Nasilje nad ženama - to je muški problem | Džekson Kac (Jackson Katz) | TEDxFiDiWomen

Porodično nasilje i seksualno zlostavljanje se često nazivaju "ženskim problemima". Ali u ovom smelom, otvorenom govoru, Džekson Kac pokazuje da su ovo ključni muški problemi i da su ova nasilna ponašanja povezana sa definicijama muškosti. Poziv na buđenje za sve nas - žene i muškarce - da nazovemo ovo ponašnje neprihvatljivim i budemo vođe promene.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Pre nego što počnem svoju prezentaciju,

želim da kažem da je velika čast
što sam deo programa

sa toliko impresivnih žena.

Želim i da se zahvalim organizatorima

što su me pozvali da budem deo ovoga.

Važno je da ja kažem,
ali i ostali muškarci,

kada se bavimo ovim poslom, naročito
na polju prevencije rodnog nasilja,

o čemu ću danas pričati sa vama.

Važno je da primetimo
da je rastući muški pokret u SAD-u

u multikulturnom smislu,
i širom sveta u međunarodnom smislu,

sve veći broj muškaraca
koji ustaju i govore

o muškom nasilju prema ženama,
i ulaze u delove muške kulture

koja je tradicionalno ravnodušna

ili otvoreno neprijateljska
prema naporima žena da ih uključi.

Taj pokret muškaraca
duguje ženama liderima

na ličnom, profesionalnom, političkom,

intelektualnom i svakom nivou.

Žene su izgradile ove pokrete,
i oni na pozitivan način

utiču na sve - ne samo žene i devojke,

nego i muškarce i dečake.

I često muškarci poput mene dobiju pohvale
i javna priznanja

za rad kojim se žene već dugo bave.

Jedan od načina da iskoristimo pažnju

je da zahvalimo ženama
i odamo priznanje njihovom vođstvu,

danas, sutra i u budućnosti.

(Aplauz)

Pošto sam to rekao,

podeliću sa vama

pogled koji menja obrazac

viđenja rodnog nasilja -

silovanja, nasilja u porodici,
maltretiranja u vezi,

seksualnog uznemiravanja,
seksualnog iskorišćavanja dece.

Čitav spektar problema
koji se ukratko nazivaju

"problemima rodnog nasilja"

i viđeni su kao ženske poteškoće
u vezi sa kojima pomažu

neki dobri muškarci,
ali imam problem sa tim okvirom

i ne prihvatam ga.

Ne vidim to kao ženske probleme
koje rešavaju dobri muškarci.

Zapravo, obrazložiću vam
da su ovo prvenstveno

muški problemi.

(Aplauz)

Očigledno, to su i ženski problemi

što i razumem, ali nazivati

rodno nasilje ženskim problemom
je samo deo problema

iz brojnih razloga.

Prvi je da to daje muškarcima izgovor
da ne vode računa.

Zar ne? Puno muškaraca
čuje termin "ženski problemi"

i težimo da ih zanemarimo,
pa razmišljamo:

"Hej, ja sam muško. To je za devojke"
ili " To je za žene."

A kao posledica toga,
dosta muškaraca ne ode dalje

od prve rečenice.

Skoro kao da je čip
u našim mozgovima aktiviran

i nervni putevi vode našu
pažnju u drugom smeru

kada čujemo termin "ženski problemi".

Ovo inače takođe važi i za reč "rod"

jer dosta ljudi kad čuje reč "rod"

misli da to znači "žena".

Stoga misle da su rodni problemi
sinonim za ženske probleme.

Postoje neke zabune
u vezi sa terminom "rod".

Dozvolite mi da vam ilustrujem
tu zabunu putem analogije.

Hajde na kratko da pričamo o rasi.

U Americi, kad čujemo reč "rasa"

dosta ljudi misli da to znači:
Afro-amerikanac,

Latino, Azijski Amerikanac,
Indijanac,

južni Azijat, pacifički ostrvljanin,
i tako dalje.

Dosta ljudi, kada čuju
reč "seksualna orijentacija"

misle da to znači:
gej, lezbijka, biseksualac.

A puno ljudi kada čuje reč "rod",
misle da to znači: žene.

U svakom od navedenih slučaja,

ne obraća se pažnja
na dominantnu grupu.

