Ronilačko odelo protiv napada ajkula (nije ono što mislite)

Hemiš Džoli, okeanski plivač u Australiji, želeo je ronilačko odelo koje bi odbilo radoznale ajkule od toga da ga smatraju mogućim izvorom hrane. (Što je statistički veoma retko, ali je svakako sudbina koju vredi izbeći). U saradnji sa ekipom naučnika, on i njegovi prijatelji došli su do svežeg pristupa problemu - to nije kavez za ajkule, nije oklop od veriga, već elegantno odelo koje iskorišćava naše rastuće znanje o tome kako ajkule vide.

Naučna otkrića,

ona koja mogu da spasu živote,

ponekad mogu da stoje

tačno ispred vaših očiju,

u razvijenom, rastućem skupu

ljudskih anegdota, na primer,

ili u proverenim adaptacijama

koje vidimo u svetu prirode oko nas.

Nauka počinje osmatranjem,

ali trik je u tome da prepoznate
šablone i potpise

koje biste inače otpisali

kao mit ili slučajnost,

izolujete ih i testirate
sa naučnom strogoćom.

Kada to uradite, rezultati će često
biti iznenađujući.

Zapadna Australija
je imala poseban problem

u protekle tri godine
sa napadima ajkula,

koji je nažalost doveo
do tragičnog bilansa

od pet smrtonosnih napada ajkula
u periodu od 10 meseci

tokom tog vremena.

Ali ovo se ne dešava samo
u zapadnoj Australiji.

Broj napada ajkula na ljude

raste širom sveta.

Onda možda ne iznenađuje

da je u julu ove godine

Sistem za smanjenje napada ajkula
u saradnji

sa Institutom za okeane
Univerziteta u zapadnoj Australiji

najavio nešto što je privuklo pažnju

svetskih medija i ljubitelja okeana

širom sveta,

a ticalo se razvoja tehnologije

za smanjenje rizika od napada ajkula

na osnovu nauke o tome
šta ajkule mogu da vide.

Za vas danas imam

priču o tom putovanju,

ali i ideju da nauka može biti

jednako moćan prevodilac

koliko i izumitelj.

Kada smo započeli ovaj proces,

tražili smo, to je bilo
pre oko tri godine,

i desila su se prva dva
smrtonosna napada ajkule

u zapadnoj Australiji,

i sticajem okolnosti, na prethodnom poslu

večerao sam sa Harijem Batlerom.

Hari Batler, koga većina Australijanaca
zna kao čuvenog prirodnjaka,

proveo je dosta vremena
u morskom okruženju.

Rekao bih da je Hari Batler

prethodnik pokojnog Stiva Irvina.

Kada sam ga pitao

šta bi moglo biti rešenje problema,

odgovor je bio prilično iznenađujući.

Rekao je: "Uzmite crno odelo za ronjenje,

uvežite ga u žute pruge poput pčele

i imitiraćete sisteme uzbune

većine morskih stvorenja."

Tada nisam previše razmišljao o tome,

i tek kada su se desila
naredna tri napada ajkula,

počeo sam da razmišljam,

možda ima nečega u ovoj ideji.

Okrenuo sam se internetu

da vidim da li ima nekakvih naznaka.

Ispostavilo se da je internet krcat

dokazima koji idu u prilog

ovakvom razmišljanju.

Biološki, postoji dosta vrsta

koje imaju kontrastne boje
ili šablone za uzbunu,

kako bi ili bile tajnovite u vodi

ili upozoravale druge da ih ne napadnu,

gde je jedna od najčešćih riba pratibrod

koja provodi velik deo svog života

u okolini opasnog dela ajkule.

Kod ljudi, Volter Stark, okeanograf,

farbao je svoje odelo za ronjenje
od 1970-ih godina,

i antropološki,

plemena sa ostrva u Tihom okeanu
su se farbala u štrafte

u ceremoniji morskih zmija

kako bi oterala boga ajkula.

Šta se ovde dešava?

Da li je ovo ideja koja stoji pred nama

da je uzmemo u obzir i definišemo?

Znamo da ajkule koriste niz senzora

kada se kreću, naročito tokom napada

ali koriste čulo vida

da identifikuju metu, naročito

u poslednjih nekoliko metara
pre napada.

Ima smisla da se obrati pažnja
na biološku anegdotu

jer je to proverena evolucija

kroz milenijume.

