Novi pogledi na kapital u 21. veku

Francuski ekonomista, Tomas Piketi, izazvao je senzaciju početkom 2014. godine, svojom knjigom o jednostavnoj, brutalnoj formuli koja objašnjava ekonomsku nejednakost: r>g (što znači da je povraćaj kapitala uglavnom veći od ekonomskog rasta). On nam razjašnjava masu podataka koji su i njega samog naveli da zaključi: ekonomska nejednakost nije nova pojava, ali se pogoršava, sa mogućim radikalnim ishodima.

Veoma je lepo biti ovde večeras.

Izučavao sam istoriju prihoda

i raspodelu bogatstva,
u poslednjih 15 godina,

i jedna zanimljiva lekcija

zasnovana na istorijskim podacima

jeste da, zapravo, na duže staze,

postoji tendencija
da stopa povratka kapitala

nadmaši stopu rasta ekonomije

i ovo dovodi do gomilanja imovine.

Ne gomilanja u nedogled,

ali što je veća razdaljina između r i g,

to je veći stepen nejednakosti
među imovinama,

ka čemu društvo, izgleda, stremi.

Tako da, to je glavna sila
o kojoj ću da govorim danas,

ali samo da kažem odmah

da ovo nije i jedina sila,

u dinamici prihoda i raspodele bogatstva,

i da ima mnogih drugih sila koje igraju

važne uloge u dugoročnoj
dinamici prihoda

i raspodeli bogatstva.

Takođe, postoji pregršt podataka

koje bi trebalo prikupiti.

Znamo malo više danas,

nego što smo znali pre,
ali, i dalje, suviše malo,

i sigurno ima
puno različitih procesa -

ekonomskih, društvenih, političkih -

koje bi trebalo više izučavati.

Tako da ću ja danas
da se držim ove jednostavne sile,

što ne znači da druge bitne sile

ne postoje.

Većina informacija koje ću izneti

dolazi iz baze podataka

koja je dostpuna onlajn:

svetska baza podataka o prihodima.

Ovo je najveća postojeća

istorijska baza podataka

o nejednakosti, i ovo dolazi

od truda

preko 30 učenjaka
iz nekoliko desetina zemalja.

Dozvolite mi da vam pokažem par činjenica

iz ove baze podataka,

a onda se vraćamo
na r koje je veće od g.

Prva činjenica je da
je bio veliki preokret

koji je otpočeo
nastajanje nejednakosti u prihodima

između Sjedinjenih Država i Evrope

u proteklom veku.

Između 1900. i 1910.
nejednakost prihoda je bila

veća u Evropi
nego u Sjedinjenim Državama,

dok je danas, mnogo veća
u Sjedinjenim Državama.

Dopustite da razjasnim.

Glavno objašnjenje za ovo nije
r je veće od g.

Više je u vezi
sa promenom zaliha i potražnje

za veštinom, trkom između
obrazovanja i tehnologije,

globalizacijom,
verovatno više nejednakih pristupa

veštinama u SAD-u,

gde postoje vrlo dobre,
visoke škole

ali gde niži obrazovni sistem

nije tako dobar,

time vidite,
izuzetno nejednak pristup veštinama.

I neprikosnoven rast

vrhunskih menadžerskih kompenzacija
u Sjedinjenim Državama,

o kojima je teže govoriti,
samo sa stanovišta obrazovanja.

Tu se mnogo više dešava,

ali neću puno govoriti o tome danas,

jer želim da se skoncentrišem
na imovinsku nejednakost.

Dopustite da vam pokažem
veoma jednostavan indikator

o imovinskoj nejednakosti.

Ovaj deo je udeo ukupnog prihoda

koji ide u gornjih 10 procenata.

Tako da možete videti da je
jedan vek ranije,

bilo između 45 i 50 procenata u Evropi,

i malo više od 40 procenata u SAD-u,

tako da je bilo
više nejednakosti u Evropi.