Zar ne? Kao da belci nemaju
neku vrstu rasnog identiteta

ili da ne pripadaju nekoj
rasnoj kategoriji i ustrojstvu,

kao da heteroseksualci nemaju
seksualnu orijentaciju,

kao da muškarci nemaju rod.

Ovo je jedan od načina
da se dominantni sistemi održavaju

i reprodukuju, što znači

da je dominatna grupa retko izazvana
da čak i razmišlja o svojoj dominantnosti

jer je to jedna
od ključnih karakteristika

snage i privilegije,
mogućnost da se prolazi neispitano

u nedostatku introspekcije,
zapravo biti prikazan nevidljivim

u velikoj meri u raspravi

o problemima koji se tiču prvenstveno nas.

A takođe je neverovatno
kako ovo funkcioniše

u porodičnom i seksualnom nasilju,

kako su muškarci prilično izostavljeni

iz mnogih razgovora o temi

koja je centralno u vezi sa njima.

Ilustrovaću vam ovo o čemu pričam

koristeći staru tehnologiju.

Staromodan sam
po pitanju osnovnih gledišta.

Pravim filmove i radim
sa visokom tehnologijom

ali sam i dalje staromodan kao nastavnik.

Želim da podelim sa vama ovu vežbu

koja na nivou strukture rečenice opisuje

kako nam način na koji razmišljamo,

doslovno način
na koji koristimo svoj jezik,

pomaže da držimo našu pažnju
dalje od muškaraca.

Ovo je prvenstveno
u vezi sa porodičnim nasiljem,

ali možete to povezati
i sa ostalim analogijama.

Ovo potiče od rada feminističke
lingvistkinje Džulije Penelopi.

Počinje prostom engleskom rečenicom:

"Don je pretukao Meri."

To je dobra engleska rečenica.

Džon je subjekat.
Pretukao je glagol.

Meri je objekat.
Dobra rečenica.

Preći ćemo na sledeću rečenicu,

koja kaže istu stvar u pasivu.

"Meri je istučena od strane Džona".

Sada se dosta stvari desilo
u jednoj rečenici.

Prešli smo sa "Džon je pretukao Meri"

na "Meri je istučena od strane Džona".

Prebacili smo svoju pažnju
u jednoj rečenici sa Džona na Meri

i kao što vidite,
Džon je veoma blizu kraja rečenice,

pa, skoro blizu ispadanja
sa mape naše psihičke ravni.

U trećoj rečenici Džon je izuzet

i imamo "Meri je pretučena",

i sad se sve tiče Meri.

Čak ni ne razmišljamo o Džonu.
Skroz smo usredsređeni na Meri.

Tokom prošlih generacija,
termin koji smo koristili

kao sinonim za "pretučena"
je bio: "umlaćena",

pa tako imamo "Meri je umlaćena".

Konačna rečenica u ovom sledu,

prateći prethodne,

je "Meri je umlaćena žena".

Stoga je sad Merin identitet -
Meri je pretučena žena -

ono što joj je učinjeno
od strane Džona u prvoj rečenici.

Ali smo pokazali da je Džon
odavno napustio ovu priču.

Mi koji radimo u sektoru
porodičnog i seksualnog nasilja

znamo da je okrivljavanje žrtve
veoma prisutno u ovoj oblasti,

odnosno, svaljivanje krivice
na osobu kojoj je nešto učinjeno,

a ne na osobu koja je to učinila.

Pitamo se zašto ove žene
izlaze sa ovakvim muškarcima?

Zašto ih oni privlače?

Zašto se stalno vraćaju?
Šta je nosila na žurci?

Kakav glup postupak.

Zašto je pila sa tom grupom muškaraca
u toj hotelskoj sobi?

Ovo je svaljivanje krivice na žrtvu
i postoji veliki broj razloga za to,

ali jedan od njih je taj
da je čitava naša saznajna struktura

podešena da krivi žrtve.
To radimo nesvesno.

Podešeni smo da postavljamo pitanja

o ženama i ženskim izborima
i o tome šta one rade,

šta misle i oblače.

Neću ućutkivati ljude
koji postavljaju pitanja o ženama.

Legitimno je to pitati.

