Agilno programiranje - za vašu porodicu

Brus Fajler ima radikalnu ideju - kako biste se izborili sa stresom modernog porodičnog života, probajte da radite agilno. Insipirisan agilnim programiranjem softvera, Fajler uvodi porodične navike koje podstiču fleksibilnost, tok ideja odozdo nagore, stalne povratne informacije i odgovornost. Postoji i jedna zanimljiva karakteristika - deca sama biraju svoje kazne.

Evo dobre vesti vezane za porodicu.

U proteklih 50 godina
prisustvovali smo revoluciji toga

šta znači biti porodica.

Postoje pastorske porodice,
porodice sa usvojenom decom,

nuklearne porodice koje žive
u odvojenim kućama

i razvedene porodice
koje žive u istoj kući.

Ali uprkos svemu ovome,
porodica je postala jača.

Osmoro od desetoro ljudi kažu
da je porodica koju imaju danas

isto toliko jaka ili još jača
od porodice u kojoj su odrasli.

A evo i loših vesti.

Skoro svi su u potpunosti savladani

haosom koji vlada
u porodičnom životu.

Svi roditelji koje znam,
uključujući i mene,

osećaju se kao da konstantno
igraju u odbrani.

Čim našoj deci prestanu da rastu zubi,
javljaju se nastupi besa.

Čim im više ne treba
naša pomoć pri kupanju,

potrebna im je pomoć da se izbore
sa sajber-uhođenjem ili maltretiranjem.

A evo najgore vesti od svih.

Naša deca su svesna
da gubimo kontrolu.

Elen Galinski sa
Instituta za porodicu i rad

pitala je 1000 dece: "Da imate

jednu želju u vezi sa vašim roditeljima,
šta bi ona bila?"

Roditelji su pretpostavili
da će deca reći

da je to da provode
više vremena s njima.

Pogrešili su.
Šta je dečija želja broj jedan?

Da im roditelji budu odmorniji
i pod manjim stresom.

Kako možemo da
promenimo ovu dinamiku?

Da li postoje neke određene stvari
kojima možemo da umanjimo stres

i približimo naše porodice

i uopšteno spremimo našu decu
za ulazak u svet?

Proveo sam proteklih nekoliko godina
pokušavajući da nađem odgovor,

putovao sam, upoznavao porodice,
razgovarao sa naučnicima,

stručnjacima,
od elitnih mirovnih pregovarača

preko uspešnih bankara,
do američkih vojnika.

Pokušavao sam da shvatim
šta srećne porodice rade drugačije

i šta mogu da naučim od njih
kako bi moja porodica bila srećnija.

Želim da vam kažem
nešto o jednoj porodici

koju sam sreo i zašto mislim
da nam ona nudi smernice.

U 7 časova popodne nedeljom
u Hiden Springsu, u Ajdahu,

šestoro članova porodice Star zasedaju

za vrhunac njihove nedelje:
porodični sastanak.

Porodica Star je prosečna
američka porodica

sa prosečnim problemima
američke porodice.

Dejvid je softverski inženjer.
Elenor brine

o njihovih četvoro dece,
starosti između 10 i 15 godina.

Jedno od te dece ide na matematiku
na suprotnom delu grada.

Jedno trenira lakros u blizini.

Jedno pati od Aspergerovog sindroma.
Jedno ima hiperkinetički poremećaj.

"Živeli smo u potpunom haosu,"
rekla je Elenor.

Sledeće što je porodica Star uradila,
ipak, bilo je iznenađujuće.

Umesto da su se obratili
prijateljima ili rođacima,

oni su pogledali Dejvidovo radno mesto.

Osvrnuli su se na inovativan program
- agilni razvoj,

koji se u tom trenutku širio
od proizvođača u Japanu

do startap kompanija
u Silikonskoj dolini.

U agilnom okruženju,
radnici su podeljeni u male grupe

i rade stvari u veoma kratkom
vremenskom roku.

Umesto da direktori izdaju
velike proglase,

tim u stvari upravlja samim sobom.

Postoji stalna povratna informacija.
Dnevne sesije o najnovijim informacijama.

Postoje nedeljni pregledi.
Stalno se menjate.

Dejvid je rekao da se kada je uveo
ovaj sistem u njihov dom,

posebno porodične sastanke,
komunikacija poboljšala,

stres smanjio i svako je bio

srećniji što je deo porodičnog tima.

