Robert Gupta: Između muzike i medicine

Kada se Robert Gupta našao u dilemi između karijere doktora ili karijere violiniste, shvatio je da je njegovo mesto u sredini, sa gudalom u ruci i sa jakim osećajem za socijalnu pravdu u srcu. On priča dirljivu priču o isključenima iz društva i o snazi muzikoterapije, koja može da bude uspešna tamo gde konvencionalna medicina nije.

(Muzika)

(Aplauz)

Hvala vam mnogo.
(Aplauz)

Hvala. Velika je privilegija naći se ovde.

Pre par nedelja sam gledao na Jutjubu video

o kongresmenki Gabrieli Gifords

u početnim fazama njenog oporavka

od jednog od onih onih strašnih projektila.

Jedan je u ušao u njenu levu hemisferu mozga

i uništio joj Brokin centar,
centar za govor u mozgu.

U dotičnom tretmanu Gabi
radi sa govornim terapeutom

i bori se da proizvede

neke od osnovnih reči i
možete da primetite kako

joj je sve teže i teže,
sve dok se na kraju

potpuno ne slomi i počne da jeca

bez reči u naručju svog terapeuta.

Nakon nekoliko trenutaka njen terapeut
pokušava sa novom tehnikom

i počinju zajedno da pevaju

i Gabi počinje da peva kroz suze

i možete da čujete kako je u stanju da jasno izgovara

reči pesme koja opisuje njene osećaje

i ona peva, u silaznoj skali:

"Neka sija, neka sija, neka sija."

To je vrlo snažan i dirljiv podsetnik o tome kako

lepota muzike ima sposobnost da govori

tamo gde reči podbace,
u ovom slučaju ona bukvalno progovori.

Gledanje ovog snimka Gabi Gifords me podsetilo

na rad doktora Gotfrida Šlauga,

jednog od istaknutih neurologa koji proučava
muziku i mozak na Harvardu,

Šlaug je pobornik terapije nazvane

melodijsko-intonacijska terapija,
koja je sada postala vrlo popularna u muzikoterapiji.

Šlaug je otkrio da osobe pogođene moždanim udarom
i zahvaćene afazijom,

koje nisu bile sposobne da formiraju
rečenice od tri ili četiri reči,

ipak i dalje mogle da pevaju reči pesme,

bilo da se radilo o "Srećan ti rođendan"

ili o njihovoj omiljenoj pesmi Iglsa ili Roling Stonsa.

Nakon 70 sati intenzivnih časova pevanja,

otkrio je da je muzika bila u stanju
da bukvalno ponovo promreži

mozgove njegovih pacijenata i da stvori odgovarajući

centar za govor u njihovoj desnoj hemisferi

da bi nadoknadio oštećenje leve hemisfere.

Kao sedamnaestogodišnjak posećivao sam
laboratoriju doktora Šlauga i jednog popodneva

me proveo kroz jedno od vodećih istraživanja

o muzici i mozgu - o tome kako su muzičari imali

iz temelja drugačiju strukturu mozga
u odnosu na ne-muzičare,

kako muzika i slušanje muzike,

može jednostavno da osvetli ceo mozak,

od prednjeg mozga pa sve do malog mozga,

o tome kako muzika postaje neuropsihijatrijski metod

za pomoć autističnoj deci, za pomoć onima koji se bore

protiv stresa, anksioznosti i depresije,

kako se teško obolelim od parkinsonove bolesti
primetno smirivalo podrhtavanje

i hod postajao stabilniji kada bi slušali muziku

i kako bi oboleli od Alchajmerove bolesti,
čija je senilna demencija

toliko uznapredovala da nisu više prepoznavali

svoju porodicu, još uvek mogli
prepoznati Šopenovu melodiju

za klavir koju su naučili kada su bili deca.

Ali imao sam još jedan razlog za posetu Gotfridu Šlaugu,

a to je: nalazio sam se na raskrsnici svog života,

pokušavajući da izaberem između muzike i medicine.

Upravo sam završio svoj redovni studij i radio sam

kao asistent u laboratoriju Denisa Selkoa,

proučavao sam Parkinsonovu bolest na Harvardu
i zaljubio sam se

u neurologiju. Želeo sam da postanem hirurg.