Onda je došlo do naglog pada

tokom prve polovine 20. veka,

a u skorijoj deceniji, možete videti

da su SAD imale
veću nejednakost od Evrope,

i ovo je prva činjenica
o kojoj sam pričao.

Sledeća činjenica
se više tiče imovinske nejednakosti,

a glavna činjenica
je da je imovinska nejednakost,

znatno veća od nejednakosti u prihodima,

takođe da imovinska nejednakost,

iako raste proteklih decenija,

nije mnogo ekstremnija danas,

nego što je bila vek ranije.

Iako je ukupna količina imovine

relevantne za prihod,
sada obnovljena

od velikih šokova

Prvog svetskog rata,
ekonomske krize,

Drugog svetskog rata.

Pokazaću vam dva grafika

koja prikazuju
činjenicu broj dva i činjenicu broj tri.

Ako pogledate nivo imovinske nejednakosti,

ovo je udeo ukupne imovine

koji ide u gornjih 10 procenata
imovinskih vlasnika.

Time možete primetiti
istu vrstu preokreta

između SAD-a i Evrope,
koju smo i ranije imali

kod nejednakosti prihoda.

Gomilanje imovine je bilo veće

u Evropi nego u SAD-u,
vek ranije,

a sada je obratno.

Ali možemo pokazati još dve stvari:

prvo, nivo imovinske nejednakosti,
generalno

uvek biva veći
od nejednakosti u prihodima.

Zapamtite, za nejednakost u prihodima,

udeo koji ide u gornjih 10 procenata

je bio između 30 i 50 procenata
ukupnih prihoda,

dok je kod imovine, udeo uvek

između 60 i 90 procenata.

Okej, to je činjenica broj jedan

koja je jako važna zbog onog što sledi.

Gomilanje imovine je uvek

mnogo veće od gomilanja prihoda.

Činjenica broj dva je da je porast

imovinske nejednakosti proteklih decenija

nedovoljan da nas vrati u 1910.

Tako da, danas postoji velika razlika,

imovinska nejednakost
je, opet, pozamašna

sa 60, 70 procenata od ukupne imovine
u top 10 procenata,

ali su zapravo dobre vesti

da je bolje nego vek ranije,

gde 90 procenata, u Evropi,
odlazi u top 10.

Danas imamo,

ono što ja nazivam
srednjih 40 procenata,

ljudi koji nisu u top 10

i koji nisu u poslednjih 50,

koje možete gledati
kao imovinsku srednju klasu

koja ima 20 do 30 procenata

ukupne imovine, državne imovine,

a bili su siromašni vek ranije,

praktično je bila
srednja klasa bez imovine.

Ovo je bitna promena,

i zanimljivo je videti
da imovinska nejednakost

nije potpuno povraćena u stanje
pre Prvog svetskog rata,

iako je ukupna količina imovine
povraćena.

Okej? Ovo je ukupna vrednost

imovine u odnosu na prihode,

i možete primetiti da smo,
naročito u Evropi,

blizu perioda pre Prvog svetskog rata.

Tako da, zapravo, postoje dva

različita dela priče.

Jedan ima veze

sa ukupnom količinom
imovine koju akumuliramo,

i nema ničeg izričito lošeg

u tome da se imovina akumulira,

pogotovo ako je rasprostranjena,

a ne nagomilavana.

Ono na šta ćemo se stvarno skoncentrisati

je dugoročna evolucija
imovinske nejednakosti,

i ono što će se u budućnosti dešavati.

Kako možemo objasniti činjenicu

da je u periodu Prvog svetskog rata,
nejednakost bila toliko velika

i, ako ništa drugo,
rasla je do veće nejednakosti,

i kako možemo razmišljati o budućnosti?

Dopustite da dođem
do nekih objašnjenja

i nagađanja, vezanih za budućnost.

