Lemon Andersen izvodi "Molim te, ne uzimaj mi džordanke"

Da li biste ubili za par džordanki? Lemon Andersen priča priču o nekome ko je ubio, recitujući pesmu Reg E. Gejnsa. Ovi stihovi naučili su Lemona da poezija može da bude više od samoizražavanja i da može da zvuči kao muzika kada ima ritam i duh njujorških ulica.

"Moje džordanke koštaju sto sa taksom.

Moja somotna "Starters" jakna
ima natpis "Raiders" na leđima.

Imam stila, smejem se,
izgledam vrlo opako,

jer nije bitno da te čuju,
samo da te vide.

Moja adidas kožna bejzbol kapa
slaže se sa

mojom kopijom Guči ranca.
(Smeh)

Niko ne izgleda tako dobro kao ja,

ali to košta, sigurno nije džabe,

a ja nemam posao,
uopšte nemam para,

ali lako je ukrasti sve ovo
iz tržnih centara.

Roditelji mi kažu da ne smem,
ali ja znam da smem.

Moram da učinim sve
da izgledam dobro,

a zašto moram da izgledam dobro, pa,
pravo da ti kažem, čoveče,

ne znam.
Valjda se tako osećam bolje iznutra.

Kada nosim novu odeću
ne moram da se krijem

i stvarno moram da nabavim
nešto novo uskoro

ili će moj ego eksplodirati
kao jeftini balon.

Ali obezbeđenje je strogo u svim radnjama.
Svakog dana tu je sve više i više policajaca.

Ekipa mi se smeje
jer nosim staru odeću.

Škola je skoro gotova.
Leto se bliži.

A ja nosim pocepane džordanke.

Treba mi nešto novo.
Samo jedno mi preostaje.

Da pobegnem iz škole u petak,
odem metroom do centra,

odmerim svoje žrtve
koje gluvare unaokolo.

Možda ću biti te sreće
da nađem lak plen.

Treba mi nova odeća.
Ne postoji drugi način.

Spreman sam i voljan.
Pakujem utoku.

Ovo je ozbiljan posao.
Ovo nije smešno.

I ne smem da dozvolim
da mi se ekipa smeje.

Maznuću nešto dobro,
samo čekajte, videćete.

Izlazim sa stanice,
4. Zapadna blizu parka,

drugovi bacaju na koš i neko dobaci:

"Hej brate, odakle ti te najke?"

Ja mislim u sebi:
"Da. Sviđaju mi se, sviđaju."

Bile su bele, sjajne i zaslepilie mi oči.

Majkl na crvenom amblemu izgledao je
kao da će da poleti.

Ni trunka prašine.
Džordanke su bile skroz nove.

Imao sam pištolj i znao sam tačno
šta da uradim.

Čekao sam pravi trenutak,
išao tik iza njega.

Skrenuo je levo kod Hjustona,
izvadio sam pištolj

i rekao: "Daj te džordanke!"

I dripac je pokušao da pobegne.

Brzo je pobegao, nije otišao daleko.
Opalio sam: "Pau!"

Budala pade između dva parkirana automobila.

Kašljao je, plakao,
krv se prolila na ulicu.

I maznuo sam džordanke
sa njegovih stopala.

Dok je ležao tu i umirao,
sve što je mogao da kaže

bilo je:
"Molim te, čoveče, ne uzimaj mi džordanke."

Pomislili biste da je trebalo
da se brine za svoj život.

Dok sam mu skidao patike,
oči su mu se punile suzama.

Već sledećeg dana,
upao sam u školu

sa mojim novim džordankama,
čoveče, bio sam kul.

Ubio sam za njih, ali hej,
baš me briga

jer mi sada treba nova jakna."

Hvala.
(Aplauz)

Poslednjh 15 godina koliko nastupam,

sve što sam želeo je
da prenesem poeziju celom svetu.

Vidite, nije mi bilo dovoljno
da napišem knjigu.

Nije mi bilo dovoljno
da se prijavim za slem takmičenje

i dok su te stvari bile bitne,

nisu bile ono što je teralo olovku na papir.

Glad i želja bila je i još uvek je:

kako da nateram ljude koji mrze poeziju

da vole mene?

Zato što sam ja produžetak mog rada

i ako vole mene,
voleće i ono što radim,

a ako vole ono što radim,
onda će voleti poeziju,

a ako vole poeziju,
onda sam završio svoj posao -

da je prenesem celom svetu.

1996., našao sam odgovor u principima

poznatog umetnika usmenog izražavanja
Reg E. Gejnsa,

koji je napisao poznatu pesmu,
"Molim te, ne diraj mi džordanke".

Pratio sam ga svuda
dok se nismo našli u sobi

i pročitao sam mu jednu od mojih pesama,

i da li znate šta mi je rekao?

Ej, budalo.

Da li znaš koji je tvoj problem, brate?

Ne čitaš poeziju drugih ljudi

i uopšte nemaš
podređenost verbalnih mera

značenju tona."
(Smeh)

I nastavio je da brblja

o poeziji i stilovima i
njujorikanskim večerima petkom.

