Tri načina da se popravi pokvarena industrija vesti

Nešto je veoma pogrešno u industriji vesti. Poverenje u medije nikad nije bilo niže; preplavljeni smo senzacionalističkim pričama, a dosledno izveštavanje visokog kvaliteta je retkost, kaže novinarka i preduzetnica Lara Setrakijan. Deli sa nama tri načina na koja možemo da popravimo vesti i da složena pitanja našeg doba učinimo lakše razumljivim.

Pre pet godina sam dobila posao iz snova.

Bila sam strana dopisnica
na Bliskom Istoku

koja je izveštavala za ABC vesti.

Međutim, brod je propuštao,

imali smo problem s našom industrijom,

i smatrala sam da bi ga trebalo popraviti.

Vidite, stigla sam na Bliski Istok
tačno krajem 2007,

a to je bilo na otprilike polovini

rata u Iraku.

No, do momenta kad sam stigla tamo,
već je bilo skoro nemoguće

naći priče o Iraku na televiziji.

Njegovo pokrivanje je opalo širom medija,

širom mreža.

A od priča koje su dospele u vesti,

više od 80 procenata je bilo o nama.

Izostajale su priče o Iraku,

o ljudima koji žive tamo

i šta im se dešavalo pod teretom rata.

Avganistan je već ispao sa dnevnog reda.

Manje od jednog procenta
svih priloga u vestima 2008.

se bavilo ratom u Avganistanu.

Bio je to najduži rat u istoriji SAD-a,

ali informacije su bile tako oskudne

da su nam nastavnici
sa kojima smo razgovarali

rekli da im je problem
da objasne svojim đacima

šta mi to radimo tamo,

s obzirom na to da su roditelji tih đaka

se borili i ponekad umirali preko mora.

Izgubili smo pojam o tome,

i nije se samo radilo
o Iraku i Avganistanu.

Od ratnih zona, preko klimatskih promena

do raznih pitanja
u vezi sa krizom u javnom zdravstvu,

propuštali smo nešto što nazivam
problemima na nivou vrste

jer bi nas kao vrstu
ovi problemi mogli da unište.

A neuspevajući da razumemo
složene probleme našeg vremena,

suočavamo se sa određenim
praktičnim implikacijama.

Kako da rešimo probleme

koje temeljno ne razumemo,

koje ne možemo
da pratimo u realnom vremenu

i kod kojih su ljudi
koji rade na tim problemima

nama nevidljivi,

a ponekad i nevidljivi jedni za druge?

Kada se osvrnete na Irak,

tih godina kad nam je priča izmicala,

tih godina se njihovo društvo raspadalo,

tada smo podesili uslove
za ono što će postati uspon ISIS-a,

preuzimanje Mosula od strane ISIS-a

i terorističkog nasilja koje se širilo

mimo granica Iraka na ostatak sveta.

Otprilike u to vreme,
kad sam postajala svesna toga,

pogledala sam preko granice Iraka

i primetila da nam još jedna priča izmiče:

rat u Siriji.

Da ste bili stručnjak za Bliski Istok,
znali biste da je Sirija veoma važna

od samog početka.

Ali je na kraju završila, zaista,

kao jedna od zaboravljenih priča
Arapskog proleća.

Unapred sam videla implikacije.

Sirija je prisno povezana
sa regionalnom bezbednošću,

sa globalnom stabilnošću.

Osećala sam da ne bismo smeli dopustiti

da to postane još jedna priča
koju smo zapostavili.

Pa sam napustila svoj veliki posao na TV-u
kako bih osnovala vebsajt: "Syria Deeply".

Osmišljen je da bude vesti
i izvor informacija

kojima se olakšava razumevanje
složenih pitanja,

i u proteklih nekoliko godina,
sajt je bio izvor

za zakonodavce i stručnjake
koji rade na konfliktu u Siriji.

Sagradili smo poslovni model

zasnovan na doslednim informacijama
visokog kvaliteta

i na konsultovanju najvećih stručnjaka
po tom pitanju.

I otkrili smo da je to model
koji može da se širi.

Dobijali smo strastvene zahteve
da i drugo obrađujemo u "Deeply"-ju.

Pa smo počeli da se bavimo
drugim stvarima sa spiska.

Ja sam tek jedna
od mnogih preduzetnika,

i mi smo tek jedna
od mnogih start-ap firmi

koje pokušavaju da poprave
loše strane vesti.

Svi mi u u prvim redovima znamo

da nešto nije u redu sa industrijom vesti.

Pokvarena je.

Poverenje u medije
je dostiglo istorijski minimum.

A statistika koju vidite na ekranu
je od septembra -

pretpostavlja se da je sad još gore.

Ali možemo ovo da popravimo.

Možemo da popravimo vesti.

Znam da je to tako.