Prvo, da samo kažem

da je verovatno najbolji primer toga

zašto je imovina toliko

nagomilavana u odnosu na prihode,

zapravo dinamičan, dinastijski primer

gde pojedinac ima širok vidokrug

i gomila imovinu iz raznih razloga.

Da ljudi gomilaju imovinu,

samo zbog životnog veka,

razumete,

da mogu da uživaju imovinu

i kad ostare,

onda bi nivo imovinske nejednakosti

trebalo da bude manje više jednak

nivou nejednakosti u prihodima.

Ali bi bilo jako teško objasniti

zašto postoji
više imovinske nejednakosti

od nejednakosti u prihodima,

primerom životnog veka.

Prema tome, treba vam priča

gde je ljudima takođe stalo

do akumulacije imovine,
ali iz drugih razloga.

Obično žele preneti

imovinu sledećoj generaciji, svojoj deci,

ponekad žele akumulirati imovinu

zbog prestiža i moći koja dolazi uz to.

Moraju postojati drugi razlozi

za akumulaciju imovine van životnog veka

kako bismo objasnili
to što vidimo u podacima.

E sada, u velikoj klasi dinamičkih primera

akumulacije imovine

sa takvim dinastijskim razlozima
za akumulaciju imovine,

imaćete razne

uvećavane šokove.

Na primer, neke porodice

imaju velik broj dece,

pa će imovina biti podeljena.

Neke porodice imaju manji broj dece.

Postoji i šok na stopu povraćaja.

Neke porodice imaju
ogroman priliv kapitala.

Neke su imale loša ulaganja.

Uvek ćete imati neku vrstu mobilnosti

u tom imovinskom procesu.

Neki ljudi će se uzdići,
neki će se spustiti.

Značajna poenta jeste da

u kom god primeru,

za datu varijaciju tih šokova,

balans nivoa imovinske nejednakosti

će biti visoko rastuća funkcija
r minus g.

Intuitivno, razlog za razlike

između stope povraćaja imovine

i razvojne stope, koja je značajna,

je da će prvobitne imovinske nejednakosti

biti uvećavane bržim tempom

sa većim r minus g.

Uzmite jednostavan primer,

kada je r jednako 5 procenata,
a g je jednako 1 procenat,

imovinski vlasnici
samo moraju opet uložiti

jednu petinu svog kapitala da bi osigurali

da će im imovina rasti istom brzinom

kojom raste i ekonomija.

Ovo olakšava

građenje i očuvanje velikih imućstava,

jer možete koristiti četiri petine,

sa pretpostavkom - bez poreza,

i nanovo uložite preostalu petinu.

Naravno, neke porodice
će iskoristiti više od toga,

a neke manje, pa će biti

neke mobilnosti u distribuciji,

ali, u proseku, samo moraju
uložiti jednu petinu,

što omogućava održavanje
velike imovinske nejednakosti.

Nemojte biti iznenađeni

izjavom da r može biti veće od g zauvek,

jer se upravo to dešavalo

tokom istorije čovečanstva.

I ovo je, na neki način,
bilo svima očito,

iz prostog razloga, što je rast

bio približno nula procenata

kroz veći deo istorije čovečanstva.

Rast je možda bio
0,1 - 0,2 - 0,3 procenata,

zbog sporog rasta populacije

i učinka po glavi,

dok stopa povraćaja kapitala,

naravno, nije bila nula procenata.

Za zemljišna dobra, koja su bila

tradicionalni oblik

dobara u društvima
pre industrijalizacije,

obično je bilo 5 procenata.

Svaka osoba koja je čitala
Džejn Ostin će ovo znati.

Ako želite godišnji prihod od 1000 funti

bila bi vam potrebna vrednost kapitala

od 20 000 funti, tako bi

pet procenata od 20 000 bilo 1000.

Na neki način, ovo je bila

sama osnova društva,

jer kad je r veće od g,

onda su vlasnici imovine i dobara mogli

da žive od prihoda od kapitala

i da rade nešto drugo u životu

nego da samo brinu
o sopstvenom preživljavanju.

