Vilijam Noel (William Noel): Otkrivanje izgubljenog Arhimedovog kodeksa

Kako pročitati rukopis star dve hiljade godina, koji je bio brisan, seckan, dopisivan i oslikavan? Pomoću snažnog akceleratora čestica, naravno! Kustos drevnih knjiga Vilijam Noel izlaže fascinantnu priču o Arhimedovom palimsestu, vizantijskom molitveniku u kom se nalaze ranije nepoznati originalni zapisi starogrčkog matematičara Arhimeda i drugih.

Sjajni tekstovi antičkog sveta

nisu opstali do danas u svom izvornom obliku.

Opstali su jer ih srednjovjekovni pisari prepisivali

i prepisivali i prepisivali.

Tako je bilo i sa Arhimedom,

velikim grčkim matematičarem.

Sve što znamo o Arhimedu kao matematičaru,

znamo zbog samo tri knjige,

koje se zovu A, B i C.

A je izgubio italijanski humanista 1564. godine.

O knjizi B se poslednji put čulo u Papinoj biblioteci

oko 160 kilometara severno od Rima u Viterbu 1311. godine.

Kodeks C otkriven je tek 1906. godine

i stigao je na moj sto u Baltimoru

19. januara 1999. godine.

Ovo ovde je Kodeks C.

Kodeks C je u stvari sakriven u ovoj knjizi.

To je zakopano blago.

Jer ova knjiga je zapravo molitvenik.

Završio ju je čovek po imenu Johan Majron

14. aprila 1229. godine.

Za izradu svog molitvenika koristio je pergament.

Ali nije upotrebio nov pergament,

već pergament recikliran od prethodnih rukopisa,

kojih je bilo sedam.

Arhimedov Kodeks C je bio samo jedan od tih sedam.

On je rastavio Arhimedov rukopis i ostalih sedam rukopisa.

Izbrisao je sve njihove tekstove,

zatim je razrezao stranice po sredini,

promešao ih,

rotirao ih za 90 stepeni

i pisao molitve po tim knjigama.

U suštini, tih sedam rukopisa je

nestalo na 700 godina, a imamo molitvenik.

Molitvenik je otkrio ovaj čovek,

Johan Ludvig Hajberg, 1906. godine.

Koristeći samo lupu

prepisao je onoliko teksta koliko je mogao.

Stvar je u tome da je pronašao dva teksta u ovom rukopisu

koji su bili jedinstveni.

Oni uopšte nisu bili u knjigama A i B;

već su to bili potpuno novi Arhimedovi tekstovi,

nazvani "Metoda" i "Stomahion".

Rukopis je postao svetski slavan.

Do sada je valjda jasno

da je ova knjiga u lošem stanju.

Njeno stanje se pogoršalo tokom 20. veka

nakon što ju je Hajberg video.

Preko nje su slikani falsifikati

i plesan ju je jako oštetila.

Ova knjiga je definicija otpisanog.

To je ta vrsta knjige

kakva bi trebala biti u nekoj instituciji.

Ali ona nije u instituciji,

već ju je kupio privatni vlasnik 1998. godine.

Zašto ju je kupio?

Zato što je želeo sačuvati ono što je krhko.

Jedinstveno je želeo učiniti sveprisutnim.

Želeo je da skupo napravi besplatnim.

I želeo je to uraditi iz principa.

Mnogi ljudi zaista neće čitati Arhimeda na starogrčkom,

ali treba da dobiju priliku da to urade.

Zbog toga je oko sebe okupio prijatelje Arhimeda

i obećao da će platiti za sav trud.

Bio je to skup posao,

ali ne toliko koliko biste pomislili,

jer ti ljudi nisu došli zbog novca,

već zbog Arhimeda.

Bili su to ljudi različitih profila.

Bili su tu stručnjaci fizike elementarnih čestica,

klasične filologije,

konzervacije knjiga,

antičke matematike,

iz upravljanja podacima,

iz naučnog oslikavanja i upravljanja programima.

