Anizotropijom protivu gravitacije | Oliver Tošković | TEDxVršac

Da li ste primetili da Mesec na horizontu izgleda i do dva puta veće nago kada je u zenitu? Pošto sa priličnom sigurnošću možemo pretpostaviti da Mesec ne raste i smanjuje se, bar ne tokom jedne noći, ovu promenu možemo pripisati grešci našeg opažanja. Pored ove, postoje i druge iluzije koje ukazuju na drastične greške našeg opažanja. Ako zamislimo koliko je opažanje važno za naše svakodnevno funkcionisanje, od hodanja preko hranjenja do odnosa sa drugim ljudima, pitanje je zbog čega taj proces može biti toliko pogrešan? Zbog čega nas naš vid vara, u odnosu na šta nas zapravo vara i što je možda najvažnije, kada nas vara? I zašto je Oružjem protivu otmičara postalo Anizotropijom protivu gravitacije? Odgovore na ova pitanja ćete dobiti ako poslušate govor Olivera Toškovića.

Oliver Toškovic rođen je 1977. u Ostrovu kod Požarevca. Doktorirao je psihologiju opažanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, a radio je i na Fakultetu sporta i fizičke kulture i na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. Saradnik je Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Instituta za psihologiju u Beogradu, Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu i Istraživačke stanice Petnica. Učestvovao je na većem broju domaćih i međunarodnih projekata. Od 2007. godine se bavi popularizacijom nauke kroz organizaciju Festivala nauke i pisanje naučno popularnih članaka. Oblasti interesovanja su mu psihologija opažanja, eksperimentalna estetika, evaluacija obrazovanja, statistika i metodologija naučnih istraživanja. Objavio je preko 100 naučnih radova u časopisima i na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu.

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx.

Dobar dan svima.

Dakle, većini vas ovaj čudan naziv

Laboratorija
za eksperimentalnu psihologiju

verovatno zvuči kao neki oksimoron,

iako je zapravo psihologija tu i nastala,
kao i većina nauka, u laboratorijama,

a tek će verovatno da vam čudno zvuči

pokušaj da se spoje velikani geometrije
kao što su Euklid i Gaus

sa gravitacijom, banatskom rok scenom
i, naravno, psihologijom.

O čemu ću ja zapravo da vam pričam danas?

Pričaću vam o nečemu što se zove
opažanje prostora.

Odnosno, probajte da zamislite
u nekim svakodnevnim aktivnostima,

vi se krećete u nekom prostoru,
kao što ja danas pokušavam,

kao što sam pokušao da preskočim
ova slova i, na svoju sreću, uspeo.

Dakle, kao da moj um i um svakoga od nas
ima tačnu predstavu organizacije prostora

oko nas u svojoj glavi; to moramo
da imamo da bismo funkcionisali.

Ja sad dok pričam sa vama
nekako i ne gledam,

ali kao da imam neko intuitivno poznavanje

gde treba da se krećem po sceni
da ne bih pao.

Čak mogu da idem unazad i da otprilike
znam da neću da srušim slova.

Kao da nekako imam
predstavu prostora u svojoj glavi.

Ili ako budem odlučio na kraju ovog govora

da skočim u publiku i da uradim
„stage dive” - ne brinite se -

ja ću imati procenu
koliko ste vi daleko od mene.

I zapravo, ta predstava
je ono čime ćemo se baviti,

a jedna od dimenzija prostora
jeste opažanje daljine.

Zašto bi to bio problem
kojim se psihologija bavi?

Pogledajte, ako zamislite
da je ovo vaše oko -

ne znam da li prepoznajete
sopstveno oko; liči, je l’ tako?

Zamislite ove dve tačke koje se nalaze
u nekom prostoru ispred vas.

Šta je problem sa njima?

One su na različitoj daljini od vas,

ali pogledajte, one zapravo daju signal
na istoj ćeliji na vašem oku.

Sve što vaš um zna
jeste koja je ćelija na oku aktivna

i on na osnovu nje dobija informacije.

Kako bi on onda mogao da zna
da li se tačka nalazi ovde ili ovde,

odnosno da li je bliže ili dalje vama,

ako ista ćelija bude aktivirana
preko ove dve tačke?

E, to je zapravo jedan od važnih problema
u psihologiji opažanja.

Većini ljudi se ovi problemi
čine kao trivijalni:

„Pa vidim šta je blizu, a šta je daleko.“

Ali, probajte da zamislite,
većina tih tzv. trivijalnih problema,

svakodnevnih, u stvari krije iza sebe
jako složene procese.

