Зашто је приватност важна

Глен Гринвалд је један од првих новинара који је видео и писао о документима Едварда Сноудена, који откривају да Сједињене Државе екстензивно надзиру приватне грађане. У овом напетом говору Гринвалд објашњава зашто би требало да вам је стало до приватности, чак иако "не радите ништа што би требало да кријете".

На Јутјубу постоји читав жанр снимака

посвећених искуству за које сам сигуран

да је већина у овој просторији доживела.

Укључује особу која,

мислећи да је сама,

почиње изражајно да се понаша -

пева на сав глас, игра у круг,

упушта се у благу сексуалну активност -

само да би открила да заправо није сама,

да је нека особа посматра из прикрајка,

и то откриће чини да особа,

у ужасу,

моментално прекине оно што ради.

Осећај срама и понижења на њеном лицу

је опипљив.

То је осећај:

”Ово је нешто што бих радио

само ако ме нико не гледа”.

Ово се налази у основи рада

на који сам искључиво фокусиран

у последњих 16 месеци,

питање зашто је приватност важна,

питање које је постављено

у контексту глобалне дебате,

коју су омогућила
открића Едварда Сноудена,

да су Сједињене Државе и њени партнери,

у тајности од целог света,

претвориле интернет,

који је некада важио
за неприкосновени алат

ослобођења и демократизације,

у неприкосновену зону

масовног, насумичног надзора.

Кроз ову дебату

се провлачи један заједнички утисак,

чак и међу људима

којима је масовни надзор непријатан,

а он гласи да се масовним угрожавањем

не наноси реална штета,

јер разлог за скривање

и бригу о приватности

имају само они
који се баве лошим стварима.

Овај поглед је имплицитно утемељен

у схватању да на свету постоје
две врсте људи,

добри и лоши људи.

Лоши су они који планирају
терористичке нападе

или се упуштају у насилни криминал,

и зато имају разлога да крију
оно што раде,

да брину о својој приватности.

Насупрот њима,

добри људи су они који иду на посао,

долазе кући, подижу децу,
гледају телевизију.

Они не користе интернет
да планирају бомбашке нападе,

него да читају вести или размењују рецепте

или да планирају тренинге своје деце,

и такви људи не раде ништа лоше

и зато немају шта да крију

и немају разлога да страхују

да их влада посматра.

Људи који овако говоре,

на веома екстреман начин

ниподаштавају себе.

Оно што заправо говоре је:

”Пристао сам да будем

толико безопасна, незанимљива особа,

да се не плашим

да влада сазна шта радим.”

Овакав начин размишљања је,

по мом мишљењу,
најјасније изражен

у изјави дугогодишњег председника Гугла,
Ерика Шмита,

у једном интервјуу 2009. године.

Упитан о разним начинима
на које његова компанија

угрожава приватност

стотина милиона људи широм света,

рекао је:

”Ако радите нешто за шта не желите

да други знају,

можда уопште
то не би требало ни да радите.”

О таквом менталитету

се може свашта рећи.

Прво, да људи који тако говоре,

који кажу да приватност није важна,

у ствари у то не верују,

а знате да они у то не верују,

јер док својим речима говоре
да приватност није важна,

својим понашањем предузимају
свакакве кораке

да би своју приватност заштитили.

Постављају шифре на имејл

и налоге на друштвеним мрежама,

стављају браве на врата спаваће собе

и купатила,

што су све кораци који спречавају друге

да уђу у оно што сматрају
својим приватним простором,

и да сазнају оно
што не желе да други сазнају.

Тај исти Ерик Шмит, директор Гугла,

наредио је својим запосленима у Гуглу

да прекину комуникацију

са интернет магазином ”CNET”,

након што је тај магазин објавио чланак

пун личних информација

о Ерику Шмиту,

које је добио искључиво
путем Гугл претраге,

и коришћењем других Гугл производа.
(Смех)

Ова иста подела може се видети

и код директора Фејсбука,
Марка Цукерберга,

који је, у озлоглашеном интервјуу 2010.

објавио да приватност више није

”друштвена норма”.

Прошле године, Марк Цукерберг
и његова жена

су купили не само своју кућу,

него и четири суседне, у Пало Алту,

за укупно 30 милиона долара,

како би били сигурни
да имају зону приватности

која спречава друге људе да гледају

шта они раде у својим личним животима.

Током последњих 16 месеци,
како разговарам о овоме по свету,

сваки пут ми је неко рекао:

”Ја не бринем о нарушавању приватности

јер немам шта да кријем”.

Увек им одговорим на исти начин.

Извадим оловку и запишем свој имејл.

Кажем им: ”Ово је мој имејл.