Bitan zaključak

mog istorijskog istraživanja je

da savremeni rast industrije ne menja

osnovnu činjenicu,
kako bi neki očekivali.

Naravno, stopa rasta

je nakon industrijske revolucije

porasla, obično, od nula do dva procenta,

ali je istovremeno,
stopa povraćaja kapitala,

je takođe rasla

tako da se razlika između dve stope

nije mnogo menjala.

Tokom 20. veka

imali smo vrlo specifičan tok dešavanja.

Prvo, vrlo niska stopa povraćaja

uzrokovana šokovima
iz ratova 1914. i 1945.

uništavanje imovine, inflacija,

bankrot tokom ekonomske krize,

sve ovo je svelo

privatnu stopu povraćaja imovine

na začuđujuće nizak nivo

između 1914. i 1945.

I onda, u posleratnom periodu,

postojala je
začuđujuće visoka stopa rasta,

uzrokovana, delom,
zbog rekonstrukcije.

Znate, u Nemačkoj, Francuskoj, Japanu,

stopa rasta je bila 5 procenata

između 1950. i 1980,

većim delom zbog rekonstrukcije,

takođe, zbog vrlo visokog
rasta populacije,

efekta Bebi-bum generacija.

Danas, to neće moći dugo da potraje

ili bi rast populacije

trebalo da opadne u budućnosti,

i najbolja predviđanja koja možemo imati,

na duže staze,
jeste da rast bude bliže

jednom ili dva procenta

pre nego četiri ili pet procenata.

Ako pogledate ovo,

ovo su najbolje procene koje imamo

rasta svetskog BDP

i stope povraćaja imovine,

prosečnu stopu povraćaja imovine,

možete videti da je dugo

u istoriji čovečanstva

stopa rasta bila veoma niska,

mnogo niža od stope povraćaja,

i onda, tokom 20. veka,

rast populacije je bio taj,

izuzetno velik u posleratnom dobu,

pored procesa rekonstrukcije,

koji je doneo porast

smanjivši razliku
u odnosu na stopu povraćaja.

Tu je predstava Ujedinjenih nacija
o populaciji,

stoga znamo da je nesigurna.

Može se desiti da svi počnemo

da imamo puno dece u budućnosti

te će stope rasta biti mnogo veće,

ali od sada pa nadalje,

to su najbliže predstave koje imamo,

koje će uzrokovati da svetski porast

opadne i razlika u odnosu

na stopu povraćaja poraste.

Sada, drugi neobični događaj

u 20. veku,

je bio, kao što sam pomenuo

destrukcija, oporezivanje kapitala,

ovo je stopa povraćaja pre poreza.

Ovo je stopa povraćaja posle poreza,

i posle destrukcije,

i to je ono što dovodi

prosečnu stopu povraćaja

posle poreza, posle destrukcije

na nivo ispod stope rasta na duži period.

Ali bez destrukcije,

bez oporezivanja,
ovo se ne bi ni desilo.

Želim da kažem da, ravnoteža između

povraćaja kapitala i rasta

zavisi od različitih faktora

koje je teško predvideti:

tehnologija i razvoj

tehnika povećanja intenziteta kapitala.

Trenutno, sektori sa najvećim
kapitalnim intenzitetom

u ekonomiji su:
nekretnine, stambena izgradnja,

električna energija,
ali može biti da u budućnosti

imamo znatno više robota
u većini sektora

i da bi to predstavljalo velik udeo

u ukupnim zalihama kapitala, danas.

Vrlo smo daleko od ovoga,

i trenutno, ono što se dešava

sektoru za nekretnine,

električnu energiju

je mnogo važnije za ukupne zalihe kapitala

i za udeo kapitala.

Još jedna važna činjenica

je reciprocitet zarade
u odnosu na poslovanje,

zajedno sa finansijskom kompleksnošću,

finansijskom nesređenošću

koja je olakšala rast stope povraćaja

za širok spektar ulaganja,

i ovo deluje naročito tačno

za milijardere sa izuzetnim kapitalom.