I mogao sam da odustanem.
Trebalo je da odustanem.

Mislim, smatrao sam
da je poezija samoizražavanje.

Nisam znao da u stvari treba da postoji
kreativna kontrola.

I umesto odustajanja,
pratio sam ga svuda.

Kada je radio na brodvejskoj predstavi,
bio sam ispred vrata.

Probudio bih ga u pola 7 ujutru

da ga pitam ko je najbolji pesnik.

Sećam se kako sam jeo oči ribe
sveže izvađene iz mora

zato što mi je rekao
da je to hrana za mozak.

Onda sam ga jednog dana pitao:

"Reg E., šta je podređenost
verbalnih mera značenju tona?" (Smeh)

I on mi je dao crno na belo
odštampanu tezu

o pesniku po imenu Eteridž Najt

i usmenoj prirodi poezije

i od tada,

Redži nije više bio najbolji za mene,

jer ono što me je Eteridž Najt naučio,

bilo je da mogu da učinim
da moje reči zvuče kao muzika,

čak i kratke, jednosložne,

ako, i, ali, šta,

i ono što je gengsta u mom slengu
može da prione na uvo,

i od tada,
počeo sam da jurim Eteridža Najta.

Želeo sam da znam kog pesnika je čitao

i naišao sam na pesmu po imenu
"Mračno proročanstvo: Pevanje o sjaju",

zdravica koja me je dovela
na najveću pozornicu

na kojoj pesnik može da se nađe:

Brodvej, bejbe.

I od tog trenutka,
naučio sam da sklonim mikrofon

i napadnem poeziju svojim telom.

Ali to nije bila najvažnija lekcija
koju sam ikada naučio.

Najvažnija lekcija koju sam naučio
došla je mnogo godina kasnije

kada sam otišao na Beverli Hils
i naleteo na lovca na talente

koji me je odmerio od glave do pete

i rekao da ne izgledam kao
da imam bilo kakvog iskustva

za rad u ovom poslu.

A ja sam njemu rekao:
"Slušaj, glupa budalo,

ti si propali glumac koji je postao zastupnik,

a da li znaš zašto si propao kao glumac?

Zato što su ti ljudi kao ja uzeli posao.

Došao sam čak iz Klivlenda i Eseksa
u istočnom Njujorku,

odvezao se šesticom do drolja Hanters Pointa

koje su mi bile na putu
dok sam savladavao umetnost prostora

i mali ili beskonačni broj muškaraca,
žena i dece

koji mogu tamo da stanu samo
da bih ih gurnuo

uza zid svojim iskustvom.

Ljudi su kupovali karte
da vide moje iskustvo

i koristili ih kao magnete za frižider
da ih podsete

da je revolucija blizu,
zato budite spremni.

Toliko imam iskustva da, dok si ti išao

u privatnu školu da učiš Šekspirove sonete,

ja sam te ritmove upijao i gurao u sebe.

Mogu da savladam šok "Igre plakanja"
sa zaprepašćenjem deteta

koga siledžija naziva žrtvom side
i koji nije znao

da je njegov otac bio taj
koji je to preneo mojoj majci

i to je dvostruko značenje.

Imam toliko iskustva da,
dok si ti išao u školu "Fel"

i sva bogata deca rešila
da sponzorišu dete iz nje,

to sam bio ja,
ali su me izbacili kada su me uhvatili

da učim male bogataše
kako da iz "PATS-a" ukradu par "Lee" farmerki

i da ih donesu u VIM.
Da vidim Čehova da to izvede.

Senford Majzner bio je moj ujka Arti
koji je tiho vikao samom sebi:

"Nešto je uvek pogrešno
kada nikad ništa nije ispravno."

Realistična gluma je ništa drugo do mešavina

višestrukih ličnosti,
verovanje da su vaše sopstvene laži istina,

kao kada mi je u srednjoj školi kul Keni rekao
da hoće da bude policajac.

Čoveče, ideš na "Riker's Island" akademiju.

Mogu da nateram Dejvida Memeta da

psihoanalizira moj napad na dijalog,

Stanislavskog da bude kao Brus Li

i šutira vaše netalentovane studente duž Krenšoa.

Pa šta ako su vaši glumci izučavali gerilsko pozorište
u londonskom repertoarskom teatru?

Dozvolite da vam ispričam drevnu kinesku

kung fu tajnu.

Daske ne uzvraćaju udarac.

Mislite da crni zabavljači teško nalaze posao

u ovom biznisu?
Ja sam sumnjivi mulat,

što znači da sam previše crn da bih bio beo
i previše beo da bih to izveo kako treba.

Zaboravite američki geto.
Vladao sam pozornicom u Sovetu,

sahranjivao bebe abortusa na zajedničkom groblju
i ipak uspevao da zadržim osmeh na licu

i kako god me izvređali kod vašeg

donesi-ovo, donesi-ono asistenta,
kada izađem,

koju god klevetu da mi uputite,

tvoja mama.

Hvala.
(Aplauz)