Шта можемо да научимо из ексцентричног сексуалног живота инсеката

Марлин Зук са уживањем одлучно проучава инсекте. У овом просветљујућем и забавном говору, Зукова објашњава само неке од начина на који су инсекти истински задивљујући - између осталог и креативност са којом се упуштају у секс.

Људи се више плаше инсеката него смрти.

(Смех)

Барeм судећи по истраживању „Књига листа”

које је спроведено 1973. године

и које претходи свим најбољим, најгорим
и најсмешнијим листама данашњице.

Само су висина и јавни наступи

извор јачег страха од шестоножаца.

Претпостављам да ако бисмо уврстили
и паукове овде,

комбинација инсеката и паукова би се нашла
при врху ове листе.

Међутим, ја нисам једна од тих људи.

Ја стварно волим инсекте.

Сматрам да су занимљиви и дивни,

а понекад чак и слатки.

(Смех)

И нисам једина.

Вековима су неки
од највећих научних умова,

од Чарлса Дарвина до Е. О. Вилсона,

црпили инспирацију изучавајући
неке од најмањих умова на Земљи.

Како то?

Шта је то што нас нагони
да се враћамо инсектима?

Један од разлога је, наравно, очигледан
значај готово свега везаног за њих.

Они су бројнији
од свих осталих животињских врста.

Ми чак ни не знамо
колико врста инсеката има,

јер се нове врсте стално откривају.

Има их најмање милион,
а можда чак и 10 милиона.

То значи да бисмо могли да направимо
календар са инсектом месеца,

а да не морамо да поновимо једну исту
врсту преко 80.000 година.

(Смех)

Ето вам, панде и мачке!

(Смех)

А сад озбиљно, чињеница је да су инсекти
од суштинског значаја.

Они су нам потребни.

Процењује се да 1 у 3 залогаја

добијамо захваљујући запрашивачима.

Научници користе инсекте како би дошли
до фундаменталних открића

везаних за све
од структуре нашег нервног система

до гена и ДНК.

Али оно што највише волим код инсеката

је оно што могу да нам кажу
о нашем понашању.

Чини се да инсекти раде
све што раде и људи.

Они се сусрећу, паре се, бију, разилазе.

А све то, чини се,
раде са љубављу или злобом.

Али, оно што условљава њихово понашање
је другачије од онога што условљава наше.

Управо та разлика нам може донети
просветљење.

А област у којој је та ставка
најистинитија

је везана за једну
од наших највећих опсесија - секс.

Сада ћу изрећи једну изненађујућу изјаву,

иза које мисим да могу и да станем.

Мислим да је секс међу инсектима
интересантнији него међу људима.

(Смех)

А дивља разноврсност коју видимо

наводи нас да преиспитамо
неке од наших претпоставки

везаних за дефиницију мужјака и женке.

Наравно, за почетак треба напоменути

да има много инсеката којима секс
није потребан да би се репродуковали.

Женке ваши могу на направе своје мајушне
клонове без репродукције.

Безгрешно зачеће, управо ту.

На вашем ружином грму.

(Смех)

Када имају сексуалне односе,

чак је и сперма инсеката
занимљивија од наше.

Код неких врста дрозофила

сперма је дужа од тела мужјака.

Ова чињеница је битна, јер мужјаци
користе сперму за такмичење.

Сад, истина је да мужјаци инсеката користе
и оружје, као на пример рогове.

Али, они се такође такмиче користећи
своју сперму после сношаја.

Вилински коњици имају пенисе
који подсећају на швајцарски војни нож

са свим додацима - извученим.

(Смех)

Они ову застрашујућу справу
користе као лопатицу,

како би одстранили сперму претходних
мужјака са којима је женка имала сношај.

(Смех)

Онда, шта можемо из тога да научимо?

(Смех)

Добро, ово није лекција
о нашем имитирању инсеката

нити о томе како они
треба да нам буду узор,

што је, узевши у обзир све наведено,
вероватно правично.

Да ли сам рекла да је сексуални
канибализам распрострањен међу инсектима?

Тако да, не, то није поента.

Али оно што мислим да инсекти раде

је кршење многих правила које ми људи
имамо о улогама у сексу.

Људи замишљају да природа диктира
улогу мушкарца и жене

као из ситкома из '50-их година.

Мушкарци су ти који треба
да буду доминантни и агресивни,

док су жене пасивне и стидљиве.

Али то напросто није случај.

Узмимо зрикавце за пример.

Они су рођаци цврчака и скакаваца.

Мужјаци су веома пробирљиви
по питању партнера

јер женка од њих не добија само сперму.

Они такође обезбеђују
тзв. свадбени поклон.

На овој слици видимо
два зрикавца који се паре.

На оба панела, мужјак је са десне стране,

а тај додатак у облику мача је
орган за полагање јаја код женке.

Бела кап је сперма,

а зелена кап је свадбени поклон

коју мужјак производи из сопственог тела.

То је веома захтеван поступак.

Свадбени поклон може да тежи готово
трећину масе мужјака.

Овде ћу зачас застати
и пустити вас да размислите

шта би било када би мушкарац,
приликом сваког сексуалног односа

морао да произведе нешто
што тежи 20 до 30 килограма.