Da vam dam jedan primer

koji dolazi iz Forbsovog
poretka milijardera

u periodu od 1987. do 2013.

pa možete videti u vrhu
imovinske vlasnike

koji idu godišnje
ka šest, sedam procenata

realnih procenata, van inflacije,

dok je prosek prihoda u svetu,

prosek imovine u svetu,

porastao na samo dva procenta godišnje.

Pronašli biste isto

za imućne univerzitete -

što je veći početni kapital,

veća će biti stopa povraćaja.

Šta se može učiniti povodom toga?

Prva stvar koja nam je,
po mom mišljenju, potrebna

je jasna slika finansija.

Znamo vrlo malo o dinamici imovine u svetu

pa nam je potreban međunarodni prenos

podataka iz banaka.

Potreban nam je svetski registar
finansijskih dobara

više koordinacije prilikom
oporezivanja imovine,

pa čak i porez na imovinu sa niskom stopom

će biti vid prikupljanja podataka

pa da možemo uskladiti svoje postupke

shodno tome što primetimo.

Donekle, naša borba

protiv utočišta od poreza

i automatsko širenje informarcija

nas guraju u ovom pravcu.

Postoje i drugi načini
za raspodelu imovine,

koji mogu biti primamljivi za primenu.

Inflacija:

mnogo je lakše ištampati novac

i izbeći poreski postupak -
vrlo primamljivo,

iako nekad ni ne znate
šta ste radili s novcem.

Ovo je problem.

Eksproprijacija je vrlo primamljiva.

Taman kada osetite
da su se neki ljudi obogatili,

samo izvršite eksproprijaciju.

Mada ovo nije najefikasniji način

da se uspe u regulisanju dinamike imovine.

Rat je još manje efikasan način,

pa tako ja preferiram
povećanje poreza,

ali naravno, istorija - (Smeh) -

će naći bolje načine

koji će uključivati,

verovatno kombinaciju

svega ovoga.

Hvala.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Tomas Piketi. Hvala.

Tomase, želim da Vam postavim
nekoliko pitanja,

jer je impresivno kako baratate
informacijama koje imate,

ali Vi zapravo hoćete da kažete

da je rast gomilanja imovine

samo jedna tendencija kapitalizma,

i ako je ostavimo samoj sebi,

može nauditi našem sistemu,

a vi predlažete da se pokrenemo

i uvedemo novu politiku
preraspodele dobara,

uključujući i one koje smo sad videli:

povećanje poreza?

U današnjem kontekstu politike

koliko su one realne?

Koliko mislite da mogu

biti sprovedene?

Tomas Piketi: Smatram da

ako pogledate nazad u vreme,

istorijat prihoda, imovine i oporezivanja

je pun iznenađenja.

Nisam preterano impresioniran

onima koji unapred znaju

šta će biti, a i šta neće biti.

Mislim da bi pre jednog veka

mnogi ljudi rekli

da povećanje poreza na prihode neće doći,

a onda se dogodilo.

Čak i pre pet godina,

mnogi ljudi bi rekli da će tajne banaka

biti zauvek s nama u Švajcarskoj,

da je Švajcarska premoćna

u odnosu na ostatak sveta,

i odjednom, sve što je trebalo
je nekoliko sankcija SAD-a

protiv švajcarskih banaka,
da bi dobili znatnu promenu,

a sada se krećemo

ka jasnom viđenju finansija.

Mislim da nije naročito teško

doći do bolje političke koordinacije.

Da imamo sporazum

sa BDP-om polovine sveta na stolu,

sa SAD-om i Evropskom unijom,

a ako BDP polovine sveta nije dovoljan

da se rastumači slika finansija u svetu

i da se se postave minimalni porezi
za profit multinacionalnih korporacija,

šta nam je onda potrebno?