Ali budimo načisto:
postavljanje pitanja o Meri

neće nas odvesti nigde
što se tiče prevencije nasilja.

Treba da postavljamo drugačija pitanja.

Vidite šta želim
da postignem ovim, zar ne?

Pitanja se ne tiču Meri, već Džona.

Ona uključuju stvari poput:
zašto Džon tuče Meri?

Zašto je porodično nasilje
i dalje veliki problem

u Americi i čitavom svetu?

Šta se dešava?
Zašto toliko muškaraca zlostavlja,

fizički, emocionalno,
verbalno i na druge načine,

žene i devojke, muškarce i dečake

za koje tvrde da ih vole?
Šta se dešava sa muškarcima?

Zašto toliko odraslih muškaraca seksualno
zlostavlja devojčice i dečake?

Zašto je to tako čest problem
u našem društvu

i širom sveta danas?

Zašto slušamo stalno iznova

o novim skandalima
koji izbijaju u velikim institucijama

poput katoličke crkve ili
fudbalskog programa države Pensilvanije

ili Saveza izviđača Amerike
i tako dalje, i tako dalje?

A onda slede i lokalne zajednice
širom zemlje i sveta.

Slušamo o tome sve vreme.

Seksualno uznemiravanje dece.

Šta se dešava sa muškarcima?
Zašto toliko muškaraca siluje žene

u našem društvu i celom svetu?

Zašto toliko muškaraca
siluje druge muškarce?

Šta je to sa njima?

A šta je sa ulogom različitih institucija
u našem društvu

koje potpomažu stvaranje
muškaraca zlostavljača

u pandemičnim razmerama?

Jer ne radi se o individualnim zločincima.

Ovo je naivan način da se shvati
ono što je mnogo dublji

i sistematičniji društveni problem.

Zločinci nisu

meka čudovišta koja izranjaju iz bare

i dolaze u grad
i obavljaju svoj gnusni posao

i nestaju nazad u noć.

Ovo je veoma naivno gledište, zar ne?

Zločinci su mnogo običniji od toga

i svakodnevniji.

Dakle, pitanje je šta mi činimo ovde

u našem društvu i u svetu?

Koje su uloge različitih institucija

u stvaranju agresivnih muškaraca?

Koja je uloga religioznih
sistema verovanja,

sportske kulture, pornografske kulture,

strukture porodice, ekonomije
i onoga kako se to ukršta,

rase i nacionalnosti
i kako se one međusobno ukrštaju?

Kako sve to funkcioniše?

Kad počnemo da pravimo takve veze

i postavljamo ova važna i krupna pitanja,

tek tada možemo da govorimo o tome
kako se možemo menjati

ili drugim rečima, kako možemo
da uradimo nešto drugačije?

Kako možemo da promenimo praksu?

Kako možemo promeniti
socijalizaciju dečaka

i definicije muškosti koje dovode
do ovakvih ishoda danas?

Ovo su neka od pitanja koja treba

da budu postavljena i neki od zadataka
koje treba da ispunimo

ali ako smo beskrajno fokusirani
na ono što žene rade

i misle u vezama
ili na nekom drugom mestu,

nećemo stići do cilja.

Razumem da dosta žena

koje su pokušavale da govore javno
o ovim problemima,

danas, juče i godinama unazad,

često budu ućutkane
kad ulože takve napore.

Nazivaju ih imenima
poput: "protivnica muškaraca"

ili "mrziteljka muškaraca"

ili odvratno i uvredljivo:
"feminacista". Zar ne?

A znate o čemu se ovde radi?

Zove se: ubiti glasnika.

Zato što žene koje se usprotive

i govore javno u svoje ime
i u ime drugih žena,

kao i u ime muškaraca i dečaka,
za njih je naredba

da sede i ćute, drže trenutno stanje
takvim kakvo je

jer ne volimo ljude koji talasaju.

Ne volimo kad ljudi
iskušavaju našu snagu.

Bolje sedi i ćuti, u suštini.

Hvala bogu da žene nisu to uradile.

Hvala bogu, živimo u vremenu

gde ima toliko ženskog vođstva
koje se tome suprotstavlja.

Ali jedna od snažnih uloga koje muškarci
mogu odigrati u ovom poslu

je ta da možemo da kažemo neke stvari

koje žene ponekad ne mogu da kažu

ili, još bolje, mogu da nas čuju
da govorimo neke stvari

koje se od žena ne čuju često.

