Poklič ratnice protiv dečjih brakova

Životni put Memori Bande bio je potpuno drugačji od onog koji je imala njena sestra. Kada je njena sestra stupila u pubertet, poslali su je u tradicionalni "kamp inicijacije" gde devojčice uče "kako da seksualno zadovolje muškarca". Tamo je zatrudnela, u 11. godini života. Ipak, Banda je odbila da ide. Umesto toga, organizovala je druge i pitala vođu svoje zajednice da donese zakon kojim nijedna devojčica ne bi morala da se uda pre svoje 18. godine. Progurala ga je do nivoa države, sa neverovatnim rezultatima za devojčice širom Malavija.

Počeću danas

tako što ću vam pročitati pesmu

koju je napisala moja prijateljica
iz Malavija

Ajlin Piri.

Ajlin ima svega 13 godina,

ali kada smo pregledale pesme
koje smo napisale,

njena pesma mi se učinila
veoma zanimljivom,

tako podsticajnom,

pa ću vam je pročitati.

Svoju pesmu je naslovila:
"Udaću se kad ja to budem želela".

(Smeh)

"Udaću se kad ja to budem želela.

Moja majka me ne može prisiliti
da se udam.

Moj otac me ne može prisiliti
da se udam.

Moj stric, moja strina,

moj brat ili sestra,

ne mogu me prisiliti da se udam.

Niko na svetu

ne može me prisiliti da se udam.

Udaću se kada ja to budem želela.

Čak i ako me biješ,

čak i ako me oteraš,

čak i ako mi učiniš neko zlo,

udaću se kad ja to budem želela.

Udaću se kad ja to budem želela,

ali ne pre nego što steknem
dobro obrazovanje

i ne pre nego što sasvim odrastem.

Udaću se kad ja to budem želela."

Ova pesma možda zvuči neobično,

napisala ju je
trinaestogodišnja devojčica,

ali tamo odakle smo Ajlin i ja,

ova pesma koju sam vam upravo pročitala,

predstavlja poklič ratnice.

Ja sam iz Malavija.

Malavi je jedna
od najsiromašnijih zemalja,

veoma siromašna,

gde je jednakost polova
pod znakom pitanja.

Odrastajući u toj zemlji,

nisam imala pravo na sopstvene izbore
u životu.

Nisam čak mogla istražiti

ni prilike koje su mi se ukazale u životu.

Ispričaću vam priču

o dve različite devojčice,

dve prelepe devojčice.

Ove devojčice su odrasle

pod istim krovom.

Jele su istu hranu.

Ponekad bi delile odeću,

čak i cipele.

Ali životi su im se razišli

u dva različita pravca.

Ta druga devojčica je moja sestra.

Moja mlađa sestra je imala svega 11 godina

kada je zatrudnela.

To je štetna stvar.

Ne samo da je štetilo njoj, već i meni.

Ja sam takođe
prolazila kroz težak period.

U mojoj kulturi,

kada uđete u pubertet,

treba da idete u kampove inicijacije.

U ovim kampovima inicijacije

uče vas kako
da seksualno zadovoljite muškarca.

Postoji jedan poseban dan,

zovu ga "Veoma poseban dan",

kada muškarac koga odredi zajednica

dolazi u kamp

i spava sa ovim devojčicama.

Zamislite traumu

koju one svakodnevno doživljavaju.

Većina devojčica zatrudni.

Čak budu zaražene HIV-om i AIDS-om

i drugim seksualno prenosivim bolestima.

Moja mlađa sestra je zatrudnela.

Danas, ona ima svega 16 godina

i troje dece.

Njen prvi brak nije uspeo,

nije ni drugi.

S druge strane,
tu je i ona druga devojčica.

Ona je čudesna.

(Smeh)

(Aplauz)

Kažem čudesna, jer ona to zaista jeste.

Ona je neverovatna.

Ta devojčica sam ja. (Smeh)

Kada sam imala 13 godina,

rekli su mi: "Odrasla si,

sad si postala punoletna,

treba da ideš u kamp inicijacije".

Rekoh: "Šta?

Ne idem u kamp inicijacije."

Znate li šta su mi žene rekle?

"Ti si glupa devojčica. Tvrdoglava.

Ne poštuješ tradiciju našeg društva,
naše zajednice."

Rekla sam ne, jer sam znala
kojim putem treba da idem.

Znala sam šta želim u životu.

Kao devojčica, imala sam mnogo snova.

Želela sam dobro obrazovanje,

da u budućnosti nađem pristojan posao.

Zamišljala sam sebe kao advokata

koji sedi na onoj velikoj stolici.

To su bile slike

koje su mi se vrzmale po glavi
svakog dana.

I znala sam da ću jednog dana

dati svoj doprinos, mali doprinos,
svojoj zajednici.

Ali svakog dana nakon mog odbijanja,

žene bi mi govorile:

"Pogledaj se, potpuno si odrasla,
Tvoja mlađa sestra ima bebu.

A ti?"

To je bila pesma
koju sam slušala svakog dana.