Кад дођете кући,

желим да ми пошаљете шифре

свих својих имејл налога,

не само оног културног,
пословног који је на Ваше име,

него свих,

јер желим да прекопам

кроз све што радите на интернету,

прочитам оно што желим
и објавим оно што ми буде занимљиво.

На крају крајева, ако нисте лоша особа,

ако не радите ништа лоше,

немате ништа да кријете.”

Ниједна особа није прихватила ту понуду.

Проверавам - (Аплауз)

предано проверавам тај имејл.

Веома је пуст.

Постоји разлог за то,

а то је да ми, као људи,

чак и они међу нама

који речима умањују важност приватности,

инстинктивно разумемо

њен дубок значај.

Истина је да смо ми људи
друштвене животиње,

што значи да имамо потребу да други

знају шта радимо, говоримо, мислимо,

и зато добровољно објављујемо
информације о себи на интернету.

Колико је важно

да смо слободно и испуњено биће,

толико је важно да имамо неко место

где смо ослобођени
осуђујућих погледа других.

Постоји разлог због којег то тражимо,

а то је да сви ми

- не само терористи и криминалци, него сви

- имамо нешто да сакријемо.

Радимо и мислимо свакакве ствари

које смо вољни да кажемо свом лекару

или адвокату или психологу
или супружнику, најбољем пријатељу,

а били бисмо ужаснути

да их остатак света сазна.

Сваки дан просуђујемо

о врстама ствари које говоримо
и мислимо и радимо,

а које смо вољни да поделимо са другима,

и о стварима које кажемо,
мислимо и радимо,

а које не желимо да поделимо са другима.

Људи веома лако могу да тврде

да не вреднују своју приватност,

али њихови поступци негирају
аутентичност тог уверења.

Жеља за приватношћу
је универзална и инстинктивна

из једног разлога.

То није само рефлексна радња,

као дисање или пијење воде.

Разлог је тај што, кад смо у ситуацији

да можемо бити посматрани,

наше понашање се драматично мења.

Опсег понашања која узимамо у обзир

када мислимо да нас неко посматра,

изузетно се смањује.

Ово је чињеница људске природе

која је препозната у социологији,

књижевности, религији

и у скоро сваком пољу и дисциплини.

Постоје десетине психолошких студија

које доказују да,

када неко зна да је посматран,

понаша се много послушније

и конформистички.

Срамота је веома моћан мотиватор,

као и жеља да се она избегне,

и то је разлог зашто људи,

када их неко посматра,
доносе одлуке

које нису производ њихове воље,

него очекивања

која други имају од њих

или захтева друштвених норми.

Ово схватање је најснажније,
у прагматичне сврхе,

искористио филозоф 18. века,
Џереми Бентам,

који је одлучио да реши важан проблем

који је настао због индустријског доба,

где су, по први пут, институције постале

толико велике и централизоване,

да нису више могле да надгледају

и контролишу сваког појединог члана,

а решење које је он смислио

је архитектонски пројекат,

у основи смишљен
за примену у затворима,

који је назвао паноптикон,

чији је главни атрибут

контрукција огромног торња
у центру институције,

где онај ко контролише институцију

може у сваком тренутку
да посматра било ког затвореника,

али не све затворенике сво време.

У овом пројекту је важно

то да затвореници не могу да виде

унутар паноптиокона, у торањ,

и тако никада не знају

да ли их неко посматра и када.

Бентама је овде узбуђивало то,

што би затвореници

морали да претпоставе да су посматрани

у сваком тренутку,

што би био највећи мотиватор

за послушност.

Француски филозоф 20. века,
Мишел Фуко,

схватио је да овај модел
може да се користи

не само у затворима,
него у свакој институцији

која жели да контролише
људско понашање:

у школама, болницама,
фабрикама, на радним местима.

Он је рекао да је овај начин размишљања,

овај референтни оквир
који је Бентам открио,

кључан за друштвену контролу

модерних, западних друштава,

којима више нису потребна

јавна оруђа тираније -

кажњавање, затварање
или убијање дисидената,

или легално приморавање
на лојалност некој партији -

јер масовни надзор

ствара затвор у уму

који је много суптилније,

али много ефективније средство

подстицања поштовања друштвених норми

или друштвених правила,

много ефикасније

него што би чиста сила
могла икад да буде.

Најпознатије књижевно дело
о надзору и приватности

је роман Џорџа Орвела, ”1984”,

о ком сви учимо у школи
и који је зато скоро постао клише.