Probajte da zamislite kad ustanete ujutru,
skuvate jutarnju kafu,

sednete za sto i pijete je,
šta se dešava u tim trenucima.

Hiljade informacija dolazi
iz vaših mišića do vašeg uma

kako da održi telo
u relativno uspravnom položaju -

tek ste ustali, je l' tako?

Pijete kafu, znači, proračunavate -

a sve to radite u deliću sekunde,
niste ni svesni -

koliko je daleko šoljica od vas,
onako rukom hvatate, prinosite ustima.

Onaj topao, lep osećaj,
vi imate neku prijatnost,

a misli su vam već negde u Brazilu
gde pijete vino ispod slamnatog šešira.

I sve to se dešava u nekom trenutku
i gomile informacija mozak obrađuje.

Kako um zna gde se nalaze
stvari oko nas da procenjuje daljinu?

Pa on to radi otprilike,
preko nekih tzv. znakova dubine.

On koristi dodatne informacije iz scene.

Jedan od tih znakova
je takozvana perspektiva.

Pogledajte ovu fotografiju
iz crkve Svete Marije Velike.

Kako mi znamo da je ovo ovde
dalje od ovog ovde?

Pa, perspektiva, odnosno, činjenica
da se sve paralelne linije u sceni

nekako seku u jednoj tački
koja se zove tačka nedogleda,

našem umu daje signal
da je to zaista dalje.

Odnosno, nekako pomoću toga vidimo daljinu
i dubinu na slici koja realno ne postoji.

Ako ste slikar realizma
i želite da naslikate ovu scenu,

vi ćete se ponašati slično
kao da je fotografija.

Dakle, naslikaćete
da se sve linije u sceni

seku u toj jednoj tački
zvanoj tačka nedogleda.

Perspektiva nije jedini znak dubine;
ja vam neću danas pričati o svim.

Danas znakovi dubine vladaju jer idemo
u bioskop i gledamo tzv. 3D filmove.

Možete da isprobate na sebi
jedan od tih znakova

koji u stvari govori da sve stvari
koje nisu fokusirane vidimo duplo.

Evo, probajte tako,
približite dva prsta ispred sebe,

ali nemojte gledati u prste
nego gledajte ispred njih,

odnosno, možete gledati u mene kroz prste,

i videćete, između ta dva prsta
pojavio se treći.

Je l'tako?

Nemojte da vrištite, to je vaš prst.

Uduplila se slika koju niste fokusirali.

Pošto na osnovu ovih znakova
naš um procenjuje daljinu otprilike,

on ponekad greši, i jedna od tih grešaka
se zove Mesečeva iluzija,

koju ste verovatno primetili.

Šta je to?

To je ona pojava kad Mesec na horizontu
deluje dosta veći nego u zenitu.

To ne važi samo za Mesec nego i za Sunce
i za razne konstelacije zvezda,

sazvežđa takozvana.

Zašto do toga dolazi?

Zašto isti Mesec vidimo
u dva položaja različito?

Ova dva američka autora, Rok i Kaufman,
su u 20. veku postavili jednu ideju

da mi različito vidimo veličinu Meseca
zato što različito vidimo njegovu daljinu.

Ako zamislite da ste vi
ovaj posmatrač ovde,

i Mesec se oko Zemlje
kreće po nekoj putanji

koju zovemo fizički svod,

ali u vašem umu on se kreće
po ovom opaženom svodu -

to je ova crvena linija.

Odnosno, pošto prema horizontu vi imate
ove znakove dubine koje sam pominjao,

a prema zenitu ih nemate,
prazan je svod - nebo, je l' tako -

onda vaš um ovaj Mesec približava ovde
i vi ga zato vidite manjim.

Da vas ovo ne zbuni -

obično kad su stvari bliže,
one deluju veće,

ali to je kad su stvarno bliže.

Recimo, kad krenem da skočim
ka vama, delovaću veći,

ali Mesec je realno dalji,
a naš um ga vidi bližim, pa ga umanji.

Šta nam ovo zapravo govori?

Govori nam da mi daljinu, prostor,
u različitim pravcima ne vidimo isto.

I to je zapravo prvi psihološki problem
kojim ćemo se mi baviti danas.

Sad se osećate kao na terapiji.

Da li je naš vizuelni prostor anizotropan?

Ovu reč „izotropija“ verovatno pamtite
iz hemije, da je nešto isto.

Ja govorim o anizotropiji, odnosno,
o nejednakosti, različitosti.

Konkretno, o različitosti daljine
na različitim pravcima.

Kao ova teorija što predviđa.

Druga stvar - ako je to zaista tako
kao što su ova dva autora pretpostavila,

zašto do toga dolazi?

