Kako da popravite nefunkcionalnu školu? Vodite neustrašivo, volite snažno

Već prvog dana na mestu direktorice neuspešne srednje škole u Severnoj Filadelfiji, Linda Klijat-Vejman je bila odlučna da zavede red. Ali je ubrzo shvatila da je posao složeniji nego što je mislila. S opipljivom strašću, ona deli sa nama tri načela koja su joj pomogla da preokrene tri škole, koje su bile označene kao "niskorangirane i trajno opasne". Njena neustrašiva odlučnost da vodi - i voli đake, uprkos svemu - je uzor za vođe iz svih oblasti.

Bio je 1. novembar 2002,

moj prvi dan na mestu direktorke,

ali ne i moj prvi dan
u školi u filadelfijskom okrugu.

Maturirala sam u državnim školama
u Filadelfiji

i nastavila da predajem
specijalno obrazovanje narednih 20 godina

u siromašnoj školi s lošom reputacijom

u Severnoj Filadelfiji,

gde je kriminal u zamahu

a siromaštvo je među
najizraženijim u zemlji.

Nedugo nakon što sam ušetala
u moju novu školu,

izbila je ogromna tuča među devojkama.

Nakon što su stvari
ubrzo bile pod kontrolom,

odmah sam sazvala sastanak

u školskoj sali

kako bih se predstavila
kao novi direktor škole.

(Aplauz)

Ušla sam ljutito,

pomalo nervozno -

(Smeh) -

ali bila sam odlučna

da podesim ton za moje nove đake.

Počela sam da navodim,
što sam odvažnije mogla,

kako očekujem da se ponašaju

i šta očekujem od njih da nauče u školi.

A onda je iznenada

devojka skroz s kraja sale

ustala

i rekla: "Gospođo!

Gospođo!"

Kada su nam se pogledi sreli, rekla je:

"Zašto ovo stalno nazivate školom?

Ovo nije škola."

Jednim izlivom,

Ešli je izrazila ono što sam ja osećala

i nikada nisam bila u stanju
da do kraja artikulišem,

sopstveno iskustvo pohađanja
niskorangirane škole

u istom delu grada,
pre mnogo, mnogo, mnogo godina.

Ta škola definitivno nije bila škola.

Prebaciću se brzo
deceniju kasnije do 2012,

kada sam treći put za redom
postala direktorka niskorangirane škole.

Trebalo je da budem četvrti direktor
"Stroberi menšna" za četiri godine.

Škola je označena kao
"niskorangirana i trajno opasna"

zbog loših rezultata na testovima

i velike količine oružja,

droga, napada i hapšenja.

Malo kasnije, kada sam prišla
vratima moje nove škole

i krenula da uđem,

otkrila sam da su vrata zaključana lancem,

i mogla sam da čujem Ešlinin glas u uhu

kako govori: "Gospođo! Gospođo!

Ovo nije škola."

Hodnici su bili senoviti i mračni
zbog lošeg osvetlenja.

Bilo je na tone hrpa
polomljenog starog nameštaja

i klupa u učionicama,

i bilo je na hiljade
nekorišćenih materijala i resursa.

To nije bila škola.

Kako je godina prolazila,

primetila sam da su učionice skoro prazne.

Đaci su bili naprosto preplašeni:

preplašeni da sede u redovima,
strahujući da bi se nešto moglo desiti;

preplašeni jer su ih često zadirkivali
u menzi zato što jedu besplatnu hranu.

Bili su preplašeni
od svih tih svađa i maltretiranja.

To nije bila škola.

A potom, tu su bili profesori,

koji su bili izuzetno uplašeni
za sopstvenu sigurnost,

te su imali mala očekivanja
i od đaka i od sebe samih

i bili su u potpunosti
nesvesni svoje uloge

u uništavanju školske kulture.

To je zabrinjavalo više od svega drugog.

Vidite, Ešli je bila u pravu

i ne samo za njenu školu.

Jer isuviše mnogo škola

za siromašnu decu,

njihove škole uistinu nisu uopšte škole.

Ali ovo može da se promeni.

Dozvolite da vam ispričam kako se to radi
u srednjoj školi "Stroberi menšn".

Svako ko je ikada sa mnom radio
će vam reći

da sam poznata po svojim sloganima.

(Smeh)

Zato ću danas da koristim tri

koja su bila od izuzetne važnosti
u našem pohodu na promene.

Moj prvi slogan glasi:

ako ćeš da budeš vođa, vodi.