Svi su se okupili da bi radili na ovom rukopisu.

Prvi problem je bila konzervacija.

Morali smo se nositi sa ovakvim stvarima:

bilo je lepka na povezu knjige.

Ako pažljivo pogledate ovu fotografiju,

donja polovina je prilično smeđa.

Taj lepak je skriveni lepak.

Ako ste konzervator,

ovaj lepak možete prilično lako skinuti.

Gornja polovina je Elmerov lepak za drvo.

To je emulzija polivinil acetata

koja se ne otapa u vodi nakon što se osuši.

Mnogo je čvršća od pergamenta na kojem je pisana.

Pre nego što smo mogli početi sa slikanjem Arhimeda,

morali smo da rastavimo knjigu.

Trebalo nam je četiri godine za to.

Ovo je retka fotografija akcije, dame i gospodo.

(Smeh)

Pored toga, morali smo da se rešimo svog voska,

koji je korišćen za liturgijsku službu

Grčke pravoslavne crkve,

a oni su koristili vosak za sveće.

Vosak za sveće je bio prljav

i nismo mogli slikati kroz njega.

Jako pažljivo smo morali mehanički ostrugati sav vosak.

Teško je tačno reći

koliko je loše stanje ove knjige,

ali ona se vrlo često raspadala u komadiće.

Inače se ne biste brinuli zbog komadića knjige,

ali ovi komadići su mogli sadržati jedinstven Arhimedov tekst.

Sićušne deliće smo

zaista uspeli vratiti na pravo mesto.

Pošto smo to učinili, počeli smo stvarati sliku rukopisa.

Projektovali smo na rukopis

14 različitih svetlosnih frekvencija.

Jer kad nešto pogledate u različitim svetlosnim frekvencijama,

vidite različite stvari.

Ovo je slika stranice

oslikane u 14 različitih svetlosnih frekvencija.

Ali nijedna od njih nije valjala.

Tako da smo slike obradili zajedno

i stavili dve slike na jedan prazan ekran.

Ovo su dve različite slike Arhimedovog rukopisa.

Slika sa leve strane je

normalna crvena slika.

Slika desno je ultraljubičasta slika.

I na slici desno

mogli biste videti nešto od Arhimedovih zapisa.

Ako ih zajedno spojite u jedno digitalno platno,

pergament je na obe slike svetao

i ispada svetao.

Molitvenik je na obe slike taman

i ispada taman.

Na jednoj slici Arhimedov tekst je taman, a na drugoj svetao.

I ispašće taman, ali crven

i onda ga možete prilično jasno čitati.

Ovako to izgleda.

Ovo je slika pre i posle,

ali ne čitate sliku ovako na ekranu.

Zumirate i zumirate

pa zatim još zumirate i zumirate

i sada je možete čitati.

(Aplauz)

Ako dve iste slike obradite na različite načine,

možete se rešiti teksta molitvenika.

To je veoma važno,

jer su dijagrami u rukopisu

jedinstven izvor za dijagrame

koje je Arhimed crtao u pesku u četvrtom veku p.n.e.

Evo, mogu vam ih pokazati.

Pomoću ovakvog oslikavanja --

oslikavanja pomoću infracrvene, ultraljubičaste, nevidljive svetlosti --

nikad nećemo projektovati sliku kroz krivotvorine od zlata.

Kako smo to uradili?

Uzeli smo rukopis

i odlučili da ga projektujemo sa X-zracima fluorescentnog oslikavanja.

X-zrak dolazi na dijagram levo

i izbacuje elektron iz unutrašnje ljuske atoma.

Taj elektron nestaje.

Dok on nestaje, elektron iz udaljenije spoljne ljuske

uskače i zauzima njegovo mesto.

A kad preuzme njegovo mesto

ispušta elektromagnetno zračenje.

Ispušta X-zrak.

Taj X- zrak ima posebnu talasnu dužinu

prema atomu koji pogađa.

Ono što smo zapravo hteli dobiti

bilo je gvožđe.