Заправо, кад год га поменете
у разговору о надзирању,

људи га истог тренутка одбаце,

као неприменљивог, говорећи

да се, у роману,
у свакој кући налазе монитори,

људи се посматрају у сваком тренутку,

а то нема никакве везе са државом надзора
са каквом се ми суочавамо.

Ово је заправо фундаментално несхватање

упозорења која је Орвел дао у ”1984”.

Он није упозоравао

о држави надзора

која посматра сваког у сваком тренутку,

него оној где су људи свесни

да могу бити посматрани
у сваком тренутку.

Ево како је Орвелов наратор,
Винстон Смит,

описао систем надзирања

с којим су били суочени:

”Наравно, нико није могао знати

да ли га у овом или оном тренутку
надзиру или не.”

Рекао је и:

”У сваком случају, могли су се укључивати

на свачији канал кад год зажеле.

Морало се живети, и живело се,

по навици која је прерасла у инстинкт,

- претпостављајући
да се сваки звук чуо,

и, сем у мраку,

сваки покрет видео.”

На сличан начин аврамовске религије

говоре да постоји невидљив,
свезнајући ауторитет,

који, због своје свеприсутности,

увек посматра шта радите,

што значи да никада немате
ниједан приватни тренутак,

и он је коначни спроводилац

послушности коју диктира.

Сва ова, наизглед различита, дела

долазе до истог закључка,

а то је да је друштво

у ком је могуће посматрати људе нон стоп,

друштво које рађа конформизам,

послушност и подређивање,

и зато сваки тиранин,

од најочигледнијих до најсуптилнијих,

жуди за таквим системом.

Насупрот томе, чак и важније,

зона приватности,

могућност да одемо негде
где можемо да мислимо,

говоримо, и контактирамо људе,

без осуђујућих погледа других,

је место где скоро искључиво живе

креативност, испитивање и неслагање,

и зато,

кад дозволимо да постоји друштво

у ком смо стално посматрани,

дозвољавамо да суштина људске слободе

буде озбиљно оштећена.

Последњи део овог погледа,

идеја да само људи
који чине нешто лоше

имају нешто да крију, дакле имају
и разлога да брину о приватности,

доноси две веома деструктивне поруке,

две деструктивне лекције,

прва је та да су једини људи

којима је стало до приватности,

који траже приватност,

по дефиницији лоши људи.

Овај закључак

би требало избегавати
из разних разлога,

а најважнији је тај, да када кажете

”неко ко ради лоше ствари”,

вероватно мислите на
планирање терористичког напада

или извршење насилног злочина,

што је много уже схватање

од оног које имају људи на власти,

кад кажу ”чињење лоших ствари”.

За њих су ”лоше активности” обично

нешто што представља значајне изазове

спровођењу наше сопствене моћи.

Друга веома деструктивна,

и пом мишљењу, подмуклија лекција

која долази са прихватањем
оваквог погледа

је имплицитно разумевање

које прихватају они
који прихвате тај поглед,

а то је следеће:

ако сте спремни да будете

довољно безопасни

и да не представљате претњу

онима који имају политичку моћ,

само тада можете бити ослобођени

опасности од надзора.

Само дисиденти

и они који изазивају власт

морају да се брину.

И ту лекцију би требало да избегавамо
из многих разлога.

Можда сте особа која

тренутно не жели да се упушта
у такво понашање,

али можда ћете се упустити
у неком тренутку у будућности.

Чак и ако сте неко ко одлучи

да никада неће,

чињеница да постоје други

који желе и могу да се одупру

и контрирају онима на власти -

дисиденти и новинари

и активисти и разни други -

је нешто што доноси колективно добро

које би требало да желимо да сачувамо.

Подједнако је важно да мера

слободе неког друштва,

није то како третира добре,

послушне грађане,

него како третира дисиденте

и оне који се опиру догмама.

Али најважнији разлог

је да систем масовног надзора

на свакакве начине угрожава нашу слободу.

Свакаква понашања

постају забрањена,

а да ни не знамо да се то догађа.

Чувена социјалистичка активисткиња,
Роза Луксембург,

једном је рекла:

”Онај ко се не помера,
не примећује своје ланце.”

Можемо да се потрудимо

и учинимо ланце масовног надзора
невидљивим или неприметним,

али ограничења која нам намеће

неће постати ништа мање снажна.

Много вам хвала.

(Аплауз)

Хвала.

(Аплауз)

Хвала.

(Аплауз)

Бруно Ђузани: Глен, хвала ти.

Морам да кажем да је прилично убедљиво,

али желим да те вратим

на последњих 16 месеци
и на Едварда Сноудена,

имам неколико питања,
ако немаш ништа против.

Прво је лично.

