža

na način na koji moderna država
sagledava socijalna pitanja

jednostavno se ne može potceniti.

Izveštaj Beveridž je prodat
u preko 100 000 primeraka

samo prve nedelje od objavljivanja.

Ljudi su u redovima čekali na kiši
u novembru da se domognu svog primerka

i čitao se širom zemlje, kolonija, Evrope,

širom Sjedinjenih Američkih Država

i imao je ogroman uticaj

na način na koji su države blagostanja
osnivane širom zemljine kugle.

Kulture, birokratije, institucije -
one su globalne

i počele su da deluju zdravorazumski.

Postale su tako ukorenjene u nama,

da ih zapravo više i ne primećujemo.

Mislim da je zaista važno reći
da su u 20. veku

te institucije bile izuzetno uspešne.

Dovele su do dužeg životnog veka,
iskorenjivanja masovnih oboljenja,

masovnog obezbeđivanja stanova,
skoro univerzalnog obrazovanja.

Ipak, istovremeno,

Beveridž je posejao seme
današnjih izazova.

Dozvolite da vam ispričam drugu priču.

Šta mislite da je danas veći ubica
od celoživotnog pušenja?

To je usamljenost.

Prema vladinim statističkim podacima,

jedna osoba preko 60 godina
- jedna od tri -

ne govori sa drugom osobom
niti je viđa tokom nedelju dana.

Jedna osoba od 10, to je 850 000 ljudi,

ne govori ni sa kim u toku jednog meseca.

A mi nismo jedini sa ovim problemom:

ovaj problem se tiče celog zapadnog sveta.

Čak je izraženiji u zemljama poput Kine,

gde je proces ubrzane urbanizacije,
masovne migracije, ostavio stare ljude

same u selima.

Usluge koje je Beveridž
osmislio i izvezao -

one se ne mogu primeniti
na takvom problemu.

Usamljenost je
poput kolektivnog izazova u odnosima

i ne može se njome baviti
tradicionalnim birokratskim odgovorima.

Pre nekoliko godina,
želeći da razumem ovaj problem,

počela sam da radim sa grupom
od oko 60 starijih ljudi

u južnom Londonu, gde živim.

Išla sam u kupovinu, igrala sam bingo,

ali većinom sam samo posmatrala i slušala.

Htela sam da znam
šta je to što možemo drugačije.

Ako ih upitate,
ljudi vam kažu da žele dve stvari.

Žele nekog da se popne uz merdevine
i promeni sijalicu,

ili da bude uz njih kada izađu iz bolnice.

Oni žele praktičnu podršku na zahtev

i žele da se zabave.

Žele da izađu, da rade zanimljive stvari
sa istomišljenicima,

i da stiču prijatelje
kao i svi mi u svakoj fazi našeg života.

Tako smo iznajmili telefonsku liniju,
unajmili par majstora

i započeli uslugu koju smo nazvali „Krug“.

„Krug“ nudi lokalnom članstvu
besplatan poziv na 0800 broj

koji mogu da pozovu
i zatraže bilo kakvu pomoć.

Ljudi su nas zvali zbog toliko razloga.

Zvali su jer njihovim ljubimcima
nije dobro, DVD se pokvario,

zaboravili su kako da koriste
mobilni telefon,

ili možda izlaze iz bolnice

i hoće da neko bude tu za njih.

„Krug“ takođe nudi
bogati društveni kalendar -

pletenje, pikado, obilasci muzeja,
vožnje balonom - samo kažite.

A evo zanimljivosti,
zaista duboke promene -

vremenom su prijateljstva koja su nastala

počela da zamenjuju stvarnu ponudu.

Dozvolite da vam govorim o Belindi.

Belinda je član „Kruga“
i išla je u bolnicu zbog operacije kuka,

pa je pozvala svoj lokalni „Krug“
da kaže da je neće viđati neko vreme.

Dejmon, koji vodi lokalni „Krug“,
nazove je i pita: „Kako mogu da pomognem?“

Belinda kaže: „O, neka, dobro sam -

Džoslin ide u kupovinu,
Toni će se pobrinuti za baštu,

Melisa i Džo će dolaziti
da kuvaju i ćaskaju.“

Dakle, pet članova „Kruga“ se organizovalo

da se staraju o Belindi.

Belinda ima 80 godina, mada kaže
da se iznutra oseća kao da ima 25,

ali takođe kaže

da se osećala zaglavljeno i prilično loše
kada se priključila „Krugu“.

Međutim, jednostavan čin podstrekivanja
da dođe na to prvo dešavanje

doveo je do procesa
u kome su nastala prirodna prijateljstva,

prijateljstva koja danas zamenjuju
potrebu za skupim uslugama.

Odnosi su ti koji znače.

Mislim da su se približila tri faktora

koja nam omogućavaju
da stavimo odnose u jezgro i središte

načina na koji danas rešavamo
socijalne probleme.

Prvo - priroda problema -

promenili su se
i zahtevaju drugačija rešenja.

Drugo, trošak, ljudski kao i finansijski,
obavljanja posla kao i obično.

I treće, tehnologija.

Govorila sam o prva dva faktora.