Oduvek sam verovala

da je ono što se dešava u školi,
kao i ono što se ne dešava

odgovornost direktora.

Ja sam direktorka

a ta titula je od mene zahtevala
da budem vođa.

Nisam želela da budem u kancelariji,

da prebacujem posao na druge

i nisam zazirala od bavljenja bilo čime

što nije bilo dobro za decu,

bez obzira da li su me drugi
zbog toga voleli ili ne.

Ja sam vođa,

pa znam da ništa ne mogu da uradim sama.

Zato sam okupila
vrhunsku ekipu u rukovodstvu

koja je verovala u to
da su sva deca sposobna

i zajedno smo se bavili malim stvarima,

poput ručnog menjanja
svih šifri na sandučićima

kako bi svaki đak imao bezbedno sanduče.

Ukrasili smo sve oglasne table u zgradi

svetlim, šarenolikim
i pozitivnim porukama.

Skinuli smo lance s ulaznih vrata škole.

Zamenili smo sijalice

i sve učionice očistili da blistaju,

reciklirali smo ama baš sve udžbenike
koji nisu bili u upotrebi

i rešili se na hiljadu
starih stvari i nameštaja.

Napunili bi po dva kontejnera dnevno.

I naravno, naravno

bavili smo se krupnim stvarima,

poput izmene celokupnog školskog budžeta
da bismo mogli da preusmerimo sredstva

kako bismo imali više nastavnika
i pomoćnog osoblja.

Potpuno smo izmenili
dnevni školski plan rada

kako bismo dodali
razne termine rada škole,

sanacije, zahtevnije predmete,

vannastavne aktivnosti i savetovanja,

sve to u toku radnog dana.

Sve to u toku radnog dana.

Napravili smo plan razvrstavanja

kojim je tačno određeno gde se tačno
nalazi sve pomoćno osoblje i policajci,

svakog minuta u danu

i vršili smo nadzor svakog sekunda u danu,

a naš najbolji izum ikada

je to što smo osmislili disciplinski
program na nivou škole

koga smo naslovili "Bez pogovora".

To je bio sistem ponašanja -

osmišljen da promoviše
pozitivno ponašanje u svakom momentu.

Rezultati?

"Stroberi menšn" je uklonjena
sa liste Trajno opasnih

već prve godine, nakon što je -

(Aplauz)

nakon što je bila pet uzastopnih
godina na listi Trajno opasnih.

Vođe čine nemoguće mogućim.

To me dovodi do drugog slogana:

Pa šta? Šta sad?

(Smeh)

(Aplauz)

Kada smo pogledali podatke

i sastali se sa osobljem,

bilo je mnogo izgovora

zašto je "Stroberi menšn"
niskorangirana i trajno opasna.

Rekli su da svega 68% dece
redovno dolazi u školu,

100 procenata živi u siromaštvu,

samo jedan procenat roditelja prisustvuje,

mnoga deca

dolaze iz pritvora i domaćinstava
s jednim starateljem,

39 procenata su
đaci s posebnim potrebama,

a državni podaci su otkrili sledeće:

šest procenata đaka
je uspešno iz matematike

i 10 posto iz književnosti.

Kada su završili sa pričanjem priča

o tome kako su grozni uslovi i deca,

pogledala sam ih

i rekla: "Pa šta? Šta sad?

Šta ćemo da uradimo povodom toga?"

(Aplauz)

Uklanjanje izgovora na svakom koraku,
postalo je moja glavna obaveza.

Bavili smo se svim tim izgovorima

kroz obavezni profesionalni razvoj,

popločavajući tako put intenzivnoj
fokusiranosti na obrazovanje i učenje.

Posle mnogih razmatranja,

utvrdili smo da nastavnici
znaju šta da predaju,

ali da ne znaju kako da predaju

tolikom broju dece
s tako širokim spektrom sposobnosti.

Pa smo razvili nastavni model predavanja

koji se usredsređivao
na nastavu u malim grupama,

omogućavajući tako da individualne
potrebe svakog đaka budu ispunjene

u učionici.

Rezultati?

Nakon godinu dana,
državni podaci su otkrili

da su nam rezultati popravljeni
za 171 procenat iz matematike

i 107 procenata iz književnosti.

(Aplauz)

Veoma dug put je pred nama,

veoma dug put,

ali sada svakoj prepreci prilazimo
sa stavom: "Pa šta? Šta sad?"

A sad stižemo do mog trećeg
i poslednjeg slogana.