Priznajem da je to problem.
To je seksizam.

Ali to je istina. Jedna od stvari
koje uvek govorim muškarcima,

i moje kolege takođe,

je da nam treba više muškaraca
koji imaju hrabrosti i snage

da počnu da govore neke od ovih stvari,

i da stoje uz žene, a ne protiv njih

pretvarajući se da je ovo nekakva

bitka između polova
ili neka slična glupost.

Živimo zajedno na ovom svetu.

I uzgred, jedna od stvari
koja me zaista muči

u vezi sa jednim delom retorike
protiv feministkinja i onih

koji su stvorili "umlaćene žene"

i pokrete protiv krize silovanja
širom sveta

je da je ona nekako,
kao što sam rekao, antimuška.

Šta je sa dečacima
koji su duboko pogođeni

na negativan način
onim što odrasli muškarci rade

protiv njihovih majki i sestara,
njih samih?

Šta je sa tim dečacima?

Šta je sa svim momcima i dečacima

koji su pretrpeli traume od nasilja
odraslih muškaraca?

Znate šta? Isti sistem proizvodi

i one koji zlostavljaju žene
i one koji zlostavljaju druge muškarce.

Ako želimo da govorimo
o muškim žrtvama

hajde da se osvrnemo malo na njih.

Najveći broj muških žrtava nasilja
su oni koje su muškarci zlostavljali.

Tako da je to ono što i muškarci
i žene imaju zajedničko.

Svi smo žrtve muškog nasilja.

To nam je direktno u interesu,

da ne pominjem činjenicu
da većina muškaraca koje poznajem

imaju žene i devojčice
do kojih nam je veoma stalo,

u svojim porodicama i krugovima prijatelja
i na bilo koji drugi način.

Tako da postoji mnogo razloga zašto
muškarci treba da govore javno.

Deluje očigledno kad se to kaže. Zar ne?

Priroda posla kojim se moje kolege
i ja bavimo,

u sportskoj kulturi
i američkoj vojsci, u školama -

pokrenuli smo ovaj pristup
koji zovemo posmatrački pristup

sprečavanju rodnog nasilja.

Želeo bih da vam istaknem
karakteristike posmatračkog pristupa

jer je to veliki tematski pomak,

iako postoji još puno specifičnosti,

ali srž ovoga je, umesto gledanja
na muškarce kao na zločince

i žene kao žrtve,

ili žene kao zločince,
a muškarce kao žrtve,

ili bilo koju od kombinacija.

Koristim rodnu dvojakost.
Znam da tu ima mnogo više

od muškaraca i žena,
mnogo više od muškog i ženskog.

Postoje i žene zločinci

i naravno muškarci žrtve.

To je čitav spektar.

Ali umesto dvojakog posmatranja,

fokusiramo se
na sve nas kao posmatrače,

a posmatrač je definisan kao svako

ko nije zločinac ili žrtva
u datoj situaciji,

drugim rečima:
prijatelji, članovi tima, kolege,

članovi porodice, svi mi

koji nismo direktno uključeni
u dijadu zlostavljanja,

ali smo ukorenjeni u društvo,
porodicu, posao, školu

i druge sfere kulturnih veza
sa ljudima

koji se mogu naći u takvoj situaciji.
Šta mi radimo?

Kako o tome govorimo?
Kako preispitujemo svoje prijatelje?

Kako ih podržavamo?
Kako ne ostajemo nemi na nasilje?

Kada se radi o muškarcima
i muškoj kulturi,

cilj je da dopremo do muškaraca
koji nisu zlostavljači

da izazovu muškarce koji to jesu.

A kad kažem zlostavljači,
ne mislim samo

na one koji tuku žene.

Ne govorimo da muškarac čiji prijatelj

zlostavlja svoju devojku
treba da zaustavi njega

u momentu napada.

To je naivan način stvaranja
društvenih promena.

Radi se o kontinuitetu,
pokušavamo da nateramo muškarce

da prekinu jedni druge.

