Volim što sam policajac, ali potrebna nam je reforma

Toliko smo uložili u policijske odseke kao zaštitnike, da smo zaboravili šta znači služiti našim zajednicama, kako kaže policajac Baltimora, poručnik Melvin Rasel. To je dovelo do hladnokrvnosti i žuljevitosti i dovođenja neljudskosti u policiju. Nakon što je postao komandir okruga jednog od najgorih susedstva u Baltimoru, Rasel je institucionalizovao niz reformi usmerenih ka vraćanju poverenja zajednice i smanjivanju stope kriminala. "Policija je u krizi", govori on, "Ali nije prekasno za sve nas da napravimo naše gradove i naciju da budu opet veliki."

Ja sam bio policajac dugo vremena.

I vidite ove beleške u mojoj rugi
jer sam takođe crni propovednik.

(Smeh)

I ako znate nešto o crnim propovedačima,

mi ćemo završiti pa nastaviti dalje
još nekih 20 minuta.

(Smeh)

Zato mi ovo treba da bih nastavio dalje.

Ja sam bio policajac jako dugo vremena,

ja sam prethodio tehnologiji.

Pričamo o vremenu pre pejdžera.

(Smeh)

Smejte se ako želite,
ali ja govorim istinu.

Ja prethodim ratu protiv naših bližnjih,
mislim, ratu protiv droga.

Prethodim svemu tome.

Prethodim toliko,

prošao sam kroz plime i oseke

i prošao sam kroz dobra i loša vremena,

i dalje definitivno volim
što sam policajac.

Volim da budem policajac jer je to
uvek bio moj poziv,

a nikad posao.

Čak i s tim,

moja lična tajna jeste
da je policija u krizi.

U nevidljivoj krizi,

i to mnogo, mnogo godina.

Iako mi u policiji govorimo:

"Znate šta? Ne možemo da se iz ovog
izvučemo hapšenjem."

U policiji govorimo stvari poput:

"Protivzakonito je opisivati nekog."

Znate šta?

U policiji mi se slažemo da moramo
prihvatiti ovo razmišljanje

i postanemo više orijentisani ka tome
da postanemo policija zajednice.

I čak stalno, i dalje,

nastavljamo istu stvar,

istu stvar koja protivreči svemu
što smo upravo priznali.

I to je moj razlog, pre više godina.

Bio sam umoran od rasizma,
od diskriminacije,

umoran od -anja i -acija.

Bio sam toliko umoran.

Bio sam umoran od ukletog kruga,

bio sam umoran čak i u voljenoj agenciji

u odeljenju koje volim i dan danas.

Moja žena i ja smo seli,

odlučili smo i odredili datum
kada ćemo ići u penziju.

Mi bismo se penzionisali,
ja bih otišao ka zalasku sunca,

možda bih se bavio propovedanjem stalno,
voleo bih ženu mnogo.

Znate o čemu pričam.

(Smeh)

Odlučili smo da ću se penzionisati.

Onda je došla veća moć od mene.

Postojala je ljubav prema gradu

koji sam voleo, u kom sam odrastao,
u kom sam se obrazovao,

grad koji mi je vratio srce u sistem.

Zato se nismo penzionisali.

Nismo se penzionisali

i desilo se

u narednih nekoliko
recimo 18 meseci, 19 meseci,

imao sam strast da implementiram
radikalno održavanje reda i mira.

U narednih 19 meseci

prebacio sam se i napredovao
od policijskog narednika za drogu

spremnog da se penzioniše
kao policijski narednik za drogu

i išao do nivoa do nivoa do nivoa

dok se nisam našao kao komandir okruga,

komandir najgoreg okruga
u gradu Baltimoru.

Zovemo ga Istočni okrug,

okrug sa najviše nasilja,

najsiromašniji okrug,

46% nezaposlenosti u tom okrugu.

Nacionalna procena u to vreme,

nacionalna procena side i tuberkuloze

uvek je bila u top 10 listi

za poštanske brojeve gradova širom zemlje

ili samo poštanske brojeve kroz zemlju.

Top 10, ne govorim o državi,
ne govorim o gradu

nego o tom malom susedstvu.

I rekao sam, znate šta?
Moramo da uradimo nešto drugačije.

Moramo uraditi nešto drugačije.
Moramo radikalno misliti.

Moramo misliti šire.

I kako bih napravio promenu
koju sam očajnički želeo,

koju sam očajnički osećao u srcu,

morao sam da počnem da slušam
taj unutrašnji duh.

Morao sam počnem slušati čoveka iznutra

koji je išao protiv svega
što sam bio naučen da radim.

Ali smo svejedno to uradili.

Svejedno smo to uradili
jer smo slušali unutrašnji duh,

zato što sam shvatio

ukoliko želim da vidim
prave promene u policiji

u zajednicama nad kojima sam imao vlast
za javnu bezbednost,

morali smo da promenimo
naše loše razmišljanje.

Morali smo to da promenimo.

