Šta ljudi kažu kada ne znaju šta da kažu | Adrijen Haslet-Dejvis (Adrianne Haslet-Davis) | TEDxBeaconStreet

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Govorimo mnogo toga kada ne znamo šta da kažemo. Kada primimo taj poziv da je naša ćerka, majka, brat, supruga ili bilo koja voljena osoba suočena sa nezamislivim stvarima, provodimo čitavu vožnju do bolnice pažljivo i promišljeno slažući reči koje će čudotvorno učiniti da sve nestane. To proističe iz ljubavi. Ipak, čak i dublje od toga, kako Adrijen Haslet-Dejvis veruje, to proizilazi iz straha, straha od istine, da bez obzira na ono što kažete, ništa neće učiniti stvari boljim. Kao osoba sa amputacijom nakon bombaškog napada na Bostonski maraton, Adrijen nam daje vodič na temu sa kojom ćemo se svi suočiti u životu na ovaj ili onaj način. Ovaj opčinjavajući govor ispričan je kroz Adrijenine lične priče o oporavku, pri čemu je vrlo brzo naučila da čak i najdobronamernije reči nikada neće postići da joj noga ponovo izraste.

Sećam se jutra 15. aprila 2013. godine.

Probudila sam se tog jutra
koje je bilo kao nijedno drugo.

U tom divnom stanju
između budnog stanja i spavanja,

čula sam poznate zvuke
mleka koje se izvlači iz frižidera

i zvuk kafe koja se sipa
u aparat za instant kafu.

I dok sam tako ležala
delimično budna, delimično dremajući,

pomislih:

„To! Moje mace su konačno naučile
da mi skuvaju kafu!”

„To!” (Smeh)

Toliko sam srećna zbog tog otkrića,

toliko srećna, zapravo,
da sam otvorila oči

i preda mnom je bilo još srećnije otkriće:

visok, vrlo zgodan muškarac

koji mi je poznat,
ali ga još ne prepoznajem.

Ima dve šolje kafe u ruci i kaže:
„Dušo, skuvao sam ti kafu.”

Sve mi se vraća.

Sama za Božić. Sama za Dan zahvalnosti.

Sama za Dan zaljubljenih.

Moj muž je bio otišao u Avganistan,
a sada je bio kod kuće.

Mazili smo se na kauču sa našim kafama

i uključili smo televizor

baš na vreme da vidimo
kako elitni trkači prelaze liniju cilja

i baš na vreme da čujemo reči:

„Lelisa Desisa je upravo pobedio
na Bostonskom maratonu 2013. godine.

To je njegov prvi Bostonski maraton.”

Pomislila sam: „Naravno, zašto ne pobediti
na prvom koji isprobaš?”

Zašto? Šta? Ja hoću, zar ne? Svakako.

Okrenula sam se ka suprugu i rekla:

„Znaš, stvarno treba
da nekako iskoristimo dan.”

Još smo u pidžamama,
a taj tip je pretrčao preko 42 kilometra.

Zato smo ustali, obukli se
i otišli na ručak.

Pogledao me je i rekao: „Sećaš li se?”

„Dušo, da li se sećaš?”

Upitala sam: „Da li se sećam čega?”

Rekao je: „Ovo je isti sto,
ovo je isti restoran

u kome smo imali poslednji obrok
pre nego što sam otišao u Avganistan.

Gde smo razgovarali
o tome šta bi bilo ako se ne vratim.

Gde smo govorili o tome šta bi bilo
ako bih izgubio neki ekstremitet.

Gde smo govorili o tome šta bi bilo

ako bih bio povređen na bilo koji način.”

Naručili smo par koktela,
zbog čega će mi kasnije biti veoma drago.

Nazdravili smo i počeli smo
da pravimo planove

onako kako samo vojnička porodica može
kada je voljena osoba bezbedna kod kuće.

Pogledao me je i rekao:
„Hajde da gledamo maraton.”

A ja sam rekla: „Hajdemo.
Hajde. Apsolutno.”

Prešli smo na ulicu Bojlston
i „bum!”, čuli smo buku,

i u sledećem momentu
našli smo se na trotoaru.

Pogledala sam ka vodopadu krvi

gde je pre bila moja leva noga.

Moj muž bio je prekriven gelerima.

Pomislila sam dve stvari.

Prvo: ne postoji nijedan čovek
na ovoj planeti

pored koga bih radije ležala
u ovom trenutku

i drugo: to je to.

Baš kada smo počeli da izgovaramo

ono što samo ljudi u braku
mogu da kažu u ovakvim momentima,

došli su najhrabriji ljudi Bostona,
zgrabili me i odveli u najbližu bolnicu.

I tako sam bila tamo;

ležala,

više nisam bila bronzana,
lepa balska plesačica,

opčinjavajuća, spremna za izvođenje.

Bila sam iseckana, izrezana,
ponovo zaheftana,

zašivena, zalepljena.

Plastika mi nije prišla, kažem vam.

Izgubila sam decimetar kose,
izgledala sam kao lutka trol.

Bila sam prekrivena tkivom drugih ljudi,
krvlju drugih ljudi.