(Смех)

Добро, они не би могли
да то раде веома често.

(Смех)

А не могу ни зрикавци.

То значи

да су мужјаци зрикаваца веома избирљиви

када нуде тај вредан поклон.

Сада, поклон је веома хранљив

и женка га једе током и после сношаја.

Дакле, што је поклон већи,
мужјак ће боље проћи

јер ће имати више времена да убаци сперму

у тело женке, и тако је оплоди.

То такође значи да су мужјаци
прилично пасивни током парења,

док су женке екстремно агресивне
и конкурентне,

како би добиле што више свадбених поклона.

Тако да то није баш стереотипски
асортиман правила.

Ако још мало генерализујемо,

мужјаци заправо и нису толико битни
у животима многих инсеката.

Што се тиче социјалних инсеката,
као што су пчеле, осе и мрави,

јединке које виђате сваки дан -

мраве који иду тамо-амо
до ваше чиније за шећер,

пчеле које лете од цвета до цвета -

све су оне женке.

Људима је био потребан
цео један миленијум да то схвате.

Древни Грци су знали
за класу пчела, трутове,

који су већи од радника.

Грцима се лењост
код трутова није свиђала,

могли су да виде да се они само
мувају око кошнице

док не дође време за парење,

а они су мужјаци.

Они се врзмају наоколо
док не дође сезона парења

али не учествују у скупљању
нектара и полена.

Грци нису могли да одреде пол трутова,

а део забуне је потицао од тога што
су знали да пчеле имају жаоке,

али им је било тешко да поверују

да животиња опскрбљена таквим оружјем
може да буде женка.

Аристотел је покушао
да се умеша у полемику.

Он је овако резоновао: „добро, ако су
јединке са жаокама мужјаци...”,

а онда се збунио, јер би то значило

да су и мужјаци бринули
о подмлатку у колонији,

а изледа да је мислио
да је то савршено немогуће.

Онда је закључио да можда
пчеле имају органе оба пола

обједињена у једној јединки,

што и није немогуће,
јер је то код неких животиња случај,

али никада није успео
да изведе исправан закључак.

Знате, чак и дан данас,
моји студенти, на пример,

сваку животињу коју виде,
укључујући и инсекте,

називају мужјаком.

Када им кажем да су свирепи
мрави-ратници

са гигантском вилицом, који бране колонију

увек женке,

они ми баш и не верују.

(Смех)

А свакако сви филмови
- Мравци, Пчелин филм -

представљају главног јунака као мужјака.

Какве везе то има?

То су филмови, плод фикције.

У њима животиње причају.

Какве везе има ако причају
као Џери Сајнфелд?

Ја мислим да има

и да је то проблем који је, заправо,
део једног много дубљег,

који има импликације
у медицини и здрављу,

као и у многим другим аспектима
наших живота.

Сви знате да научници
користе систем модела,

које чине жива бића -
бели пацови или дрозофиле

који служе да замене друге животиње -
укључујући ту и људе.

А идеја је да оно што важи за особу

важи и за белог пацова.

У великој већини случајева, то је тачно.

Али идеја система модела
може да оде и предалеко.

Оно што ја мислим да смо урадили

je да смо узели мужјаке,
независно од врсте, за мерну јединицу.

За норму.

За мерило како ствари треба да стоје.

А женка је нека врста варијације,

нешто што се проучава
само када се схвате основе.

И тако, вратимо се инсектима.

Мислим да то значи

да људи просто нису могли да виде
оно што им је испред носа.

Зато што су претпоставили да је светска
позорница намењена првенствено мушкарцима,

а да жене имају
само мање и споредне улоге.

Али када тако посматрамо ствари,
не видимо природу у правом светлу.

Такође, тако можемо да превидимо
начин на који се разликују жива бића

укључујући и људе.

Сматрам да смо зато узели мушкарце
за модел у већини медицинских истраживања,

а сада знамо да то представља проблем

ако желимо да резултате применимо
и на мушкарце и на жене.

Па, последња ствар коју волим код инсеката

је нешто што већину људи
иритира код њих самих.

Они имају мајушне мозгиће

и слабо развијене когнитивне способности,
гледано из наше перспективе.

Њихово понашање је компликовано,
али њихови мозгови нису.

И тако, ми не можемо о њима да размишљамо
као о малим људима,

јер они не раде ствари
на начин на који их ми радимо.

Волим што је тешко
антропоморфизовати инсекте,

како бисмо на њих гледали као на мале људе

у егзоскелетима, и са шест ногу.

(Смех)

Уместо тога, заиста их треба
прихватити онаквим какви јесу,

јер нас инсекти наводе да преиспитујемо
шта је нормално и природно.

Знате, људи пишу фикцију и причају
о паралелним световима.

Они спекулишу о натприродном.

можда о душама умрлих које су међу нама.

Фасцинација другим световима

је нешто за шта људи сматрају да је део
њихове жеље да прчкају по паранормалном.

Али, што се мене тиче,

ко жели да види покојнике

када може да гледа живе инсекте?

Хвала.

(Аплауз)