Počeli smo da razmišljamo
u holističkom smislu,

a ne u paravojnom.

Tako da smo mislili drugačije.

I počeli smo da shvatamo

da nikad neće moći
i da nikad nije smelo da bude

mi protiv njih.

Tako sam došao na tu raskrsnicu

gde sam mogao da upoznam sve slojeve,
sve rase, sve veroispovesti, sve boje

gde bih upoznao
poslovanja i verske grupe,

najbolje i srednje

i upoznao bih sve ljude

koji su činili zajednicu
nad kojom sam ja imao vlast.

I tako sam ih upoznao i počeo da slušam.

Vidite, policija ima problem.

Mi želimo sa vrha
da donesemo ljudima stvari

i smislimo ove ekstravagantne
strategije i razvijanja,

ali nikada ne razgovaramo
sa zajednicom o njima.

I gurnemo ih u zajednicu
i kažemo im: "Uzmite to".

Rekli smo da moramo da se otarasimo
tog lošeg razmišljanja,

pa smo razgovarali sa zajednicama.

Rekli smo: "Ovo je vaš sto zajednice.

Privući ćemo stolicu.
Hoćemo da čujemo šta mislite.

Šta će funkcionisati u vašoj zajednici?"

I tad su počele da se događaju
neke odlične stvari.

Vidite u čemu je stvar,

morao sam da smislim način da promenim
130 policajaca pod mojim nadzorom

od toga da budu okupatori zajednice

do toga da budu partneri.

Morao sam da smislim kako to da uradim.

Evo u čemu je luda stvar,

kao policija, evoluirali smo
u nešto neverovatno.

Slušajte, postali smo veliki zaštitnici.

Znamo kako da vas zaštitimo.

Ali smo vežbali tu ruku toliko

da ako bih ja bio živi odsek policije

i da predstavljam odsek policije

vi biste videli ovu neverovatnu
prelepu ruku od 58cm.

(Smeh)

Zar nije lepa? Isklesana je.

Nema sala na njoj, izgleda tako dobro.
Samo izgleda tako dobro!

(Smeh)

To je odlična ruka - zaštita!

To smo mi ali smo vežbali sa njom
tako puno ponekad

da je dovela do zloupotrebe.

Dovela je do hladnoće i bezosećajnosti
i načinila nas neljudskim.

I zaboravili smo

mantru širom nacije,

da štitimo i služimo.

Ne znate to? Štitimo i služimo?

(Smeh)

Onda pogledate drugu ruku i onda

pogledate je i... eto tu je.

(Smeh)

Znate, nekako je nejaka.

Deluje bolešljivo.

Vene i umire,

zato što smo uložili toliko
u našu zaštitničku ruku.

Ali smo zaboravili
da tretiramo naše zajednice

kao da su naše mušterije,

kao da su nam sinovi, ćerke,
braća i sestre,

majke i očevi.

I nekako, usput,

ispali smo iz ravnoteže.

I zato što smo ponosna profesija,

teško je da se pogledamo u ogledalo
i uvidimo svoje greške.

Još teže je da se načini promena.

I tako, kako pokušavam
da se ubrzam i prođem kroz ovo,

moram da kažem ovo,

ipak nije u pitanju samo policija.

Svako od nas čini zajendicu.

Svako čini zajednicu.

A kao zajednice - mogu li da kažem ovo -

stavili smo previše odgovornosti
na policiju.

Previše.

(Aplauz)

I onda imamo smelosti i hrabrosti
da se uznemirimo

zbog policije kada preduzmemo nešto.

Nema šanse

da mi, kao zajednica
treba da nazovemo policiju

zbog dece koja se igraju loptom na ulici.

Nema šanse da ćemo zvati policiju

zato što je komšijina muzika preglasna,

zato što je njegov pas došao u moju baštu
i obavio veliku i malu nuždu,

nema šanse da treba da nazovemo policiju.

Ali smo predali toliko odgovornosti.

Slušajte, kad sam bio dete
koje je raslo u Baltimoru

i slušajte, igrali smo se grubo na ulici,

nikad nisam video policajca
da je došao i razdvojio nas.

Znate ko je dolazio? Stariji ljudi.

To su bile roditeljske uloge u zajednici.

To su bili čuvari,
to je bilo seoski mentalitet.

Došli bi i rekli:
"Prestanite to da radite!"

i "Uradite ovo" i "Prekinite to".

Imali smo mentore kroz čitavu zajednicu.

Zato smo svi potrebni. Svi.

Kada kažem zajednice,

govorim o svemu
što čini zajednicu, čak i -

slušajte, zato što sam propovednik,
veoma sam strog prema crkvama

zato što verujem da su crkve previše često

nestale u akciji.

verujem da su se promenile
u poslednjih 10, 20 godina

od toga da su bile crkve zajednice,

gde možete da izađete iz kuće
i da iza ugla imate crkvu,

od toga su se promenile
i postale udaljene crkve.

I sada imate crkve
koje su postale udaljene

od same zajednice gde su postavljene.