Hteo sam da postanem doktor
poput Pola Farmera ili Rika Hodsa,

tih neustrašivih ljudi koji su odlazili
na mesta kao Haiti ili Etiopija

i radili sa obolelima od SIDE
sa tuberkulozom višestruko otpornom

na lekove ili sa decom koja su se raspadala od raka.

Hteo sam da postanem takav doktor Crvenog krsta,

takav doktor bez granica.

Sa druge strane, svirao sam violinu celog svog života.

Muzika je za mene bila više od strasti. Bila je opsesija.

Bila je kiseonik. Imao sam sreću da studiram

na Džulijardu na Menhetnu i da sviram

svoj prvi koncert sa Zubinom Mehtom
i Izraelskom filharmonijom u Tel Avivu

i ispostavilo se da je Gotfrid Šlaug

studirao orgulje na Bečkom konzervatorijumu,

ali je odustao od svoje ljubavi prema muzici
da bi nastavio karijeru

u medicini. Tog poslepodneva sam morao da ga pitam:

"Kako ti je bilo kod donošenja te odluke?"

Odgovorio je da i dalje ponekad zaželi da

svira orgulje kao što je to nekada radio

i da u mom slučaju škola medicine može da čeka,

a da violina to jednostavno ne može.

Posle još dve godine muzičkog usavršavanja, odlučio sam

da pokušam nemoguće pre nego što se pojavim
na prijemnom ispitu za medicinu

i upišem se na fakultet kao poslušan indijski sin

kako bih postao novi dr Gupta.
(Smeh)

Tako sam odlučio da pokušam nemoguće i pojavio sam se

na audiciji za cenjenu Los Anđelosku filharmoniju.

To je bila moja prva audicija i nakon tri dana sviranja,

probne nedelje iza scene, ponudili su mi mesto.

A to je bio san. Bio je neverovatan san biti član

orkestra i svirati u kultnoj Koncertnoj sali Volta Diznija,

u orkestru kojim sada diriguje
poznati Gustavo Dudamel,

ali za mene je bilo još daleko
važnije to što sam bio okružen

muzičarima i mentorima koji su
postali moja nova porodica,

moj novi muzički dom.

Ali godinu dana kasnije, sreo sam
još jednog muzičara koji je takođe

studirao na Džulijardu, koji mi je posebno pomogao

da pronađem svoj način izražavanja
i oblikujem svoj muzički identitet.

Natanijel Ajers je bio kontrabasista
na Džulijardu, ali je kao

dvadesetogodišnjak imao
seriju psihotičnih epizoda,

lečen je hloropromazinom u Belvjuu

i 30 godina kasnije je završio kao beskućnik
na ulicama Skid Roa

u centralnom Los Anđelesu.

Natanijelova sudbina je bacila
novo svetlo na beskućništvo

i na prevenciju mentalnog zdravlja
u Sjedinjenim Državama,

kao što je prikazano u knjizi i u filmu "Solista",

ali ja sam postao njegov prijatelj
i postao sam njegov učitelj violine

i rekao sam mu da gde god bude imao svoju violinu

i gde god ja budem imao svoju,
da ćemo održati naš čas.

U mnogim trenucima u kojima
sam video Natanijela na Skid Rou,

video sam kako je muzika mogla da ga povrati

iz njegovih najcrnjih trenutaka, iz onoga što je meni

i mom neuvežbanom oku izgledalo

kao početak šizofrenične epizode.

Svirati za Natanijela, muzika je dobila dublje značenje

jer se tu radilo o komunikaciji,

komunikaciji tamo gde su reči zakazale, komunikaciji

poruke koja treba da prodre dublje od reči, koja je upisana

u osnovnom nagonskom nivou Natanijelove psihe

i koja dolazi kao istinski muzički poklon od mene.

Postajao sam sve ogorčeniji zato što neko

poput Natanijela može da završi kao
beskućnik na Skid Rou

zbog svoje mentalne bolesti
i koliko ima još desetina hiljada

drugih koji su sami tamo
na Skid Rou, sa podjednako

tragičnom sudbinom, ali za razliku od njega
nikad neće imati knjigu ili film

o sebi koji bi ih mogli skloniti sa ulice?