Kada smo moja supruga i ja usvojili
ove porodične sastanke i druge tehnike

u živote naših tada
petogodišnjih bliznakinja,

to je bila najveća promena
od kada su naše ćerke rođene.

Ovi sastanci su imali toliki efekat,

a trajali su manje od 20 minuta.

Šta je onda agilno,
i zašto ono može da pomogne

s nečim što deluje toliko različito,
kao što su porodice?

1983. Džef Saderlend bio je tehnolog

u finansijskoj firmi u Novoj Engleskoj.

Bio je veoma frustriran načinom
na koji se vršio dizajn softvera.

Kompanije su pratile metodu vodopada,

u kojoj su nadređeni izdavali naređenja,
koja su polako curela

ka programerima pod njima

i niko se nikada nije
konsultovao sa programerima.

83 procenta projekata
je bilo neuspešno.

Bili su preobimni ili su previše kasnili

do vremena kada bi ih dovršili.

Saderlend je želeo da stvori sistem u kome

ideje neće teći samo ka dole,
nego će se i uspinjati na gore

i biti prilagođavane u realnom vremenu.

Iščitao je 30 godina
Harvardskog poslovnog časopisa

kada je naleteo na članak iz 1986.

pod nazivom:
"Nova nova igra razvoja proizvoda".

U njemu je stajalo da se
tempo poslovanja ubrzava -

imajte na umu, ovo je bilo 1986. -

i da su najuspešnije kompanije
fleksibilne.

Tojota i Kenon su izdvojene, a njihovi

usko povezani, prilagodljivi timovi
poređeni su sa gomilom u ragbiju.

Kao što mi je Saderlend rekao,
stigli smo do tog članka

i rekli: "To je to."

Prema Saderlendovom sistemu,
kompanije nemaju

velike, masivne projekte
koji traju po dve godine.

One to rade rasparčano.

Ništa ne traje duže od dve nedelje.

Umesto da kažemo:
"Vi momci idite u ono skladište

i dođite nam sa telefonom
ili društvenom mrežom,"

mi govorimo:
"Idite i smislite jedan element

i donesite nam ga. Hajde da popričamo
o njemu. Da ga prilagodimo."

Uspeh ili neuspeh se dešava brzo.

Danas, agilni pristup
koristi se u stotinu država

i zalazi i u modele upravljanja.

Neizbežno, ljudi počinju
da preuzimaju neke

od ovih tehnika i primenjuju ih
na svoje porodice.

Pojavilo se nekoliko blogova
i pisali su uputstva.

Čak mi je i Saderlend rekao da su oni

imali agilan Dan zahvalnosti,

gde je jedna grupa ljudi spremala hranu,

jedna postavljala sto,
a jedna na vratima pozdravljala goste.

Saderlend je rekao da je to
bio najbolji Dan zahvalnosti ikada.

Hajde da uzmemo jedan problem
sa kojim se porodice suočavaju,

užurbana jutra, i hajde da vidimo
kako agilnost može da pomogne.

Ključan element je obaveštenost i zato

timovi koriste odašiljače informacija,

ogromne table na kojima
se nalaze svi članovi.

Porodica Star je ovo
prilagodila svom domu

stvaranjem jutarnjeg spiska obaveza

na kome svako dete obeležava
završene poslove.

Onog jutra kada sam ih posetio,
Elenor je sišla niz stepenice,

nasula sebi šolju kafe,
sela na stolicu sa naslonom

i dok je sedela tamo

ljubazno je razgovarala
sa svakim detetom

kako su se jedno po jedno
spuštali sa sprata,

označavali listu
i spremali sebi doručak,

ponovo označavali listu,
stavili posuđe u mašinu,

vratili se na listu, nahranili ljubimce
ili obavili neku drugu obavezu,

joj jednom obeležili listu,
skupili stvari

i krenuli na autobus.

Bila je to jedna od najzapanjujućih
porodičnih dinamika koje sam video.

I kada sam uporno tvrdio
da ovo nikad ne bi funkcionisalo kod nas,

da je našoj deci potrebno
mnogo više nadgledanja,

Elenor me je pogledala.

"To sam i ja mislila".

"Rekla sam Dejvidu: 'Drži posao
podalje od moje kuhinje.'

Ali sam pogrešila."

Okrenuo sam se ka Dejvidu:
"Zašto ovo radi?"

Rekao je: "Ne smemo potcenjivati
snagu ovoga."

Otkačio je stavku na listi.

Rekao je: "Odrasli vole ovo da rade
na radnom mestu.