Jer je mastilo bilo sa gvožđem.

Ako možemo mapirati

mesto dolaska i odlaska tog X-zraka,

mogli bismo mapirati svo gvožđe na stranici,

potom bismo teoretski mogli čitati sliku.

Stvar je u tome da vam treba jako snažan izvor svetlosti da biste to mogli uraditi.

Tako da smo ga odneli u Laboratoriju sinhrotronog zračenja na Stenfordu

u Kaliforniji,

koja je akcelerator čestica.

Elektroni kruže na jednu stranu,

pozitroni na drugu.

Sreću se u sredini,

i stvaraju subatomske čestice

poput čarobnih kvarkova ili tau leptona.

U stvari nismo nameravali da stavimo Arhimeda u taj zrak.

Ali kako elektroni kruže brzinom svetlosti,

oni ispuštaju X-zrake.

To je najsnažniji izvor svetlosti u Sunčevom sistemu.

To se zove sinhrotrono zračenje

i obično se koristi da bi se nešto posmatralo,

kao proteini i slično.

Želeli smo da posmatramo atome, atome gvožđa,

da bismo mogli pročitati stranicu pre i posle.

Zadivljujuće, otkrili smo da možemo to uraditi.

Bilo je potrebno oko 17 minuta da bi se obradila jedna jedina stranica.

Šta smo otkrili?

Jedan od jedinstvenih tekstova u Arhimedovom rukopisu

naziva se "Stomahion".

On nije postojao u Kodeksima A i B.

Znali smo da on sadrži ovaj kvadrat.

To je savršen kvadrat,

izdeljen na 14 delića.

Niko nije znao šta je Arhimed radio sa tih 14 delića.

Sada mislimo da znamo.

Pokušavao je shvatiti

na koliko je načina moguće organizovati tih 14 delića

i dobiti savršen kvadrat.

Da li iko želi da pogodi?

Ima ih 17.152 podeljenih na 536 porodica.

U tom smislu važno je reći da je

reč o najranijem proučavanju matematičke kombinatorike.

Kombinatorika je čudesna i zanimljiva grana matematike.

Ono što zaista zapanjuje kod ovog rukopisa

je to da smo razgledajući druge rukopise

koje je tvorac palimpsesta napravio,

od kojih je pisar napravio svoju knjigu,

našli u jednom od njih Hiperidov tekst.

Hiperid je bio atinski govornik iz četvrtog veka pre Hrista.

Bio je Demostenov savremenik.

338. p.n.e. on i Demosten su zajednički

odlučili da se žele suprotstaviti

vojnoj moći Filipa Makedonskog.

Tako su Atina i Teba počele borbu protiv Filipa Makedonskog.

Bila je to loša ideja,

jer je Filip Makedonski imao sina zvanog Aleksandar Veliki

i izgubili su bitku kod Heroneje.

Aleksandar Veliki je pošao da osvoji do tad znani svet,

a Hiperida su optužili za izdaju.

Ovo je govor koji je održao na suđenju --

i to je odličan govor:

"Najbolje od svega je", kaže on, "pobediti.

Ali ako ne možeš da pobediš,

tada bi trebalo da se boriš za plemenit cilj,

jer ćeš biti zapamćen.

Pogledajte Spartance.

Ostvarili su bezbrojne pobede,

ali niko se ne seća koje su to pobede,

jer su se za sve borili iz sebičnih razloga.

Jedina bitka u kojoj su se Spartanci borili, a koje se svi sećaju

je bitka kod Termopila,

gde su poklani svi do poslednjeg čoveka,

jer su se borili za slobodu Grčke."

Bio je to tako dobar govor

da su ga atinski sudovi oslobodili.

Živeo je još 10 godina,

kada ga je uhvatila makedonska frakcija.

Odsekli su mu jezik radi ismevanja njegovog govorništva

i niko ne zna šta su učinili s njegovim telom.