Читали смо о хапшењу твог партнера,

Дејвида Миранде у Лондону,
и другим тешкоћама,

али претпостављам

да у смислу личног ангажовања
и ризика,

и притиска на тебе, није лако

суочити се са највећим
организацијама за присмотру на свету.

Реци нам нешто о томе.

Глен Гринвалд: Знаш, мислим
да се дешава то

да људска храброст у овим стварима

постаје заразна,

и иако смо ја и други новинари
са којима сам радио

свакако били свесни ризика -

Сједињене Државе су и даље
најмоћнија држава на свету

и не цени када слободно разоткријете

хиљаде њених тајни

на интернету -

видевши да једна особа од 29 година,

обична особа која је одрасла

у веома обичној средини,

испољи такву храброст
као што је то учинио Едвард Сноуден,

знајући да ће отићи у затвор
до краја живота,

или да ће му се живот променити,

инспирисало је мене и друге новинаре

и мислим и људе широм света,

укључујући и будуће узбуњиваче,

да схвате да могу и они то да ураде.

БЂ: Занима ме твоја веза
са Едом Сноуденом,

јер си много разговарао с њим,

и наравно то и настављаш да чиниш,

али у својој књизи га никад
не зовеш Едвард или Ед,

кажеш ”Сноуден”. Откуд то?

ГГ: Знаш, сигуран сам

да то треба да испита тим психолога.
(Смех)

Не знам тачно.
Мислим да је разлог

у једном од његових најважнијих циљева,

најважнијих тактика,

а то је да је знао да је један од начина

да се скрене пажња са значаја тих открића,

тај да се скрене пажња на њега,

и због тога се није појављивао у медијима.

Покушао је да свој лични живот

не изложи погледима,

и мислим да је ословљавање са Сноуден,

један од начина да се он обележи
као важан историјски чинилац,

а не покушај да се персонализује на начин

који би скренуо пажњу са суштине.

БЂ: Дакле, његова открића, твоја анализа,

рад других новинара,

заста су покренули дебату,

и многе владе, укључујући и Бразил,

су реаговале пројектима и програмима

за преобликовање интернета, и слично.

На ту тему се дешава много ствари.

Али питам се, шта је циљ,

за тебе лично?

У ком тренутку ћеш мислити

да сте успели да промените ствари?

ГГ: Па, за мене као новинара,

циљ је веома једноставан,

а то је да осигурамо да сваки документ

који је вредан пажње и објављивања,

буде и објављен,

и да тајне,
које није требало да су чуване,

буду откривене.

По мом мишљењу,
то је суштина новинарства

и ја сам томе посвећен.

Као неко ко масовни надзор
сматра ужасним,

због свих разлога које сам навео,
и многих других,

на ово гледам као на рад
који неће бити завршен

док владе широм света

више нису у могућности
да читаве популације изложе

посматрању и надзору,

осим ако убеде неки суд или неко тело

да је особа коју циљају

заиста учинила нешто лоше.

За мене је то начин
на који приватност може да се обнови.

БЂ: Као што смо видели на TED-у,

Сноуден је веома способан
да се прикаже као бранилац

демократских вредности

и демократских принципа.

Али многи и даље не верују

да су му то једини мотиви.

Не верују

да није укључен новац,

да није продао неке од тих тајни,

Кини или Русији,

које тренутно

очигледно нису најбољи пријатељ САД-а.

Сигуран сам да се и многи овде

питају исто.

Да ли мислиш да је могуће

да постоји тај део Сноудена
који још нисмо видели?

ГГ: Не, то сматрам апсурдним
и идиотским.

(Смех)
Да желиш,

а знам да само глумиш ђавољег адвоката,

али да желиш да продаш тајне

другој земљи,

а он је то могао да учини

и притом се веома обогати,

последња ствар коју би учинио
је да те тајне

однесеш новинарима
и тражиш да их објаве,

јер тада оне постају безвредне.

Људи који желе да се обогате,

то раде тајно, продајући тајне влади,

али мислим да је важно
напоменути следеће:

та оптужба

долази од људи из америчке владе,

од људи у медијима

који су лојални тим разним владама,

и мислим да кад људи тако оптужују друге:

”Ох, немогуће да то ради

из принципа,

сигурно има неки покварен мотив” -

много више говоре о себи

него о предмету својих оптужби

(Аплауз)

јер ти људи, који оптужују,

они сами не чине ништа

из алтруистичких разлога,

па претпостављају

да су и сви остали

заражени истим вирусом
бездушности као и они,

то је претпоставка.

(Аплауз)

БЂ: Глен, много ти хвала.
ГГ: Хвала вама.

БЂ: Глен Гринвалд.

(Аплауз)