Sa decom, ovo je raj."

One nedelje kada smo uveli
jutarnju listu u naš dom,

roditeljska vika se prepolovila.
(Smeh)

Ali se stvarna promena nije desila
dok nismo uveli porodične sastanke.

Prateći agilni model,
postavljamo tri pitanja:

Šta je funkcionisalo ove nedelje
u našoj porodici,

šta nije funkcionisalo i na čemu
se slažemo da ćemo raditi sledeće nedelje?

Svako iznosi predloge

i biramo dva na koja se usredređujemo.

I iznenada, naše devojčice su počele
da govore najneverovatnije stvari.

Šta je funkcionisalo ove nedelje?

Prevazišli smo strah od voženja bicikala.
Nameštanja kreveta.

Šta nije funkcionisalo?
Zadaci iz matematike,

pozdravljanje gostiju na vratima.

Kao i u većini porodica, naša deca su
nešto poput Bermudskog trougla.

Misli i ideje ulaze, ali
nikad nijedna ne izlazi.

Barem ne neke od značaja.

Ovo nam je odjednom pružilo pristup
njihovim najskrivenijim mislima.

Ali nas je najviše iznenadilo kada smo se

osvrnuli na to šta ćemo da radimo
naredne nedelje.

Znate, ključ agilnosti je da timovi

suštinski upravljaju samim sobom

i to radi u razvoju softvera
i ispostavilo se da radi i sa decom.

Naša deca vole ovaj proces.

Dolazili bi nam sa mnogim idejama.

Pozdraviti pet gostiju
na vratima ove nedelje,

čitati 10 minuta više pre spavanja.

Mesec dana bez deserta ako šutnu nekoga.

Ispostavilo se, inače,
da su naša deca mali Staljini.

Stalno smo morali da ih usmeravamo.

Vidite, prirodno je da postoji jaz između

njihovog ponašanja na ovim sastancima
i ponašanja tokom ostatka sedmice,

ali to nama nije zaista smetalo.

Imali smo osećaj kao da
postavljamo neke podzemne veze

koje neće osvetljavati njihov svet
još godinama.

3 godine kasnije - naše devojčice
imaju skoro 8 godina -

još uvek održavamo ove sastanke.

Moja supruga ih ubraja među
najdraže trenutke majčinstva.

Šta smo naučili?

Reč "agilno" ušla je u rečnik 2001.

kada su se Džef Saderlend
i grupa dizajnera

susreli u Juti i sastavili
Manifesto agila u 12 tačaka.

Mislim da je stiglo vreme
za Manifesto porodičnog agila.

Preuzeo sam neke od ideja od Starovih
i drugih porodica sa kojima sam se susreo.

Predlažem tri osnovna načela.

Načelo broj jedan:
Stalno se prilagođavajte.

Kada sam postao roditelj, mislio sam,
znate šta?

Postavićemo nekoliko pravila
i držaćemo ih se.

To pretpostavlja, da mi, kao roditelji,
predviđamo svaki problem koji će naići.

To je nemoguće. Ono što je sjajno
u agilnom sistemu je

što se on gradi tokom promena

tako da možete da reagujete
na ono što se dešava u realnom vremenu.

Kao što kažu na internetu:

ako danas radite istu stvar
koju ste radili pre šest meseci,

ne radite pravu stvar.

Roditelji mogu mnogo da nauče iz toga.

Ali za mene "stalno prilagođavanje"
znači i nešto više.

Moramo da oslobodimo roditelje
od sulude ideje

da su jedine ideje koje možemo
da pokušamo kod kuće

one koje dolaze od psihologa
ili gurua za samopomoć

ili drugih porodičnih stručnjaka.

Njihove ideje su zastarele,

dok se svuda oko nas nalaze nove ideje

pomoću kojih grupe i timovi
uspešno sarađuju.

Uzmimo nekoliko primera.

Uzmimo najveći problem:
porodični ručak.

Svi znaju da su porodični ručkovi

dobri za decu.

Ali za mnoge od nas to nije izvodljivo.

Upoznao sam poznatog kuvara
u Nju Orleansu koji je rekao:

"Nema problema,
pomeriću porodični ručak.

Nisam kod kuće i ne mogu da kuvam?

Imaćemo porodični doručak.
Sastaćemo se za užinu pred spavanje.

Nedeljni ručak će biti važniji."

Skorašnja istraživanja
podupiru njegove reči.