(Smeh)

Ako vam niko danas nije rekao da vas voli,

zapamtite da vas ja volim
i uvek ću vas voleti.

Moji đaci imaju probleme:

društvene, emocionalne
i ekonomske probleme,

vama nezamislive.

Neki od njih su sami sebi roditelji,

a neki su potpuno usamljeni.

Ako bi me neko pitao
koja je moja prava tajna,

kako zaista uspevam
da "Stroberi menšn" unapređujem,

morala bih da kažem da ja volim moje đake

i da verujem u njihove mogućnosti

bezuslovno.

Kada ih pogledam,

vidim samo šta bi mogli da postanu,

a to je zato što sam jedna od njih.

I ja sam odrasla u siromaštvu
u Severnoj Filadelfiji.

Ja znam kakav je osećaj
pohađati školu koja nije škola.

Znam kakav je osećaj strepeti

da li ću ikada pronaći put iz siromaštva.

Ali zahvaljujući mojoj divnoj majci

omogućeno mi je da sanjam,

uprkos siromaštvu koje me je okruživalo.

Zato -

(Aplauz) -

ako želim da poguram moje đake

ka njihovim snovima
i ka njihovim ciljevima u životu,

moram da ih upoznam.

Zato moram da provodim vreme s njima,

pa svakodnevno upravljam menzom.

(Smeh)

I dok sam tamo,

razgovaram s njima
o duboko ličnim stvarima

i kada im je rođendan

pevam: "Srećan rođendan",

iako uopšte ne znam da pevam.

(Smeh)

Često ih pitam:

"Zašto želite da vam pevam,
kad ja uopšte ne znam da pevam?"

(Smeh)

A oni mi odgovaraju rečima:

"Jer volimo da se osećamo posebnima."

Držimo mesečne sastanke veća

kako bismo saslušali njihove brige,

kako bismo saznali o čemu razmišljaju.

Postavljaju nam ovakva pitanja:
"Zašto moramo da poštujemo pravila?"

"Čemu tolike posledice?"

"Zašto ne možemo
da radimo što nam je volja?"

(Smeh)

Oni pitaju, a ja odgovaram
iskreno na svako pitanje

i ova razmena razumevanja
pomaže da se raščiste moguće zablude.

Svaki tren je tren za podučavanje.

Moja nagrada,

moja nagrada

za to što su moja pravila i posledice
bezpogovorne

je njihovo zadobijeno poverenje.

Insistiram na tome

i zbog toga,
zajedno možemo da ostvarimo svašta.

Jasno im je šta očekujem od njih

i ja ponavljam svoja očekivanja
svakodnevno preko razglasa.

Podsećam ih -

(Smeh)

Podsećam ih na suštinske vrednosti:

usredsređenosti, tradicije, izvrsnosti,

integriteta i istrajnosti,

i podsećam ih svakodnevno

kako obrazovanje može
da im istinski promeni živote.

I svaku objavu završim na isti način:

"Ako vam niko danas
nije rekao da vas voli,

upamtite da vas ja volim

i uvek ću vas voleti."

Ešline reči:

"Gospođo! Gospođo!

Ovo nije škola"

su se zauvek urezale u moj um.

Ako uistinu želimo
da postignemo pravi pomak

u bavljenju siromaštvom,

onda moramo da se pobrinemo

da svaka škola
u koju idu siromašna deca

bude prava škola,

škola, škola -

(Aplauz)

škola koja im pruža znanje

i mentalnu obuku
kako bi se snašli u svetu oko njih.

Ne znam sve odgovore,

ali znam da mi koji smo privilegovani

i imamo odgovornost da upravljamo
školom u koju idu siromašna deca,

moramo da budemo istinske vođe

i kada se susretnemo
sa nepojmljivim izazovima,

moramo da se zaustavimo i zapitamo:
"Pa šta? Šta sad?

Šta ćemo da uradimo po tom pitanju?"

I dokle god smo vođe,

ne smemo da zaboravimo

da je svaki naš đak

samo dete,

često uplašeno zbog onoga što mu svet
poručuje da bi trebalo da bude

i šta god da im ostatak sveta kaže
da bi trebalo da budu,

mi bismo uvek trebali da im pružimo nadu,

nepodeljenu pažnju,

pouzdanu veru u njihov potencijal,

stalna očekivanja

i moramo često da im govorimo

da ako im niko danas
nije rekao da ih voli,

neka zapamte da ih mi volimo
i uvek ćemo ih voleti.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvaljen Isus.