Ako priča pokrene nešto u vama, preduzmite akciju

Priče su neophodne, ali one nisu tako magične kao što se čini, kaže spisateljica Sisonke Msimang. U ovom zabavnom i promišljenom govoru, Msimang dovodi u pitanje naše isticanje značaja pričanja priča i ukazuje na pad činjenica. U ovim kritičnim vremenima kada se slušanje ne razlikuje od delovanja, Msimang traži da isključimo telefone, da se sklonimo od ekrana i kročimo u realnost da bi stvorili plan za pravdu.

Početkom ove godine,

obaveštena sam
da ću držati govor na TED-u.

Bila sam uzbuđena, a potom u panici,

pa sam bila uzbuđena, pa opet u panici,

a negde između uzbuđenja i panike,

krenula sam da istražujem,

i moje istraživanje se sastojalo pre svega
od guglanja - kako održati govor na TED-u.

(Smeh)

A uporedo sa tim,

tražila sam na Guglu
ime Čimamanda Ngozi Adiči.

Koliko vas zna ko je to?

(Ovacije)

Dakle, guglala sam o njoj
jer uvek guglam o njoj

zato što sam njen fan,

ali i zato što ona uvek ima
nešto važno i zanimljivo da kaže.

Kombinacija tih pretraga

me je uporno vodila ka njenom govoru

o opasnostima jedne priče,

o tome šta se dešava
kada imamo jednu perspektivu

kroz koju razumemo određene grupe ljudi,

i to je jedan savršen govor.

To je govor koji bih ja održala
da sam postala poznata pre nje.

(Smeh)

Znate, ona je Afrikanka
i ja sam Afrikanka,

ona je feministkinja
i ja sam feministkinja,

ona je pripovedač i ja sam pripovedač,

stvarno sam osećala kao da je govor moj.

(Smeh)

Tako da sam odlučila
da ću naučiti kodiranje,

onda bih izvršila napad na internet

i uklonila bih sve kopije
tog govora koje postoje,

a onda bih ga naučila,

došla bih ovde i održala
taj govor kao da je moj.

Taj plan je išao veoma dobro,
osim dela sa kodiranjem,

i onda jednog jutra pre nekoliko meseci,

probudila sam se

i čula vesti da je žena
jednog predsedničkog kandidata

održala govor koji -

(Smeh)

(Aplauz)

koji je jezivo zvučao kao govor
koji je održao moj drugi favorit

Mišel Obama.

(Ovacije)

Tako sam odlučila da bi verovatno
trebalo da napišem svoj TED govor,

i zato sam danas ovde.

Ovde sam da govorim
o sopstvenim zapažanjima

o pripovedanju priča.

Želim da vam govorim
o moći priča, naravno,

ali takođe želim da govorim
o njihovim ograničenjima,

posebno za nas koji smo zainteresovani
za društvenu pravdu.

Od kad je Adiči održala taj govor
pre sedam godina,

krenula je prava pomama
za pripovedanjem priča.

Priče su svuda oko nas,

i ako bi postojala opasnost
u pričanju jedne te iste stare priče,

onda mislim da mora da ima
i puno razloga za slavlje zbog procvata

toliko puno priča i toliko puno glasova.

Priče su protivotrov za predrasude.

U stvari, danas, ako pripadate
srednjoj klasi i imate internet vezu,

možete da skinete priče
jednim klikom tastera

ili jednim dodirom ekrana.

Možete slušati podkast

o tome kako je to odrastati
kao Dalit u Kalkuti.

Možete čuti domoroca u Australiji

kako govori o iskušenjima i uspesima
podizanja dece dostojanstveno

i sa ponosom.

Priče čine da se zaljubimo.

One popravljaju nesporazume
i premošcuju jaz.

Priče čak mogu da olakšaju

da pričamo o smrti ljudi u našem društvu

koji nisu tako važni,
zato što čine da brinemo.

Je l' tako?

Nisam tako sigurna,

a ja zapravo radim na mestu
koje se zove Centar za priče.

Moj posao je da pomognem
da se ispričaju priče

koji osporavaju ustaljeni narativ
o tome šta znači biti crnac,

musliman, izbeglica
ili bilo koja od drugih kategorija

o kojima pričamo sve vreme.