Ispostavilo se da postoji samo
10 minuta produktivnog vremena

prilikom bilo kog
porodičnog obroka.

Ostatak vremena oduzima
"pomeri laktove sa stola" i "dodaj kečap".

Tih 10 minuta može se pomeriti

na bilo koji deo dana
i imaće isti doprinos.

Pomeranje porodičnog ručka.
To je prilagođavanje.

Psiholog okoline mi je rekao:

"Ako sedite na tvrdoj stolici
na krutoj površini

i vi ćete biti kruti."

Ako sedite na mekoj stolici,
bićete otvoreniji."

Rekla mi je: "Kada vaspitavate decu,

sedite u stolici sa ravnim naslonom
koja ima jastuk.

Razgovor će bolje teći."

Supruga i ja smo promenili mesto
gde vodimo teške razgovore

jer sam ja sedeo više, na mestu moći.

Promenite mesto na kome sedite.
To je prilagođavanje.

Suština je da postoje sve ove nove ideje.

Moramo ih povezati sa roditeljstvom.

Dakle, prvo načelo:
Stalno se prilagođavajte.

Budite fleksibilni, otvoreni,
dozvolite da pobedi najbolja ideja.

Načelo broj dva:
Osposobite svoju decu.

Naš instinkt kao roditelja
je da naređujemo deci.

Lakše je, a iskreno, obično smo u pravu.

Postoji razlog zašto je porodica

jedan od sistema koji je
najviše nalik vodopadu.

Ali najbitnija lekcija koju smo naučili

je da vodopad preokrenemo
što je više moguće.

Angažujte decu u njihovom odgajanju.

Juče smo imali porodični sastanak

i složili smo se da radimo
na preteranim reakcijama.

Rekli smo: "Okej, dajte nam
nagradu i kaznu. U redu?"

Jedna od ćerki je predložila, nedeljno
imamo pet minuta za preterane reakcije.

To nam se svidelo.

Ali njena sestra je počela
da koristi sistem.

Rekla je: "Da li imam jednu
preteranu reakciju od pet minuta

ili 10 preteranih reakcija od 30 sekundi?

To mi se svidelo.
Provodi vreme kako želiš.

Sad nam daj kaznu. U redu.

Ako preterano reagujemo 15 minuta,
to je ograničenje.

Za svaki minut preko toga,
moramo da uradimo jedan sklek.

Vidite, to je rad.
Gledajte, sistem nije blag.

Ima dosta roditeljskog autoriteta.

Ali vežbamo ih u tome
da budu nezavisne,

što je naravno naš krajnji cilj.

Baš kada sam kretao ovde večeras,

jedna od mojih ćerki počela je da vrišti.

Druga je rekla: "Preterana reakcija!
Preterana reakcija!"

i počela je da broji, i to se završilo
nakon 10 sekundi.

Za mene je to potvrda čuda agilnosti.

(Smeh) (Aplauz)

Uzgred, ovo je potvrđeno i istraživanjem.

Deca koja postavljaju svoje ciljeve,
imaju nedeljne rasporede,

procenjuju svoj rad,
poboljšavaju frontalni korteks

i imaju više kontrole
nad svojim životima.

Poenta je sledeća - moramo dozvoliti deci
da uspeju pod sopstvenim uslovima,

i da, ponekad da prihvatimo i njihove.

Pričao sam sa bankarom Vorena Bafeta

i gunđao mi je što ne dopuštam deci

da greše sa svojim džeparcem.

I rekao sam: "A šta ako nalete na zid?"

On je rekao: "Bolje je da nalete na zid

sa džeparcem od 6 dolara
nego platom od 60 000 dolara

ili nasledstvom od 6 miliona dolara."

Suština je u tome
da osposobite svoju decu.

Načelo broj tri: ispričajte svoju priču.

Prilagodljivost je u redu,
ali su nam potrebni i temelji.

Džim Kolins, pisac knjige
"Dobro do sjajnog",

rekao mi je da sve uspešne
ljudske organizacije

imaju dve zajedničke stvari:

čuvaju jezgro i stimulišu napredak.

Agilnost je sjajna za stimulaciju napretka

ali sam sve češće čuo
da treba da se sačuva jezgro.

Pa kako to uraditi?

Kolins nas je podučavao da radimo nešto

što rade firme,
da definišemo svoju misiju

i otkrijemo svoje ključne vrednosti.

Proveo nas je kroz proces stvaranja
izjave o misiji naše porodice.