Smatram da ovo nisu tehničke poteškoće.

Mislim da možemo napredovati

ako bismo imali pragmatičniji pristup
ovim pitanjima

i ako bismo imali redovne sankcije

za one kojima godi zataškivanje finansija.

BĐ: Jedan od argumenata

protiv Vašeg gledišta

je da ekonomska nejednakost

nije samo karakteristika kapitalizma,
već jedna od njenih mašina.

Preduzimamo mere
za smanjenje nejednakosti

ali time i rizikujemo
potencijalno smanjenje rasta.

Kakav odgovor imate na to?

TP: Da, mislim da nejednakost

nije problem po sebi.

Mislim da nejednakost donekle

može zapravo biti korisna
za inovacije i razvoj.

Problem je što je to pitanje stepena.

Kad nejednakost poprimi velike razmere,

postaje neupotrebljiva za rast

i čak može da postane loša

jer uzrokuje

ukorenjenu nejednakost

i slabu mobilnost.

Recimo, koncentracija imovine

koju smo imali u 19. veku

i sve do Prvog svetskog rata

u svakoj evropskoj državi

nije bila korisna za porast.

Ovo je uništeno kombinacijom

tragičnih događaja i promena poslovanja,

i nije sprečilo pojavu porasta.

Takođe, ekstremna nejednakost
može biti loša

za naše demokratske institucije,

ako stvori nejednake načine
političkog oglašavanja

i uticaj ličnog bogatstva,

u politici SAD-a, mislim,

je sada već zabrinjavajuća stvar.

Ne želimo da se vraćamo na takav ekstrem,

nejednakost poput one
u predratnom periodu.

Imati pristojan udeo u nacionalnom blagu

za srednju klasu,
nije tako loše za porast.

Zapravo je korisno

kako za opštu pravičnost,
tako i za efikasnost.

BĐ: Rekao sam na početku

da je Vaša knjiga bila kritikovana.

Vaši podaci su kritikovani.

Neki od Vaših izbora podataka
su bili kritikovani.

Optuženi ste

za pristrasno skupljanje podataka

kako bi Vam išli u korist.
Šta je Vaš odgovor?

TP: Pa, odgovorio sam da sam jako srećan

što ova knjiga podstiče diskusiju.

To joj je delom i svrha.

Vidite, razlog što sam stavio
sve podatke na internet

sa svom detaljnom računicom je

da bismo imali otvorenu i jasnu

diskusiju o ovome.

Stoga sam reagovao pojedinačno

na svaku brigu.

Dozvolite, da imam priliku
da opet napišem knjigu,

zaključio bih

da je rast imovinske nejednakosti

naročito u Sjedinjenim državama,

bio veći od onoga
što navodim u svojoj knjizi.

Postoji skorije istraživanje
Saeza i Zukmana

koje pokazuje, novim podacima

koje nisam imao tokom pisanja knjige,

da je gomilanje imovine u SAD-u poraslo

i više nego što ja navodim.

I biće boljih podataka u budućnosti.

Neki od njih će ići u različitim pravcima.

Vidite, mi na internet
stavljamo skoro svake nedelje

nove, unapređene serije na
svetskoj bazi podataka o prihodima,

a nastavićemo da radimo to
i u budućnosti,

posebno kod država u razvoju,

stoga pozivam sve koji žele doprineti

ovom procesu prikupljanja podataka.

Svakako bih se složio

da nije dovoljno

jasna dinamika imovine.

i dobar način da se prikupe bolji podaci

bi bilo imati porez na imovinu

sa niskom stopom, za početak

tako da se možemo složiti

u vezi sa ovom važnom evolucijom

i da postupke uskladimo
sa onim što opažamo.

Oporezivanje je izvor znanja,

i to je ono
što bi nam najviše trebalo danas.

BĐ: Tomas Piketi, hvala mnogo.

TP: Hvala.
Hvala. (Aplauz)