Ali zar nisu i ljudske anegdote
jedna vrsta evolucije,

ideja da postoji zrno istine

koja je bitna,

koja se prenosi s kolena na koleno,

tako da na kraju zapravo
oblikuje ljudsko ponašanje?

Želeo sam da isprobam ovu ideju.

Želeo sam da dodam malo nauke

u ove dokaze iz anegdota,

jer ukoliko bi nauka mogla
da podrži ovu zamisao,

onda bismo možda imali
makar deo rešenja za napade ajkula,

koje nam se nalazi pred nosevima.

Kako bih to uradio,
bili su mi potrebni stručnjaci

za vid i neurologiju ajkula,

i još jednom je pretraga po celom svetu

dovela do Univerziteta
zapadne Australije,

zajedno sa Institutom za okeane.

Profesor Nejtan Hart i njegov tim

su baš tad napisali rad koji nam povrđuje

da ajkule napadači vide

u crno-beloj slici.

Pozvao sam Nejtana u vezi sa ovom idejom,

zapravo pomalo bojažljivo,

da bismo mogli da iskoristimo
ove šablone i oblike

kako bismo napravli odelo
da smanjimo rizik od napada ajkule,

i na svu sreću, mislio je da je to
bila dobra ideja.

Sledilo je istraživanje u saradnji

koje je podržala vlada
pokrajine zapadne Australije.

Učinili smo tri ključne stvari.

Prvo smo zapisali karakteristike,

fizičke karakterstike očiju

tri glavne ajkule napadača,

velike bele, tigraste i Zambezi ajkule.

To smo uradili genetski

i anatomski.

Zatim smo pokušali da shvatimo,

koristeći kompjutersko modeliranje,

šta oči mogu da vide

na različtim dubinama, rastojanjima,

svetlosnim uslovima
i čistoći vode u okeanu.

Odatle smo mogli da utvrdimo

dve ključne karakteristike:

koji šabloni ili oblici osobu
koja nosi odelo predstavljaju

kao skrivenu ili teško vidljivu
u okeanu, zagonetnu

i koji šabloni ili oblici mogu da daju

najveći kontrast ali i najveći

prekid profila,

tako da tu osobu ajkula
ne bi zamenila za plen

ili hranu za ajkule.

Onda smo morali da ovo preinačimo

u odela koja bi ljudi zaista nosili,

pa sam pozvao Reja Smita,

surfera, industrijskog dizajnera,
dizajnera odela za ronjenje,

to je zapravo čovek koji je osmislio
prvobitni logo za Quiksilver,

kako bi svratio i našao se
s naučnim timom

i tu nauku pretočio

u estetski podesna odela za ronjenje
koja bi ljudi zapravo nosili.

Evo primera jednog od prvih crteža.

Ovo zovem odelom "nemoj me pojesti".

Ovde je uzeta ideja štrafti,

veoma je vidljivo,

daje profil koji remeti ajkulu

i namera je da se spreči da ajkula

pomisli da ste obična hrana,

i možda je čak i zbuni.

Ovo je smišljeno da ide
sa daskom za surfovanje.

Vidite tu tamnu, neprozirnu
ploču na prednjem delu,

naročito je bolja za površinu,

kada je problematično što imate
pozadinsko osvetljenje

i bacate senku.

Druga izvedba je zagonetno odelo,

ono koje pokušava da sakrije onoga

ko ga nosi u vodi.

Postoje tri dela na ovom odelu,

i u bilo kojim uslovima,

jedan ili više ovih delova

će se podudarati
sa spektrom odbijanja vode

tako da nestane delimično ili potpuno,

kako bi preostali delovi

stvorili profil u vodi koji nije potpun.

Ovo je naročito zgodno

za konfiguraciju ronjenja,

kada ste duboko pod vodom.

Znali smo da smo imali

veoma ozbiljnu nauku.

Znali smo da nam trebaju pruge

ako želimo da se ističemo,

a ako želimo da budemo zagonetni,

moramo da izgledamo ovako.

Ali pravi test će uvek biti to

kako bi se ajkule zaista ponašale

u kontekstu ovih šablona i oblika.

A testiranje kako bi se simulirala
osoba u odelu za ronjenje

u vodi, sa ajkulom grabljivicom

u prirodnom okruženju -

zapravo je puno teže
nego što mislite.

(Smeh)

Tako da moramo da postavimo
mamac u napravu

zato što moramo da dobijemo

statistički broj uzoraka da bismo imali
naučne dokaze,

a postavljanjem mamca u napravu

očigledno menjamo ponašanje ajkule.