Tehnologija je ta koja omogućava
ovim pristupima da odrede meru

i da sada potencijalno podrže
hiljade ljudi.

Tehnologija koju smo koristili
je vrlo jednostavna,

sastoji se od dostupnih stvari
poput baza podataka, mobilnih telefona.

„Krug“ ima veoma jednostavan sistem
koji ga podupire,

omogućava malom lokalnom timu
da podrži i do hiljadu članova.

Možete ovo uporediti
sa susedskom organizacijom iz 1970-ih,

kada ovakve razmere nisu bile moguće,
kao ni kvalitet ni dugotrajnost

koju može da pruži
tehnologija kao oslonac.

Dakle, odnos poduprt tehnologijom

je ono što može da preokrene
Beveridžove modele.

Beveridžovi modeli su vezani
za institucije i ograničene resurse,

anonimno upravljajući pristupom.

U svom radu u prvim redovima,

iznova i iznova sam viđala
kako je i do 80 posto sredstava

potrošeno da bi se ljudi držali izvan.

Tako profesionalci moraju da primenjuju

sve kompleksnije oblike administracije,

koji se u suštini svode
na sprečavanje ljudi da pristupe usluzi

ili upravljanje redovima,

a „Krug“, kao relacione usluge
koje smo mi i drugi osmislili,

preokreće ovu logiku.

Ono što on kaže je -
što je više ljudi, što je više odnosa,

utoliko je jače rešenje.

Želim da vam ispričam
svoju treću i poslednju priču,

a ona je o nezaposlenosti.

U Britaniji,
kao i u većini mesta na svetu,

naše države blagostanja
primarno su osmišljene

tako da dovedu ljude do posla,

da ih obrazuju za to,

i da ih održe zdravim.

Ipak, sistemi su ovde takođe neuspešni.

Odgovor je bio

da pokušamo da učinimo te stare sisteme
još efikasnijim i izvršnijim -

da ubrzamo vreme obrađivanja,
podelimo ljude u što manje kategorije,

da pokušamo da efikasnije usmerimo
usluge na njih - drugim rečima,

sasvim suprotno relacionom.

A pogodite kako većina ljudi
nalazi posao danas?

Načuju od drugih.

Ispostavlja se da se danas u Britaniji
većina novih poslova ne oglašava.

Dakle, prijatelji vam kažu za posao,

prijatelji vas preporuče za posao,

a to je bogata raznovrsna društvena mreža
koja vam pomaže da pronađete posao.

Možda neki od vas ovde misle:

„Ja sam našao posao preko oglasa“,

ali ako se prisetite,
verovatno vam je prijatelj pokazao oglas

i zatim vas podstakao da se prijavite.

Nije iznenađujuće

da su ljudi kojima je možda najpotrebnija
bogata i raznovrsna mreža

oni koji su najviše izolovani od nje.

Znajući za ovo,

a takođe znajući i za troškove
i neuspehe aktuelnog sistema,

osmislili smo nešto novo
sa odnosom u svom jezgru.

Osmislili smo uslugu
koja podstiče ljude da se sastanu,

ljude sa i bez posla,

da rade zajedno na strukturisan način

i pokušaju sa novim prilikama.

I, pa, veoma je teško uporediti
rezultate ovih novih sistema

sa starim transakcionim modelima,

ali izgleda da smo,
sa naših prvih 1000 članova,

nadjačali postojeće usluge
u pogledu učinka za tri faktora,

za samo delić troškova.

Ovde smo takođe koristili tehnologiju,

ali ne da bismo umrežili ljude na način
na koji bi to učinila društvena platforma.

Koristili smo je da bismo približili ljude
licem u lice i povezali ih međusobno,

izgrađujući stvarne odnose
i podržavajući ljude u nalaženju posla.

Pred kraj svog života, 1948. godine,

Beveridž je napisao treći izveštaj.

U njemu je rekao
da je napravio strašnu grešku.

Izostavio je ljude i njihove zajednice,

a ovaj propust, rekao je,
doveo je do toga da se ljudi sagledavaju

i da ljudi počinju da vide same sebe

u okviru kategorija
birokratije i institucija,

a ljudski odnosi su već propadali.

Nažalost, taj treći izveštaj
se mnogo manje čitao

od ranijih dela Beveridža.

No, danas, moramo da vratimo
ljude i njihove zajednice

u jezgro načina na koji osmišljavamo
nove sisteme i nove usluge,

kroz pristup koji nazivam
„relaciona socijalna zaštita“.

Moramo da ostavimo za nama
te stare, transakcione,

neodgovarajuće, zastarele modele

i moramo da umesto toga usvojimo
zajedničke kolektivne relacione odgovore

koji mogu da podrže porodicu poput Eline,

koji mogu da se pozabave pitanjem
kao što je usamljenost,

koji mogu da pomognu ljudima u zaposlenju

i usponu na krivulji veština
na savremenom tržištu rada,

koji mogu da se pozabave i izazovima
obrazovanja, sistema zdravstvene zaštite

i tolikim drugim problemima
koji pritiskaju naše društvo.

Sve je u odnosu.

Odnosi su ključni resurs koji imamo.

Hvala.

(Aplauz)