Ali došla sam na ovaj posao

nakon duge karijere
kao aktivista za društvenu pravdu,

i zaista sam zainteresovana za načine

na koje ljudi govore
o pričanju stvarnih priča

kao da je to više od zabave,

kao da se radi o tome da se bude podsticaj
za društveno delovanje.

Nije ništa čudno da čujete ljude da kažu

da priče čine svet lepšim mestom za život.

Ipak, sve više me brine
da čak i najdirljivije priče,

posebno priče o ljudima
do kojih izgleda da nikom nije stalo,

mogu često da stanu na put
delovanju ka društvenoj jednakosti.

Ovo nije zato što pripovedači
imaju zlu nameru.

Baš naprotiv.

Pripovedači su često oni koji čine
dobra dela kao ja a, verujem, i vi.

I publika pripovedača

su često veoma saosećajni ljudi
puni empatije.

Ipak, dobre namere mogu imati
neželjene posledice,

tako da želim da iznesem ideju da priče
nisu tako magične kao što se čine.

Evo tri - zato što uvek mora da bude tri -

tri razloga zašto ja mislim

da priče ne čine nužno
svet boljim mestom za život.

Prvo, priče mogu da stvore
privid složnosti.

Nema ničeg boljeg od osećaja koji imate

dok slušate sjajnu priču

kada vam se čini kao da ste se popeli
na taj vrh planine, je l' tako,

ili da ste se sprijateljili
sa tim osuđenikom na smrt.

Ali niste.

Niste učinili ništa.

Slušanje je važan,

ali nedovoljan korak
ka društvenom delovanju.

Drugo, mislim da nas često privuku

likovi i protagonisti

koji su simpatični i čovečni.

I ovo ima smisla, naravno, je l' tako?

Zato što ako vam se neko dopada,
onda vam je stalo njega.

Ali obrnuto je takođe tačno.

Ako vam se neko ne dopada,

onda vam nije stalo do njega.

I ako vam nije stalo do njega,

ne morate da se osećate
kao da imate moralnu obavezu

da razmišljate o okolnostima
koje su uticale na njihov život.

Ja sam naučila ovu lekciju sa 14 godina.

Naučila sam da zapravo
neko ne mora da ti se dopada

da bi prepoznao njegovu mudrost,

i svakako neko ne mora da ti se dopada

da bi stao na njegovu stranu.

Dakle, ukraden mi je bicikl

dok sam ga vozila -

(Smeh)

što je moguće jedino ako vozite
dovoljno sporo, što ja jesam radila.

(Smeh)

U jednom trenutku,
ja prelazim preko tog polja

u naselju u Najrobiju gde sam odrasla,

i put je veoma neravan,

a kada vozite bicikl,

ne želite da izgledate kao da, znate -

(Smeh)

I tako se krećem ovako, vozim sporo,

i odjednom, na podu sam.

Na zemlji sam, pogledam gore,

i taj dečak se odvozi na otetom vozilu,

što je moj bicikl.

On ima oko 11 ili 12 godina,
ja sam na podu,

plačem zato što sam uštedela
dosta novca za taj bicikl,

plačem, ustajem i počinjem da vičem.

Instinkt se javlja i počinjem
da vičem, „Mvizi, mvizi!“

što je „lopov“ na svahiliju.

I sa svih strana, svi ti ljudi izlaze

i počinju da jure.

Ovo je Afrika, znači pravda mase na delu.

Je l'?

Zalazim iza ugla, i oni su ga zarobili,

uhvatili su ga.

Osumnjičeni je uhvaćen,

oni ga nateraju da mi vrati bicikl,

i nateraju ga da mi se izvini.

Ponovo, znate,
tipična afrička pravda, je l'?

Nateraju ga da se izvini.

I tako stojimo nas dvoje
jedno naspram drugog,

on me pogleda i kaže da mu je žao,

ali me gleda sa takvim razuzdanim besom.

On je baš, baš ljut.

To je prvi put da sam se suočila
sa nekim kome se nisam dopadala

samo zbog onog što predstavljam.

Posmatra me onim pogledom
koji kao da kaže:

„Ti, sa tvojom blistavom kožom
i tvojim biciklom, ti si ljuta na mene?“

To je bila teška lekcija -
da mu se nisam sviđala,

ali znate šta, bio je u pravu.

Ja sam bila dete srednje klase
koje živi u siromašnoj zemlji.

Imala sam bicikl,
a on je jedva imao hranu.