Da li je to neka neobična greška
u našem opažanju?

Pazite koliko je to opažanje bitno

da se ne sapletemo,
da možemo da dohvatimo nešto.

Zamislite da imamo evolutivnu grešku
u tom bitnom procesu.

Pa, hajdemo redom.

Kako ćemo to da ispitamo?

Preko eksperimenata, naravno,
kao u svakoj nauci.

Šta radim ja? Pa, prva ideja je
da teram moje ispitanike da gledaju gore.

Odnosno, prvi eksperiment
bi mogao da izgleda ovako.

Radim ga, naravno,
na studentima psihologije

zato što opažaju stvari kao i ostali ljudi
i dovoljno su mi reprezentativni.

Inače, kažu da je psihologija nastala
na dve grupe ispitanika:

na studentima i pacovima.

Kako izgleda tipičan postupak?

Moj ispitanik, tačnije, ispitanica -
vidite je ovde - sedi u mraku.

Zašto u mraku?

Probajte da zamislite čega u mraku nema.

Nema znakova daljine,
one perspektive, što sam pominjao.

Ali, što je još važnije meni,

podjednako ih nema na horizontali
kao ni na vertikali.

Ja sam praktično ujednačio ta dva pravca.

Nema ih ni na jednom ni na drugom pravcu.

Šta ona radi?

Ja joj na ove kanape zakačim
neke lampice koje jedva svetle,

da se vide, da ne osvetljavaju okolinu,

i kažem joj sledeće: „Da li vidiš
ovu lampicu ispred sebe?

Namesti mi ovu gore iznad da bude
podjednako daleko od tebe kao ova ispred.“

Dakle, praktično izjednačava
njihove daljine

po nekom subjektivnom osećaju.

Onda, naravno, tu lampicu pomeram
na jedan, tri ili pet metara,

čisto da se ona ne bi navikla,
da se za jednu daljinu specijalizuje.

Imam ta dva pravca koja izjednačava
i njen zadatak je jednostavan:

ujednači daljinu.

Ona meni govori: „Približi, udalji.“

Kada bude zadovoljna,
ja pročitam koliko je to daleko.

Ova čudna aparatura
oko njene glave samo sprečava

da mi ne pomera glavu levo-desno
nego samo gore-dole,

i ove naočare je sprečavaju
da pomera oči gore-dole.

Znači, samo se fokusira
na pomeranje glave.

Kako sprečavaju oči?

Pa imaju samo dva tanka proreza, ovako -

sad izgledam kao Zoro osvetnik -
da bi mogla da gleda samo pravo.

Da li ste, što bi rekli psiholozi,
anksiozni da čujete rezultate?

Je l' jeste, ne čujem?

Evo rezultata.

Šta kažu rezultati ovog eksperimenta?

Zelena linija je jedan metar, crvena tri,
plava pet metara - ove lampice -

i pogledajte šta sistematski
rade ispitanici.

Kraće vertikalne izjednačavaju
sa dužim horizontalnim.

Pogledajte, recimo, ovu plavu liniju.

Tri metra na vertikali im izgleda isto
kao šest na horizontali.

Znate li šta to znači?
Tri gore mi izgleda kao šest ispred.

Ja zapravo ova tri vidim
kao veća nego što jesu.

Isto možemo da se pitamo
šta se dešava kada ljudi gledaju dole.

Samo suprotno. Pa, hajdemo
još jedan eksperiment.

Isto studenti. Pacove još nismo uveli.

Dakle, isti je postupak, pazite.

Horizontala-vertikala, ali sada vertikala
nije ka zenitu nego ka tlu.

Srećom, sala za fizičko
u kojoj radimo ima neku terasicu,

pa možemo da penjemo ispitanike.

Kutija je sad malo veća
da ne bi pomerali telo levo-desno,

jer je važno da stoje mirno.

Mrak, jednaki znakovi svuda, nema ih.

I šta oni rade? Izjednačavaju daljine
horizontale i vertikale kao malopre.

Sada, nažalost, nismo imali
jedan, tri i pet metara

iz jednog vrlo nenaučnog razloga,

a to je zato što sala
nije duboka dovoljno.

Znači, imamo samo jedan i tri metara.

Rezultati - jeste li nestrpljivi?

Pogledajte sad.

Tendencija je, naravno, potpuno suprotna.

Sada veće vertikalne izjednačavaju
sa kraćim horizontalnim.

Tri metra na vertikali im se čini
kao dva i po na horizontali.

Dakle, sada im se daljine na dole
čine kraćim nego što jesu.