Uradili smo porodičnu verziju
poslovnog sastanka.

Imali smo žurku u pidžamama.

Napravio sam kokice. Zapravo, prve
sam spalio, pa sam napravio još jedne.

Supruga je kupila konferencijsku tablu.

Imali smo sjajan razgovor o tome
šta nam je bitno.

Koje vrednosti najviše cenimo?

Dobili smo 10 izjava.

Mi smo putnici, ne turisti.

Ne volimo dileme, već rešenja.

Još jednom, istraživanja pokazuju
da roditelji treba da provode

manje vremena brinući o tome
šta rade kako ne treba

a više vremena fokusirajući se
na ono što rade kako treba,

da manje brinu o lošim vremenima
i rade na dobrim.

Ova izjava o misiji je sjajan način
da identifikujete

šta je to što radite dobro.

Nekoliko nedelja kasnije,
zvali su nas iz škole.

Jedna od naših ćerki
se posvađala s nekim.

Odjednom smo se zabrinuli,
da li je ona zlobna?

Nismo znali šta radimo,
pa smo je pozvali u moju kancelariju.

Izjava o misiji bila je na zidu

a moja supruga je rekla:
"Da li je nešto odatle primenljivo?"

Pogledala je na listu i rekla:

"Spajanje ljudi?"

Odjednom smo imali početak razgovora.

Još jedan sjajan način

da ispričate priču je da deci
kažete nešto o poreklu.

Istraživači iz Emorija su decu
jednostavno pitali:

"Šta znate?"

Znate li gde su rođeni vaši baba i deda?

Znate li u koju srednju školu
su išli vaši roditelji?

Znate li nekoga u vašoj porodici

ko je bio u teškoj situaciji
poput bolesti, i da je prevazišao to?

Deca sa najvišim rezultatima na ovom testu

imala su najviše samopouzdanja i najjači
osećaj kontrole nad svojim životima.

Test "šta znaš" je bio
najveći faktor predviđanja

emotivnog zdravlja i sreće.

Kao što je rekao autor istraživanja,

deca koja imaju osećaj -
deo su veće priče

i imaju više samopouzdanja.

Poslednje načelo je -
ispričajte svoju priču.

Provedite vreme prepričavajući
pozitivne trenutke vaše porodice

i kako ste prevazišli negativne.

Ako deci date ove srećne priče,

dajete im alat da sebe učine srećnijima.

Bio sam tinejdžer kada sam
prvi put čitao Anu Karenjinu

i čuvenu prvu rečenicu knjige:

"Sve srećne porodice liče jedna na drugu.

Svaka nesrećna porodica
je nesrećna na svoj način."

Kada sam prvi put to pročitao,
pomislio sam: "Ta rečenica je glupa.

Naravno da sve srećne porodice
ne liče jedna na drugu."

Ali kako sam počeo da radim
na ovom projektu,

počeo sam da menjam mišljenje.

Nedavna stipendija
nam je dozvolila da po prvi put

identifikujemo osnove

srećnih porodica.

Danas sam spomenuo samo tri:

stalno prilagođavanje, osposobljavanje
i pričanje svoje priče.

Da li je nakon svih ovih godina
moguće reći da je Tolstoj bio u pravu?

Verujem da to jeste slučaj.

Kada je Lav Tolstoj imao pet godina,

njegov brat Nikolaj mu je prišao

i rekao da je urezao tajnu opšte sreće

na mali zeleni štap koji je sakrio

u uvali na porodičnom imanju u Rusiji.

Kada bi neko pronašao štap,
celo čovečanstvo bilo bi srećno.

Tolstoj je postao opsednut tim štapom,
ali ga nikada nije našao.

Zapravo, tražio je da ga sahrane
u toj uvali gde je mislio da je skriven.

I danas počiva tamo,
pokriven slojem zelene trave.

Ova priča za mene savršeno obuhvata

poslednju lekciju koju sam naučio:

sreću ne nalazimo,

već je stvaramo.

Skoro svako ko je pogledao
ogranizacije sa dobrim vođstvom

došao je do skoro istog zaključka.

Uspeh nije stvar okolnosti.

Stvar je izbora.

Ne treba vam neki veliki plan.
Ne treba vam vodopad.

Samo koračajte malim koracima,

zbrajajte male pobede

i nastavite da posežete
za tim zelenim štapom.

Možda je na kraju ovo i najveća lekcija.

Šta je tajna srećne porodice? Pokušajte.

(Aplauz)