Ponekad su poruke
koje ne želimo da čujemo,

one koje čine da želimo
da iskočimo iz svoje kože,

one koje su nam najpotrebnije da čujemo.

Na svakog omiljenog pripovedača
koji vam osvoji srce,

ide na stotine njih čiji glasovi
su nerazgovetni i grubi,

koji nemaju priliku da stoje na sceni,
doterani ovako lepo.

Postoji milion priča
o „ljutim dečacima na biciklu“

i ne možemo da ih ignorišemo

samo zbog toga što nam se
njihovi protagonisti ne dopadaju

ili zato što to nije dete
koje bismo doveli kući iz sirotišta.

Treći razlog zbog kog mislim

da priče ne čine nužno svet boljim mestom

je to da se često tako uživimo
u našu ličnu priču

da zaboravimo da sagledamo širu sliku.

Tako aplaudiramo nekome

kada nam govori o svojim osećanjima srama,

ali to ne povezujemo nužno
sa ugnjetavanjem.

Klimamo glavom sa razumevanjem
kada neko kaže da se osetio malim,

ali ne povezujemo to sa diskriminacijom.

Najvažnije priče,
posebno za društvenu pravdu,

su one koje čine oba,

koje su i lične ali nam i dopuštaju
da istražimo i razumemo političku stranu.

Ali nije reč samo o pričama koje volimo

naspram priča koje biramo da ignorišemo.

Sve više živimo u društvu
gde su veće sile u igri,

gde priče zapravo za mnoge ljude
počinju da zauzimaju mesto vestima.

Je l'?

Živimo u vremenu gde svedočimo
opadanju značaja činjenica,

kada osećanja vladaju

a analize, to je malo dosadno, zar ne?

Gde cenimo ono što osećamo
više nego ono što zaista znamo.

Skorašnji izveštaj Centra Pju
o trendovima u Americi

ukazuje da samo 10 procenata
mladih ljudi ispod 30 godina

„ima puno poverenja u medije“.

Ovo je važno.

To znači da pripovedači dobijaju poverenje

u isto vreme

kada mnogi u medijima
gube poverenje u javnost.

Ovo nije dobra stvar,

zato što, iako su priče važne

i pomažu nam da dodjemo
do uvida na mnogo načina,

mediji su nam potrebni.

Iz mog iskustva kao aktiviste
za društvenu pravdu,

znam odlično da su nam potrebne
verodostojne činjenice iz medija

u kombinaciji sa moćnim
glasom pripovedača.

To je ono što će pogurati stvari
u pogledu društvene pravde.

U krajnjem pogledu, naravno,

pravda je ono

što čini svet boljim mestom,

a ne priče, zar ne?

Dakle, ako je pravda ono čemu težimo,

onda mislim da ne treba da se fokusiramo
na medije ili pripovedače.

Moramo se fokusirati na publiku,

na svakog ko je ikad upalio radio

ili slušao podkast,

a to znači na svakog od nas.

Još nekoliko reči kao zaključak

o tome šta publika može da učini
da svet bude bolje mesto.

Dakle, prvo, svet bi bio
bolje mesto za život, mislim,

kada bi publika bila
znatiželjnija, skeptičnija

i postavljala više pitanja
o društvenom kontekstu

koji je stvorio te priče
koje oni toliko vole.

Drugo, svet bi bio bolje mesto

kada bi publika prepoznala
da je pričanje priča intelektualan posao.

Mislim i da bi bilo važno da publika

zahteva više tastera
na njihovim omiljenim sajtovima,

tastera koji, na primer, kažu:

„Ako vam se dopala ova priča,

kliknite ovde da podržite pokret
u koji vaš pripovedač veruje.“

Ili „kliknite ovde da doprinesete
sledećoj velikoj ideji vašeg pripovedača.“

Često smo odani nekoj platformi,

ali ne nužno i samom pripovedaču.

I poslednje, mislim da publika
može da učini svet boljim mestom

tako što će isključiti telefone,

skloniti se od ekrana

i kročiti u stvarnost
izvan onog što deluje sigurno.

Alis Voker je rekla:

„Pogledajte pažljivo
sadašnjost koju kreirate.

Trebalo bi da izgleda
kao budućnost o kojoj sanjate.“

Pripovedači mogu
da nam pomognu da sanjamo,

ali je na svima nama
da imamo plan za pravdu.

Hvala vam.

(Aplauz)