Bio je to haos.

Imala sam i posetioce.

Imala sam posetioce sa ustima,
a ta usta su imala mišljenja.

Saznala sam nešto:

ljudi kažu mnogo stvari
kada ne znaju šta da kažu.

Od malih nogu su nam govorili da,

kada ljudi izgovaraju stvari
kada ne znaju šta da kažu

i kada vam ljudi govore stvari
da biste se osećali bolje,

to proizilazi iz ljubavi.

Zbunila sam se; pomislila sam,

ova bolničarka koja mi govori:
„Bolje ti je da se sabereš.

Bolje ti je da se sabereš
jer si potrebna svojoj porodici.

Već je prošlo četiri dana. Prebrodi to.

Potrebna si svojoj porodici.
Na tebi je da ih oraspoložiš.”

Ili svaka druga osoba
koja bi me pogledala i rekla:

„Došla bih ranije,
ali nisam imala pojma šta da kažem”,

što predstavlja blještavi bilbord

za nas koji patimo koji poručuje:

„Toliko je neprijatno biti pored tebe

da ne mogu čak ni da budem
u istoj sobi sa tobom”,

što me pretvara u osobu koja treba
da učini da se vi bolje osećate.

I svakog ko leži u bolničkom krevetu,
da bi se osećali bolje.

Zato počinjem sa odbranom: „Prijatelju,
ne, okej sam, okej sam, biću dobro.

Plesaću ponovo. Radiću sve te stvari”,

čak i ako ne verujem u to
jer se tako loše osećam

zato što sam tako neprijatna,
tako unakažena, tako upropašćena.

Naučeni smo od malih nogu
da kada ljudi kažu i čine stvari,

to proističe iz ljubavi u vreme traume,

a ipak, nalazim se ovde na ovoj sceni
da bih tvrdila drugačije.

Smatram da to dolazi
iz većih dubina nego ljubav.

Mislim da to proističe iz straha.

Straha od istine.

Provodimo čitavu vožnju kolima,

nakon što dobijemo taj poziv,

zajednički tkajući

savršenu količinu rečenica
koje će oterati bol.

Ipak, naš strah od istine

je da, koliko god da rečenica izatkamo,

ništa neće učiniti da bol nestane.

Sve sam ih čula. Moja noga
nikada nije ponovo izrasla.

Strah od grozne istine može učiniti
da izgovorimo neke prilično grozne stvari.

U panici, kada vidite
svog prijatelja unakaženog,

ili vas neko ko će ostati bez imena
pogleda i kaže:

„Pa, bar ti je ostalo lepo lice.”

Odmah odgovorim sa:
„Pa, kad smo već kod toga,

moj mozak i zadnjica
su podjednako impresivni, hvala.”

(Smeh)

„Hvala što ste primetili
da imam lepo lice.

To je sve što mi je ostalo
u životu. Cenim to.”

Ili vas zaustavi doktor,
koji nije moj doktor, da napomenem,

stavi mi ruku na rame u kolicima,

dok se u njima krećem
kroz sobu i kaže mi:

„Moram da ti nešto kažem.

Čuo sam tvoj intervju jutros,

čuo sam da hoćeš da ponovo plešeš

i ovde sam da ti kažem
da sam ovde godinama.

Ovde sam da ti kažem
da ne treba da se nadaš.

Nikada nisam, za sve ove godine,
video osobu sa amputacijom koja pleše.

To se neće dogoditi,
šanse su ti jedan u milion.”

Podigla sam prst uvis

i rekla mu da, ako su mi šanse
jedan od milion, ja ću biti taj jedan,

pomešano sa drugim rečima,

i onda sam se okrenula

(Smeh)

i odvezla se u drugom pravcu
isplakavši oči,

nadajući se da će se moje reči obistiniti.

Ako mislite da je to najgore, nije.

Sećam se da je moj nekadašnji prijatelj
došao - da, zato -

koji je došao kod mene i rekao mi:

„Znaš šta? Pokrećem svoj posao
i troškovi za smeće su užasni.

Prosto su užasni. I tako je skupo.

Znam da su odsekli ostatak tvoje noge

i dosta drugih delova tela u ovoj bolnici.

Da li znaš koliko košta
da se odseče ostatak tvoje noge?”

Dame i gospodo, reči su moćne.

Štapovi i kamenje će mi uništiti kosti,
ali reči ostaju u meni zauvek,

naročito u osetljivim vremenima

kroz koja će prolaziti
vaša porodica i prijatelji,

ne nužno u istoj situaciji kao i ja,

ali primićete taj poziv

kada vaša majka, brat, prijatelj,
ljubavnik budu prolazili kroz nezamislivo.

Zato sam ovde, da vam iznesem vodič

jer ćemo svi mi primiti taj poziv
koliko god da to ne želimo.

Broj jedan, najvažnije:
izmerite temperaturu u prostoriji.

Da li bacaju stvari?
Dajte im nešto da bace.

Da li se smeju uz televiziju
kada mislite da treba da plaču?

Smejte se sa njima.

Da li samo sede u tišini? Ćutite sa njima.

Emocije su snažne.