Na primer, ukoliko ste muškarac
i nalazite se u grupi muškaraca

koji igraju poker, pričaju,
druže se, bez prisustva žena

i drugi muškarac kaže nešto
seksistički, degradirajuće

ili neprimereno o ženama,

umesto smejanja i pretvaranja
da niste čuli to,

muškarci treba da kažu:
"Hej, to nije smešno.

To bi mogla biti moja sestra
o kojoj govoriš.

Možeš li da se šališ
na račun nečeg drugog?"

Ili: "Da li bi mogao da govoriš
o nečemu drugom?

Ne sviđa mi se ta vrsta razgovora."

Isto kao i u situaciji kad ste belac
i druga bela osoba

daje rasističke komentare, nadamo se

da bi belci trebalo da prekinu

tu rasističku priču.

Kao i kod heteroseksualizma,
ukoliko ste heteorseksualac,

i ne ponašate se mučiteljski
ili zlostavljački

protiv ljudi raznih
seksualnih opredeljenja,

ako ne kažete nešto u lice drugom
heteroseksualcu koji se ponaša tako,

u tom slučaju, zar nije vaše ćutanje

neka vrsta saglasnosti i saučesništva?

Posmatrački pristup pokušava
da pruži ljudima alate

kojima će prekinuti taj proces
i pričati glasno o problemu

i stvoriti kulturnu klimu
u vršnjačkoj grupi

gde će zlostavljanje biti viđeno
kao neprihvatljivo

ne samo zato što je ono ilegalno,
već zato što je loše

i neprihvatljivo u vršnjačkoj kulturi.

Ako bismo mogli da dođemo
do nivoa gde će muškarci

koji se ponašaju seksistički
izgubiti svoj status,

mladi muškarci i dečaci
koji se ponašaju seksistički

i agresivno prema devojkama i ženama,

kao i prema drugim dečacima
i muškarcima,

izgubiti status kao rezultat tih radnji.
Šta će se tad desiti?

Tada ćemo videti drastično
smanjenje zlostavljanja.

Jer tipičan zlostavljač
nije bolestan i uvrnut.

On je normalan čovek
u svakom drugom pogledu. Zar ne?

Među velikim brojem sjajnih stvari
koje je Martin Luter King rekao

u svom kratkom životu bilo je:

"Na kraju, ono što će najviše boleti

nisu reči neprijatelja

već ćutanje naših prijatelja."

Na kraju ono što će nas
najviše boleti nisu reči

naših neprijatelja
već ćutanje naših prijatelja.

Bilo je veoma puno ćutanja
u muškoj kulturi

o ovoj tekućoj tragediji muškog nasilja

nad ženama i decom, zar ne?

Bilo je previše ćutanja.

Sve što hoću da kažem je
da treba da prekinemo ćutanje

i treba nam da to učini više muškaraca.

Naravno, lakše je reći nego učiniti,

jer ja sad o tome govorim,
ali govorim vam da nije lako

u muškoj kulturi za muškarce
da izazovu jedni druge,

što je jedan od razloga zašto

deo promene obrasca
koja treba da se desi

nije samo shvatanje
ovih problema kao muških,

već su oni takođe problemi
vođstva za muškarce.

Jer konačno, odgovornost
za suprotstavljanje

ovim problemima
ne treba da padne na ramena

malih dečaka, tinejdžera
u srednjim školama ili studenata.

Treba da bude odgovornost
odraslih muškaraca koji imaju moć.

Odrasli muškarci koji imaju moć su oni
koje treba da smatramo odgovornim

za poziciju vođa u ovim problemima,

jer kad neko govori javno
u vršnjačkoj kulturi

i izaziva i sprečava, on ili ona

je zaista vođa, zar ne?

Ali na višem nivou, treba nam
više muškaraca koji imaju moć

da počnemo da dajemo prednost
ovim problemima,

a to nismo još uvek videli, zar ne?

Bio sam na večeri pre nekoliko godina,

radim intenzivno sa američkom vojskom,
sa svim službama.

I bio sam na večeri
i jedna žena me je pitala,

mislim da je smatrala da je
pomalo lukava, pitala je:

"Koliko dugo radite treninge osetljivosti

sa marincima?"

Rekao sam joj:
"Uz svo dužno poštovanje

ja ne radim trenige osetljivosti
sa marincima.

Ja vodim program liderstva
u Korpusu mornaričke pešadije."