To možemo da skiciramo ovako nekako.

Kada glava ide gore, opažena daljina -
to je ova plava strelica - se povećava.

Dakle, bele strelice
bi bile fizičke daljine,

a ova crvena bi bila razlika.

Znači, podizanjem glave nagore
ja povećavam daljinu.

Kada gledam nadole,
daljina mi se skraćuje.

Deluje kao simpatičan nalaz.

Nauka ne bi bila nauka kad ne bi pokušala
da nam da odgovor na ovo pitanje -

a zašto se, pobogu, to dešava?

Čemu to služi?

E, pa ja imam jednu ideju,
a to je sad onaj treći deo.

Pored ove geometrije prostora,
hajde da probamo da uvedemo gravitaciju.

Moja ideja jeste, naravno,
potekla od Nirvane i albuma „Never mind“.

Zamislite ovu bebu - koja sad ima 20
i nešto godina, nije više beba -

da pokušava da dohvati
novčanicu ispred sebe.

Gravitacija, naravno, vuče dole.
Potreban je određeni napor.

A zamislite da se Kurt Kobejn setio
da joj okači novčanicu gore.

Beba bi morala da hvata gore,
a gravitacija opet vuče dole.

Znači, ovaj pokret ka gore
bi trebalo da bude naporniji,

jer se protivi gravitaciji.

Ono što je moja ideja jeste da naš um
pokušava da integriše gravitaciju

u naš odnos opažanja i akcije.

Kako je integriše?

Pa, onaj oblik prostora
gde je daljina gore veća a dole kraća,

ja mislim da nam on služi
kao tzv. heuristik, da izvinete da izrazu.

Odnosno, kao neka početna pretpostavka.

Kao da nas vid namerno laže
da bi naše dohvatanje bilo uspešnije.

Kao da vam rođeni vid kaže:

„Gore je dalje, uloži
više napora da dohvatiš.“

I tom lažnom promenom daljine
kompenzuje zapravo razliku u naporu

koja vam je potrebna.

Kao da je zapravo krajnji cilj
uspešna akcija.

Da probamo nekako da sumiramo.

Sećate se onog pitanja,
da li je anizotropija greška u opažanju?

Ja mislim da nije.

Ona bi bila greška
ako bi cilj opažanja bio

da napravi kopiju realnosti,
spoljašnje, fizičke.

Međutim, pošto to verovatno
nije cilj opažanja -

cilj opažanja je da vam napravi
takvu geometriju unutrašnjeg prostora

da vaša akcija i funkcionisanje u njemu
budu što uspešniji -

zbog toga, pošto je krajnji cilj
opažanja uspešnost akcije,

anizotropija je prosto evolutivna prednost

uklapanja naših opažanja u naše akcije.

Ja ne mogu sada da vam kažem
kakvim se oružjem bori protivu otmičara -

da se vratimo i na banatsku rok scenu -

ali sam prilično ubeđen da se naš um
anizotropijom bori protiv gravitacije.

Ili, što bi na kraju Keni rekao,
ubiše izotropiju.

Hvala na pažnji.

(Aplauz)

(Aplauz)

Aleksandar Korom: Olivere,
kako bi ovo o čemu si sada pričao

izgledalo kod astronauta,
gde nema gravitacije?

Oliver Tošković: Teško pitanje,
ko mu je platio za ovo...

(Smeh)

Ovo je zapravo odlično pitanje
i o tome razmišljam puno.

Naravno, pošto je ideja cele ove priče
da zbog gravitacije

naš um uklapa naša opažanja u akciju,

vrlo je dobro pitanje šta bi se desilo
kad gravitacije ne bi bilo.

Zbog svega toga što promena uslova
zahteva neku adaptaciju,

astronauti zapravo i prolaze
stroge treninge

i navikavanja na te sisteme.

Kad vas neko šibne
u polje bez gravitacije,

to je kao da raštimujete gitaru.

Možete da zamislite kako to zvuči.

Tako vašem umu to zvuči,
odjednom nema gravitacije.

Ja verujem da se njihov model prostora
polako menja i prilagođava novim uslovima.

Probajte da zamislite da vam u situaciji
kada imate gravitaciju

um kaže: „Uključi ovaj prekidač.“

A zamisli da u svemiru nemate gravitaciju
ili nemate dovoljno jaku simulaciju toga,

a on vam kaže: „Ovo je na metar i po“,
vi krenete pa razbijete prozor.

Dakle, morao bi nekako
da prilagodi to situaciji.

Nemam još podatke za to,
možda jednog dana.

AK: Hvala ti puno. Oliver Tošković.

(Aplauz)