Ne možemo u vodu da stavimo ljude.

Etički smo sprečeni da koristimo

čak i oblike nalik ljudima
i stavljamo ih u vodu kao mamac.

Ali uprkos tome, počeli smo testiranje

u januaru ove godine,

isprva sa tigrastim ajkulama

a nakon toga i sa velikim belim ajkulama.

To smo radili tako što smo uzeli

izbušen bubanj, prepun mamca,

koji smo umotali u omotač od neoprena

i onda smo pokrenuli dve
stereo podvodne kamere

kako bismo posmatrali kako se
ajkula zapravo odnosi prema tome.

S obzirom da smo koristili stereo,

mogli smo da zabeležimo sve statistike
o tome kolika je ajkula,

pod kojim uglom dolazi,
koliko brzo odlazi

i kakvo joj je ponašanje

na empirijski način,
za razliku od subjektivnog.

Kako smo morali da očuvamo
naučni metod,

imali smo i kontrolnu napravu,

obmotanu crnim neoprenom

poput normalnog crnog odela za ronjenje

nasuprot onoga što mi zovemo

opremom sa SAMS tehnologijom.

Rezultati ne samo da su bili
veoma uzbudljivi,

već i veoma ohrabrujući,

i danas bih voleo da vam dam
kratak prikaz

dva ovakva dešavanja.

Ovde imamo tigrastu ajkulu
od četiri metra

koja napada crnu kontrolnu napravu

sa kojom se susrela

pre oko minut i po.

Ista ta ajkula se susrela

sa SAMS napravom,

to jest SAMS napravom za izbegavanje

oko osam minuta ranije

i kružila je oko nje šest minuta,
lovila je,

tražila je ono što je mogla
da namiriše i oseti ali ne i da vidi,

i ovo je bio poslednji susret.

Velike bele ajkule imaju
više samopouzdanja od tigrastih,

i ovde možete videti
veliku belu ajkulu

u kontaktu sa kontrolnom napravom,

crnim odelom od neoprena,

i ide pravo do dna,

vraća se

i napada.

Nasuprot napravi sa SAMS opremom,

ova je sa štraftama,

ovde je taktilnija,

više istraživačka,

prestrašenija,

i pokazuje oklevanje
da krene i ode.

(Aplauz)

Za nas je bitno da se svo testiranje
vrši nezavisno,

i Univerzitet zapadne Australije
vrši testiranje.

To je proces u toku.

Biće kritički razmatran i rezultati
će biti objavljeni.

Veoma je bitno da je ovaj koncept

vođen naukom.

Iz perspektive Sistema
za smanjenje napada ajkula,

mi smo biotehnološka kompanija
za licenciranje,

tako da ne pravimo odela sami.

Dajemo licence drugima
kako bi oni to radili.

Ali mislio sam da će vas zanimati

kako SAMS tehnologija izgleda

ugrađena u odelo, i tim povodom,

prvi put, uživo, širom sveta -

(Smeh) -

mogu da vam pokažem kako izgledaju
biološka adaptacija,

nauka i dizajn, uživo.

Želim dobrodošlicu Semu, surferu,

sa ove strane. Sem, gde si?

(Aplauz)

I Eduardo.

(Aplauz)

Zdravo, druže.

Zdravo.

Gospodo, hvala vam.
(Aplauz)

Šta smo ovde uradili?

Za mene, umesto da uzmemo prazan papir

i koristimo nauku kao alat
za izume,

obratili smo pažnju
na biološke dokaze,

stavili smo fokus na dokaze

iz ljudskih anegdota,

i koristili smo nauku kao alat

za prevođenje,

prevođenje nečega što je već bilo tu

u nešto što možemo koristiti
za dobrobit čovečanstva.

Čini mi se da je ova zamisao nauke

kao alata za prevod umesto za izume

zamisao koju možemo primeniti
puno šire od ovoga,

u potrazi za inovacijama.

Uostalom, zar su braća Rajt

otkrila letenje čoveka

ili su posmatrali biološko letenje

i to preveli mehanički i ponovili

na način koji ljudi mogu da koriste?

Što se tiče skromnog
odela za ronjenje,

ko zna kako će izgledati odeća za vodu

za dve, pet ili pedeset godina,

ali s ovim novim načinom razmišljanja,

rekao bih da postoji dobra šansa

da neće biti potpuno crna.

Hvala vam.

(Aplauz)