Znam da je moj odgovor
pomalo pompezan,

ali je važna razlika, jer ne verujem

da nam treba obuka osetljivosti.

Treba nam obuka vođstva, jer, na primer,

kad profesionalni trener
ili menadžer bejzbol

ili fudbalskog tima,
a radim dosta i u tom sektoru,

daje seksističke komentare,
homofobične izjave

ili čak rasističke,
pokrenuće se diskusije

na sportskim blogovima
ili sportskim radio emisijama.

Neki ljudi će reći:
"Pa, treba mu obuka osetljivosti."

A drugi će reći: "Ma ne treba.

Znate, to je besomučna
politička korektnost

i on je dao glupu izjavu.
Produži dalje."

Moj argument je: ne treba mu
obuka osetljivosti.

Treba mu obuka o vođstvu

jer je on loš vođa, jer u društvu

sa rodnom i seksualnom različitošću -

(Aplauz) -

i rasnom i etničkom raznovrsnošću,

ako dajete tu vrstu komentara
i ne uspevate u svom vođstvu.

Kad bismo mogli da prenesemo poruku
koju pokušavam da prenesem

moćnim muškarcima
i ženama u našem društvu

na svim nivoima institucionalnog
autoriteta i moći,

promeniće se

modeli judskog razmišljanja.

Na primer, radim dosta

na univerzitetskim sportovima,
širom Severne Amerike.

Znamo toliko o tome kako sprečiti

porodično i seksualno nasilje, zar ne?

Nema izgovora za koledže i univerzitete

da nemaju obuku sprečavanja
porodičnog i seksualnog nasilja

namenjenu svim studentima sportistima,
trenerima, administratorima

kao deo njihovog obrazovnog procesa.

Znamo dovoljno o tome da možemo
jednostavno to da uradimo.

Ali znate šta nedostaje?
Vođstvo.

Ali to nije vođstvo studenata sportista.

To je vođstvo rukovodioca sportista,

predsednika univerziteta,
ljudi koji su odgovorni,

onih koji donose odluke o izvorima

i onih koji odlučuju o prioritetima
u institucionalnim okvirima.

U većini slučajeva,
to je neuspeh muškog vođstva.

Pogledajte Univerzitet u Pensilvaniji.
On je najbolji od svih

momenata za podučavanje
posmatračkog pristupa.

Imali ste toliko situacija u toj oblasti

gde muškarci na visokim pozicijama
nisu uspeli

da odbrane decu,
u ovom slučaju dečake.

Neverovatno je, zaista.
Ali kad uđete u tu priču,

shvatite da postoje veliki pritisci
na muškarce.

Postoje prepreke za njih
u vršnjačkim kulturama

što je razlog zašto treba
da ohrabrujemo muškarce

da se odupru tim ograničenjima.

Jedan od načina
da se to učini je da se kaže

da postoji mnogo muškaraca
kojima je stalo do tih problema.

Znam to. Radim sa muškarcima,

i radio sam sa desetinama hiljada,

stotinama hiljada muškaraca
već mnogo decenija.

Strašno je kada mislite o tome,
koliko je to godina.

Ali tu je toliko mnogo muškaraca kojima
je istinski stalo do ovih problema,

ali sama briga nije dovoljna.

Treba nam više muškaraca sa smelošću,

sa hrabrošću, snagom,
moralnim integritetom

da prekinu kolektivno ćutanje
i izazovu jedni druge

i stanu uz žene, a ne protiv njih.

Inače, mi to i dugujemo ženama.

Nema sumnje.

Ali dugujemo i svojim sinovima.

Takođe, dugujemo
mladim muškarcima koji rastu

širom sveta u situacijama
gde nisu izabrali

da budu muškarci u kulturi
koja im govori

da je muškost određeni način.

Oni to nisu odabrali.

Mi koji imamo izbor, imamo i priliku

i odgovornost i za njih.

Nadam se da će ubuduće
muškarci i žene,

radeći zajedno,
moći da započnu promenu

i preobražaj koji će se desiti

tako da buduće generacije
neće imati onaj nivo tragedije

sa kojim se mi svakodnevno borimo.

Znam da možemo to.
Možemo bolje.

Hvala vam mnogo.
(Aplauz)