Važno je znati faze emocija

kada se neko suočava sa tragedijom,

naročito pre nego što dospete
u tu bolničku sobu.

Ne govorite im šta ste guglali 5 minuta
pre nego što ste izašli kroz vrata

niti šta vaša vera kaže o njihovom stanju.

Budite prisutni za njih.
Budite njihov prijatelj.

Sećam se jednog kišnog nedeljnog popodneva

kada smo moj muž i ja pregledali

bezbroj brošura i štampanih materijala,
kao i flešdens dukseva

koje mi je slao
svaki plesni studio u zemlji -

koje i dalje nosim, hvala vam -

možda je trebalo da neki obučem danas -

pregledali smo sve te stvari

i naišla sam na dve brošure,

dve brošure kojima se nadam da niko
u ovoj prostoriji neće morati da se bavi.

Jedna se odnosila na to šta treba raditi
nakon terorističkog napada.

Druga je bila o tome kako se nositi
sa gubitkom ekstremiteta.

Pogledala sam svog muža i pitala:

„Gde smo ovo dobili?
Ne sećam se da smo ih dobili.”

A on je rekao: „Pa, Ef-Bi-Aj je doneo
onu o terorističkom napadu,

a grupa podrške je tokom posete donela
'Kako se nositi sa gubitkom ekstremiteta'.

Bacila si je preko ramena,

rekavši: 'Ne znam zašto su to doneli.
Meni ništa nije amputirano.'”

To je, dame i gospodo, dokaz

da nećete prihvatiti pomoć
dok niste spremni za to.

Tog dana sam bila spremna.
On je bio spreman. Jecala sam. Jecao je.

Izvini što te odajem, dušo.

Plakali smo zajedno,
i prelistavala sam to -

nakon što sam bacila iza ramena
onu o terorističkom napadu

jer „Neka, hvala. Jednog dana.” -

pregledam to i kažem sebi, o, Bože!

Adame, vidi, vidi! Pogledaj ovu brošuru.

Ovo može da pomogne ljudima
da nam pomognu.

To su faze tugovanja
nakon gubitka ekstremiteta,

koje se ne razlikuju od faza tugovanja:

tuge zbog gubitka posla,
gubitka voljene osobe, prijateljstva.

Šok i poricanje. Bes. Depresija.

Nagodbe. Još besa. Još depresije.

Nije lepo, ali tu je.
I prihvatanje i pomaganje drugima.

Pomaganje drugima?
Htela sam da stignem do tog dela.

Bila sam skroz ovamo,
ali čak i od gledanja

ovog grafikona sam se osećala bolje.

Rekla sam Adamu da moramo reći ljudima.

Moramo da kažemo ljudima za to,
jer to pravi razliku.

To je ono što će pomoći ljudima
da pomognu ljudima.

Navešću vam neke primere koji su uspeli,

neke primere za koje sam saznala
nakon što sam pozivana u bolničke sobe

posle moje tragedije
i nadanja porodica da ću pomoći.

Nikada neću zaboraviti prijatelja
koji je rekao, nakon telefonskog poziva:

„Hej. Video sam da si propustila
svoj omiljeni dens šou prošle nedelje.

Reprizira se večeras. Donosim picu.
Šta hoćeš na njoj?”

Jednostavno. Neposredno. Strava.

„Sir, sir, i još sira, molim te.

Bolnička hrana je grozna.
Molim te, donesi.

Spakuj dve. Staviću jednu
negde u frižider.”

Broj dva.

Nikada neću zaboraviti

da mi je neko dostavljao
šolju Starbaks kafe.

Moja savršena naručena Starbaks šolja
svakog jutra pre nego što se probudim.

Možda je to bilo i najznačajnije
jer nikada nisam saznala ko je to bio.

To je moja poenta danas.

Da se ne radi o tome da mi idemo
da obiđemo prijatelje.

Radi se o našim prijateljima,
o našim voljenima.

Namučili su se da otkriju koja je to kafa

i stvorili su je.

Obavili su tu posetu Starbaksu
i naručili je za mene.

Znali su šta mi prija.

Da li vaš prijatelj ili voljena osoba
ima prljave stare čarape

sa rupama koje vire kojima se podsmevate?

Tu je uteha. Donesite im to.

Odštampajte sliku sa Fejsbuka,
sliku njihovih mačaka, njihove porodice,

njihovih pasa ili mačaka.

I donesite im ih. Neka im to bude uteha.

Ne morate da se pojavite.
Ne morate ništa da kažete.

Ne radi se o nama.
Ne radi se o tome da budemo heroji.

To nećemo postati i to je u redu.

Danas sam ovde
da bih vas oslobodila tereta,

ne, ne, da bih vas oslobodila stresa;

da bih vam dala dozvolu da se pojavite,
ućutite i ne izgovorite nijednu reč.

Samo budite tamo, držite im ruku
i ako baš morate da kažete nešto,

recite ono što je meni moj muž:

„Dušo, ne razumem,

ali mi je jako važno da ti kažem
koliko strašno želim da razumem.”

Hvala vam na posvećenom vremenu.

(Aplauz)

Hvala.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)