U samoj srži te svoje krize, osetio sam kako

je muzički život izabrao mene i nekako,

možda verovatno u vrlo naivnom smislu,
osetio sam da je Skid Rou

zaista potreban neko poput Paula Farmera

i ne još jedan klasični muzičar
koji svira na Bunker Hilu.

Na kraju, Natanijel je bio taj koji mi je pokazao

da ako sam zaista posvećen
tome da nešto promenim,

ako sam zaista hteo da napravim razliku,
već sam imao savršen instrument za to,

muzika je bila most koji je
povezao moj svet sa njegovim.

Postoji lep citat

romantičarskog nemačkog
kompozitora Roberta Šumana,

koji je rekao: "Poslati zrak svetlosti
u tamu ljudskih srdaca,

eto to je dužnost umetnika."

To je posebno dirljiv citat

jer je i sam Šuman patio od šizofrenije

i umro u utočištu.

Inspirisan onim što sam naučio od Natanijela,

osnovao sam organizaciju muzičara na Skid Rou

nazvanu Ulična simfonija,
koja donosi svetlost muzike

u najmračnija mesta, koja svira

za beskućnike i mentalno bolesne
u prihvatilištima i klinikama

na Skid Rou, koja svira za ratne veterane

sa post-traumatskim stresnim
poremećajima i za zatvorenike

i one koji su označeni kao kriminalno ludi.

Posle jednog od naših koncerata
u Državnoj bolnici Paton

u San Bernardinu, jedna žena nam je prišla

i suze su joj tekle niz lice,

a imala je paralizu, tresla se,

ali je imala i taj predivan osmeh i rekla je

da nikad ranije nije čula klasičnu muziku,

nije ni pomišljala da bi joj se svidela, nije nikada ranije

čula zvuk violine i slušanje ove muzike je
bilo poput slušanja sunčeve svetlosti,

nikada niko nije došao da ih poseti,
i da je, prvi put u šest godina,

kada je čula naše sviranje,
prestala da se trese bez pomoći lekova.

Iznenada, ono što smo otkrili uz ove koncerte,

daleko od bine, daleko od svetlosti pozornice, daleko

od smokinga, je da su muzičari postali sredstvo

za davanje neverovatnih terapeutskih koristi koje muzika

daje mozgu publike koja nikada ne bi imala priliku

da uđe u ovu sobu,

nikada ne bi imala pristup
toj vrsti muzike koju mi sviramo.

Kao što medicina služi da bi lečila više

od sastavnih delova samog tela,

snaga i lepota muzike nadilazi "E"

u sredini našeg voljenog akronima.

Muzika nadilazi samu estetsku lepotu.

Sinhronizacija emocija koju doživljavamo kada

slušamo Vagnerovu operu ili Bramsovu simfoniju

ili Betovenovu kamernu muziku,
prisiljava nas da se setimo

naše zajedničke ljudskosti koju delimo, duboko javno

povezane svesti, empatične svesti

za koju je neuropsihijatar Ian MekGilkrist
rekao da je jako prožičena

u desnoj hemisferi našeg mozga.

Za one koje žive u vrlo nehumanim uslovima

mentalne bolesti unutar beskućništva

i zatvoreništva, muzika i lepota muzike

pružaju priliku da nadiđu svet oko sebe

i da se podsete da još uvek
imaju sposobnost da dožive

nešto predivno i da ih čovečanstvo nije zaboravilo.

Iskra te lepote, iskra te ljudskosti

se pretvara u nadu

i znamo, bez obzira da li smo izabrali put muzike

ili medicine, upravo to je prva stvar koju moramo usaditi

unutar naše zajednice, unutar naše publike,

ako želimo da potaknemo lečenje iznutra.

Voleo bih da završim citatom Džona Kitsa,

romantičarskog engleskog pesnika,

poznatim citatom za koji sam uveren
da ga svi vi poznajete.

Kits je takođe odustao od medicinske karijere

da bi se bavio poezijom, ali je umro
kada je imao godinu dana više od mene.

Kits je rekao: "Lepota je istina, istina je lepota.

To je sve što znate na zemlji i sve što treba da znate."

(Muzika)

(Aplauz)