Možete me nazivati idealistom;
ja sebe nazivam marljivim optimistom.

I znam da nas ima mnogo.

Imamo ideje kako da popravimo stvari,

i ja želim da podelim tri
do kojih smo došli tokom našeg rada.

Prva ideja:

potrebne su nam vesti izgrađene
na istinskom poznavanju materije.

Zbog talasa i talasa otpuštanja
u redakcijama širom naše države,

izgubili smo umetnost specijalizovanja.

Specijalizovano izveštavanje je ugroženo.

Kada se radi o inostranim vestima,

možemo to da popravimo
radeći sa više lokalnih novinara,

tretirajući ih kao naše
partnere i saradnike,

a ne tek kao "fiksere" koji nam dodaju
brojeve telefona i zvučne isečke.

Naši lokalni reporteri iz Sirije
i širom Afrike i Azije

nam donose priče koje zasigurno
sami ne bismo otkrili.

Poput ove iz predgrađa Damaska
o trci u invalidskim kolicima

koja je dala nadu onima povređenim u ratu.

Ili ova iz Sijera Leonea

o lokalnom poglavici
koji je obuzdao širenje ebole

tako što je sam organizovao
karantin u svojoj oblasti.

Ili ova sa granice Pakistana,

o avganistanskim izbeglicama koje teraju
da se vrate domovima pre vremena,

pod pretnjom policijskog zastrašivanja.

Naši lokalni novinari su nam mentori.

Podučavaju nas nečem novom svakodnevno

i donose nam priče
koje je važno svi mi da znamo.

Druga ideja:

potrebna nam je nekakva
Hipokratova zakletva za industriju vesti,

zavet da, pre svega,
nećemo nanositi štetu.

(Aplauz)

Novinari moraju da budu jaki.

Moramo govoriti istinu onima na vlasti,

ali takođe moramo da budemo odgovorni.

Moramo da dosegnemo sopstvene ideale

i moramo da prepoznamo

kada ono što radimo
može da nanese štetu društvu,

kada gubimo iz vida
da je novinarstvo u službi javnosti.

Posmatrala sam
kako pokrivamo krizu o eboli.

Pokrenuli smo Ebola Deeply.
Dali sve od sebe.

Ali smo primetili da je javnost

preplavljena histeričnim
i senzacionalističkim vestima,

ponekad netačnim,
ponekad potpuno pogrešnim.

Stručnjaci za javno zdravlje mi govore
da nas je to koštalo ljudskih života

jer pokretanjem dodatne panike
i povremenim grešenjem kod činjenica,

otežali smo ljudima da reše

ono što se zaista dešavalo na terenu.

Sva ta buka je otežala
donošenje pravilnih odluka.

Kao industrija, možemo bolje,

ali je neophodna svest o tome
u čemu smo grešili poslednji put,

i odlučnost da sledeći put ne radimo tako.

To je izbor.

Moramo da odolimo iskušenju
da koristimo strah zarad rejtinga.

A ta odluka mora da se donese
u pojedinačnim redakcijama

i sa pojedinačnim
izvršnim urednicima vesti.

Jer kad naiđe sledeći smrtonosni virus,

moglo bi da bude mnogo gore
i da posledice budu mnogo veće,

ako uradimo što i prošli put;

ako naše izveštavanje
nije odgovorno i ispravno.

Treća ideja?

Moramo da prigrlimo složenost,

ako želimo da razumemo složeni svet.

Prigrliti složenost -

(Aplauz)

ne tretirati svet pojednostavljeno
jer jednstavnost nije tačna.

Živimo u složenom svetu.

Vesti su obrazovanje za odrasle.

Naš posao kao novinara
je da zagazimo do lakata u složenost

i da nađemo nove načine
kako da ostali lakše razumeju.

Ako to ne uradimo,

ako se pretvaramo da postoje
samo jednostavni odgovori,

sve povlačimo niz provaliju.

Razumevanje složenosti je jedini način
da se spoznaju istinske pretnje

koje su iza ugla.

Naša je odgovornost
da prevedemo te pretnje

i da vam pomognemo
da razumete šta je stvarno,

kako biste mogli da se pripremite
i da znate kako da se pripremite

za ono što sledi.

Ja sam marljivi optimista.

Verujem da možemo
da popravimo ono što je pokvareno.

Svi to želimo.

Postoje odlični novinari
koji rade odličan posao -

samo su nam potrebni novi formati.

Iskreno verujem
da je ovo vreme novog buđenja,

novog zamišljanja naših mogućnosti.

Verujem da se pokvareno može popraviti.

Znam da možemo da popravimo vesti.

Znam da je vredno truda

i zaista verujem da ćemo na kraju

pronaći pravo rešenje za ovo.

Hvala vam.

(Aplauz)