Ovo je otkriće izgubljenog glasa iz antike,

koji nam se obraća, ne iz groba,

jer njegov grob ne postoji,

nego iz atinskih sudova.

Treba da kažem da,

obično kad proučavate

srednjovekovne rukopise koji su sastrugani,

ne pronalazite jedinstvene tekstove.

Pronalazak dva u jednom rukopisu je zaista nešto posebno.

Pronalazak tri takva teksta je totalno čudno.

A mi smo pronašli tri.

Aristotelove "Kategorije" su

jedan od temeljnih tekstova zapadne filozofije.

Pronašli smo komentare na njega iz trećeg veka naše ere,

čiji su autori možda Galen i verovatno Porfirije.

Svi ti podaci koje smo prikupili,

sve slike, sve neobrađene slike,

svi prepisi koje smo načinili i slično,

stavljeni su na internet pod licencom Creative Commons,

da ih može koristiti bilo ko, za bilo koju komercijalnu svrhu.

(Aplauz)

Zašto je vlasnik rukopisa to učinio?

Učinio je to jer razume podatke podjednako dobro kao i knjige.

Što se tiče knjiga,

ako želite obezbediti njihovu dugotrajnu upotrebljivost,

morate ih sakriti u ormare

i dopustiti vrlo malom broju ljudi da ih gleda.

Što se tiče podataka, ako želite da prežive,

morate ih objaviti i pobrinuti se da ih svi imaju,

sa što manje moguće kontrole nad njima.

On je upravo to uradio.

Institucije treba da uče iz toga.

U ovom trenutku institucije

ograničavaju svoje podatke, ograničavajući autorska prava i slično.

Ako želite da proučavate srednjovekovne rukopise na internetu,

u ovom trenutku morate otići na stranicu neke nacionalne biblioteke

ili stranicu neke univerzitetske biblioteke,

a to je skoro najdosadniji način

na koji se možete baviti digitalnim podacima.

Vi u stvari želite da ih sve zajedno skupite.

Jer mrežu drevnih rukopisa za budućnost

neće izgraditi institucije.

Izgradiće je korisnici,

ljudi koji prikupljaju te podatke,

ljudi koji žele skupiti sve vrste mapa

odakle god da su,

sve vrste srednjovjekovnih romansi,

odakle god dolazile,

ljudi koji žele biti kustosi vlastite veličanstvene selekcije

prekrasnih stvari.

To je budućnost interneta.

To je privlačna i prekrasna budućnost,

samo kad bismo je mogli ostvariti.

Sledeći ovaj primer, mi smo u Volters muzeju umetnosti

postavili sve naše rukopise na internet

da bi ljudi mogli uživati u njima --

sve neobrađene podatke, sve opise, sve meta-podatke,

pod licencom Creative Commons.

Volters muzej umetnosti je mali muzej

i ima prekrasne rukopise,

ali su podaci fantastični.

Rezultat toga je

da ako sada izvršite pretragu slika na Google-u

i ukucate, na primer, "Osvetljeni rukopis Kurana",

24 od 28 slika koje ćete pronaći, doći će iz moje institucije.

(Aplauz)

Razmislimo o tome na trenutak.

Šta institucija time dobija?

Mnogo razih stvari.

Možete govoriti o društvenim naukama i slično,

ali razgovarajmo o sebičnim stvarima.

Ono šta institucija time zaista dobija je ovo:

zašto ljudi idu u Luvr?

Idu da vide Mona Lizu.

Zašto idu da vide Mona Lizu?

Zato što već znaju kako ona izgleda.

A znaju kako ona izgleda

jer su svuda videli njene slike.

Uopšte nema potrebe

za tim ograničenjima.

Mislim da bi institucije trebale početi

da objavljuju sve svoje podatke pod neograničenim licencama.

Svi bismo imali velike koristi od toga.

Zašto ne bismo svima dopustili pristup tim podacima

da budu čuvari vlastite kolekcije

drevnog znanja, čudesnih i predivnih stvari

i time povećali lepotu i kulturni značaj

interneta.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)