To je pesma
koju devojčice slušaju svakog dana

kada ne urade
ono što njihova zajednica traži od njih.

Kada sam uporedila ove dve priče,
svoju i sestrinu,

rekla sam: "Zašto ne bih preduzela nešto?

Zašto ne bih promenila
nešto što se toliko dugo događa

u našoj zajednici?"

Tada sam pozvala druge devojčice

koje, kao i moja sestra, imaju decu,

koje su išle u školu,
ali su zaboravile da čitaju i pišu.

Rekoh: "Hajde,
možemo podsetiti jedna drugu

kako se čita i piše,

kako se drži olovka,
kako se čita, drži knjiga."

Divno sam se provodila s njima.

Ne samo da sam saznala ponešto o njima,

već su bile u mogućnosti da
mi ispričaju i svoje intimne priče

koje svakodnevno proživljavaju

kao mlade majke.

Tada sam pomislila:

"Zašto ne bismo sve ovo što nam se događa

saopštile svojim majkama,
našim tradicionalnim vođama

i rekle im da su to pogrešne stvari?"

Bilo je zastrašujuće to učiniti

zato što su tradicionalne vođe

već naviknute na ove stvari

koje se oduvek događaju.

To je teško promeniti.

ali je dobro pokušati.

Pa smo pokušale.

Bilo je veoma teško,
ali smo vršile pritisak.

I ovde sam da vam kažem
da u mojoj zajednici,

prvi put nakon što su devojčice

vršile jak pritisak
na naše tradicionalne vođe,

naše vođe su nas podržale i rekle da
ni jedna devojčica ne mora da se uda

pre svoje 18. godine.

(Aplauz)

U mojoj zajednici,

prvi put je zajednica

morala da usvoji zakone,

prvi zakon koji štiti devojčice

u našoj zajednici.

Nismo se ovde zaustavile.

Nastavile smo dalje.

Bile smo odlučne da se borimo za devojčice
ne samo u mojoj zajednici,

već i u drugim zajednicama.

Kada se u februaru raspravljalo
o predlogu zakona o dečijem braku,

bile smo tamo, ispred Skupštine.

Svakog dana, kada su poslanici
ulazili u zgradu,

mi smo im govorile:
"Molimo vas podržite ovaj predlog zakona."

Tamo nemamo mnogo
tehnoloških naprava kao ovde,

ali imamo svoje male telefone.

Pa smo rekle: "Zašto ne bismo nabavile
njihove brojeve i slale im SMS poruke?"

Tako smo i uradile. Dobra stvar.

(Aplauz)

I kada je zakon bio izglasan
poslale smo im poruku:

"Hvala vam što ste podržali
predlog zakona."

(Smeh)

A kada je predsednik potpisao zakon

i učinio ga pravosnažnim, to je bio plus.

U Malaviju je sada zakonska granica
za stupanje u brak 18 godina, od 15 do 18.

(Aplauz)

Dobro je znati da je zakon usvojen,

ali reći ću vam ovo:

Postoje zemlje gde je zakonska granica
za stupanje u brak 18 godina,

ali zar ne čujemo svakodnevne vapaje
žena i devojčica?

Svakog dana traće se životi devojčica.

Krajnje je vreme da vođe
počnu da poštuju svoju obavezu.

Poštovanje ove obaveze,

podrazumeva da stalno imaju na umu
probleme devojčica.

Ne moramo biti podređene
kao drugorazredna bića.

Moraju znati da žene,
poput nas u ovoj sali,

mi nismo samo žene,
mi nismo samo devojčice,

mi smo izvanredne.

Mi možemo učiniti više.

I još jedna stvar u vezi sa Malavijem,

i ne samo Malavijem,
već i drugim zemljama.

Zakoni koji postoje,

znate da zakon nije zakon
sve dok se ne primenjuje?

Zakon koji je tek nedavno usvojen

i zakoni koji postoje u drugim zemljama

moraju biti promovisani na lokalnom nivou,

na nivou zajednice,

gde su problemi devojčica veoma uočljivi.

Devojčice se svakodnevno susreću
sa teškim problemima, na nivou zajednice.

Ako ove devojčice budu znale
da postoje zakoni koji ih štite

moći će da se pobune i odbrane

jer će znati da postoji
zakon koji ih štiti.

I rekla bih još da su

glasovi devojčica i glasovi žena

divni, oni su prisutni,

ali ovo ne možemo uraditi same.

Muški zastupnici, moraju uskočiti,

priključiti se, da radimo zajedno.

To je zajednički posao.

Potrebno nam je
ono što i drugim devojčicama:

dobro obrazovanje, i iznad svega,
da se ne udajemo sa 11 godina.

I još,

znam da zajedno

možemo promeniti pravni,

kulturni i politički okvir

koji osporava prava devojčica.

Stojim danas ovde

i tvrdim da možemo okončati
dečije brakove u jednoj generaciji.

Ovo je trenutak

kada će jedna devojčica i druga
i milioni devojčica širom sveta

moći da kažu:

"Udaću se kad ja to budem želela."

(Aplauz)

Hvala. (Aplauz)