I ne vode brigu o toj zajednici.

Mogu da nastavim o ovome večno,
ali moram da završim.

Zajednica i policijski režim,

svi smo izgubili taj dar,
i to nazivam odnosima pravičnosti.

Izgubili smo jedno za drugim.

Nije niko drugi kriv,

za sve smo to mi krivi.

Svi imamo odgovornost u ovome.

Ali govorim ovo, nije prekasno za sve nas
da stvaramo naše gradove

i ovu naciju da je napravimo velikom opet.

Nikad nije kasno.

Nikad nije prekasno.

Vidite, posle tri godine

od moje četiri i po godine
službe u tom okrugu,

tri godine u tome

posle stavljanja sveštenika
u kola sa mojom policijom

pošto sam znao ovo, to je mala tajna,

zato što sam znao da

bilo je teško ostati gadan policajac

dok se družite sa sveštenstvom.

(Smeh)

(Aplauz)

Znate izlazili biste iz kola,
pogledali desno i rekli:

"Oče oprosti mi, jer sam grešio"
ceo dan ali ne možete!

Pa smo smislili neverovatne inicijative,

obaveze za našu zajednicu i policiju
kako bismo povratili to poverenje.

Počeli smo da se bavimo našom omladinom

sa onim za koje smo mislili
da su na pogrešnoj strani ograde.

Znali smo da imamo ekonomski problem,

pa smo počeli da stvaramo poslove.

Znali smo da postoji
bolest u našoj zajednici

i da nisu imali pristup
odgovarajućoj medicinskoj nezi

zato smo se zbližili.

Došli smo do te raskrsnice i zbližili se

sa svima koji su hteli
da se zbliže sa nama

i pričali o tome šta nam treba
u holističkom smislu,

nikad nismo mislili o kriminalu.

Jer na kraju dana,

ako zbrinemo potrebe ljudi,

ako dođemo do korena problema,

kriminal će se sam rešiti.

Sam će se rešiti.

(Aplauz)

I tako, posle tri godine
od četiri i po godine ograničenja,

pogledali smo nazad i preko

i saznali da smo da smo na najnižoj tački
u poslednjih 40 godina,

brojevi krivičnih dela, ubistava,

sve je palo na nivo 1970-ih.

I može da ode dalje, ali problem je,

počeli smo da čuvamo podatke
tek od 1970-ih.

Četrdeset godina pada kriminala,
toliko da su me drugi komandiri zvali,

"Hej Mel, šta to radiš čoveče?"

Šta radiš? Daj i nama da se uključimo!"

(Smeh)

Tako da smo im dali da se uključe.

I u kratkom vremenskom roku,

grad je bio u tridesetogodišnjem
padu kriminala.

Prvi put u 30 godina,
pali smo, grad Baltimor,

ispod 200 ubistava, 197 da budem precizan.

I proslavili smo to,

jer smo naučili da budemo
veliki sprovodioci,

prvo veliki sprovodioci.

Ali moram vam reći ovo,
poslednjih par godina

koliko smo shvatili,

da postanemo veliki proaktivni policajci

i veliki relacioni policajci,
pre nego reaktivni,

poslednje godine su me razočarale.

Slomile su mi srce.

Ustanak me i dalje boli.

I dalje me boli srce od toga,

jer zaista ja verujem da to nikad
nije trebalo da se dogodi.

Verujem da nikada
nije trebalo da se dogodi

da nam je bilo dozvoljeno da nastavimo
putem u kom smo bili,

time da služimo našoj zajednici,

da ih tretiramo kao ljudska bića,
sa poštovanjem,

prvenstveno da ih volimo.

Da smo nastavili tim putem,

nikad se ne bi dogodilo.

Ali nekako smo se vratili na staro.

Ali ja sam uzbuđen opet!

Opet sam uzbuđen
jer sad imamo policijskog komesara

koji ne samo da govori
o policiji zajednice,

već apsolutno to razume,

i što je najvažnije, on to prihvata.

Zato sam veoma uzbuđen.

Slušajte, uzbuđen sam
zbog Baltimora danas,

jer mi kao i drugi gradovi,
dići ćemo se iz pepela.

Verujem, zaista verujem -

(Aplauz)

da ćemo opet biti veliki.

Verujem,

kako nastavimo da spojimo ruke,
i nastavimo da govorimo:

"U ovome smo zajedno!"

jer ovo nije samo raskrsnica,

kada se nađemo, moramo da stanemo
na isti put naših ciljeva

i ovaj grad će postati veliki ponovo.

Ova nacija će opet postati velika.

Zato što imamo isti cilj,
svi želimo mir.

Svi želimo poštovanje jedno prema drugom.

Svi želimo ljubav.

Verujem da smo ponovo na tom putu,

i veoma sam uzbuđen zbog toga.

Slušajte, hvala vam što ste odvojili
par minuta za mene.

Bog vas sve blagoslovio.

(Aplauz)

Bog vas blagoslovio.

(Aplauz)