Tajna delotvornog nenasilnog otpora

Nećemo okončati nasilje, govoreći ljudima da je ono moralno pogrešno, kaže Džamila Rakib, izvršna direktorka Instituta Albert Ajnštajn. Umesto toga, moramo pronaći alternativne načine da se bavimo konfliktom, koji su jednako moćni i delotvorni. Rakib promoviše ljudima, koji žive pod tiranijom, nenasilni otpor - a to je mnogo više od uličnih protesta. Deli ohrabrujuće primere kreativnih strategija koje su dovele do promena širom sveta, kao i poruku nade o budućnosti u kojoj nema oružanih konflikata. "Najveća nada za čovečanstvo ne počiva u osudi nasilja, već u njegovom prevazilaženju", kaže Rakiba.

Rat je deo mog života otkad pamtim.

Rođena sam u Avganistanu,
samo šest meseci nakon sovjetske invazije

i iako sam bila suviše mala
da razumem šta se dešavalo,

duboko sam bila svesna patnje
i straha koji su me okruživali.

Ta rana iskustva su imala velik uticaj
na to kako razmišljam o ratu i konfliktu.

Naučila sam da kad se radi
o ključnim pitanjima za ljude,

za većinu

predaja ne dolazi u obzir.

Kod ovog vida konflikta -

kad su ljudska prava ugrožena,

kad su im države pod okupacijom,

kad su ugnjetavani i ponižavani -

potreban im je moćan oblik otpora i borbe.

Što znači da bez obzira na to
koliko je destruktivno i užasno nasilje,

ako ljudi gledaju na njega
kao na jedini izbor,

koristiće ga.

Većina nas je zabrinuta
zbog stepena nasilja u svetu.

Ali nećemo okončati rat,

govoreći ljudima
da je nasilje moralno pogrešno.

Umesto toga, moramo da im ponudimo oruđe

koje je bar podjednako moćno
i delotovorno kao i nasilje.

Ovo je moj posao.

Proteklih 13 godina

podučavam ljude

u najtežim situacijama širom sveta

kako mogu da koriste nenasilnu
borbu da upravljaju konfliktom.

Većina ljudi povezuje ovaj vid delanja
sa Gandijem i Martinom Luterom Kingom.

Ali ljudi koriste nenasilno delanje
već hiljadama godina.

Zapravo, većina prava
koja danas imamo u ovoj državi -

kao žene,

kao manjine,

kao radnici,

kao ljudi različitih
seksualnih orijentacija

i građani zabrinuti za okolinu -

ta prava nam nisu dodeljena.

Stekli su ih ljudi
koji su se borili za njih

i koji su se žrtvovali za njih.

Ali kako nismo naučili iz ove istorije,

nenasilna borba kao veština
je na široko pogrešno shvaćena.

Nedavno sam upoznala
grupu aktivista iz Etiopije

i rekli su mi nešto što često čujem.

Rekli su mi da su već isprobali
nenasilno delanje

i da nije delovalo.

Pre nekoliko godina su imali protest.

Vlada je pohapsila sve
i tu je bio kraj tome.

Zamisao da je nenasilna borba
jednaka uličnim protestima

je istinski problem.

Jer iako protesti mogu da budu sjajan
način da se pokaže da ljudi žele promene,

sami za sebe,
neće zapravo stvoriti promene -

bar ne temeljne promene.

(Smeh)

Moćni protivnici
neće dati ljudima to što žele

samo zato što lepo pitaju...

ili čak ne tako lepo.

(Smeh)

Nenasilna borba deluje
uništavajući protivnika,

ne fizički,

već prepoznavanjem institucija
koje su nužne za opstanak protivnika,

a potom uskraćivanjem tih izvora moći.

Nenasilni aktivisti
mogu da neutrališu vojsku

tako što teraju vojnike na dezerterstvo.

Mogu da poremete ekonomiju
preko štrajkova i bojkota.

I mogu da izazovu vladinu propagandu

stvarajući alternativne medije.

Postoji više metoda
koje se mogu koristiti za to.

Moja koleginica i mentorka, Džin Šarp,

identifikovala je 198 metoda
nenasilnog delovanja.

A protesti su samo jedan od njih.

Navešću vam skorašnji primer.

Do pre nekoliko meseci,

Gvatemalom su vladali
korumpirani bivši vojni zvaničnici

sa vezama s organizovanim kriminalom.

Ljudi su uopšteno bili svesni toga,

ali se većina osećala nemoćno
da bilo šta uradi po tom pitanju -

sve dok jedna grupa građana,
prosto običnih 12 ljudi,

nije objavila poziv
prijateljima na Fejsbuku

da se okupe na centralnom trgu,
držeći znakove s porukom:

"Renuncia YA" --

dajte ostavke već jednom.

Na njihovo iznenađenje,

pojavilo se 30,000 ljudi.

Ostali su tu mesecima
dok su se protesti širili zemljom.

U jednom momentu,

organizatori su isporučili stotine jaja
različitim vladinim zgradama

s porukom:

"Ako nemate 'huevos'" -

jaja -

"da sprečite korumpirane kandidate
da se kandiduju za ministarstva,

možete da pozajmite naša."

(Smeh)

(Aplauz)

Predsednik Molina je odgovorio,

zaklinjući se da se nikad neće povući.

I aktivisti su shvatili
da ne mogu prosto da nastave s protestima

i da traže ostavku od predsednika.

Moraju da mu ukinu izbor.

Pa su organizovali generalni štrajk,

u kom su ljudi širom zemlje
odbili da rade.

Samo u gradu Gvatemala,

preko 400 firmi i škola
je zatvorilo svoja vrata.

U međuvremenu

su zemljoradnici širom zemlje
blokirali važnije puteve.

Za pet dana

predsednik

zajedno sa desetinama drugih
vladinih zvaničnika

je dao ostavku.

(Aplauz)

Veoma me inspirišu

kreativnost i hrabrost
ljudi koji nenasilno delaju

u skoro svim zemljama sveta.

Na primer,

nedavno je grupa aktivista u Ugandi

oslobodila kavez svinja na ulice.

Ovde vidite zbunjenost policije
jer ne zna šta da radi s njima.

(Smeh)

Svinje su obojene
bojama vladajuće stranke.

Jedna svinja je čak nosila šešir,

šešir koji je ljudima prepoznatljiv.

(Smeh)

Aktivisti širom sveta
su sve bolji u pridobijanju naslova,

ali ove izolovane delatnosti malo pomažu,

ako nisu deo veće strategije.

General ne bi marširao
sa svojim trupama u bitku,

ako nema plan za dobijanje rata.

Ipak, ovako većina svetskih
nenasilnih pokreta radi.

Nenasilna borba je jednako složena
kao i vojno ratovanje,

ako ne i više.

Učesnici moraju da budu dobro obučeni
i da imaju jasne ciljeve,

a njihove vođe moraju da imaju strategiju
kako da postignu te ciljeve.

Tehnika ratovanja je razvijana
tokom hiljada godina

uz ogromne resurse

i neki od naših najvećih umova
su bili posvećeni razumevanju

i unapređenju ratne delatnosti.

U međuvremenu, nenasilna borba
je retko kad sistematski izučavana,

pa iako su brojevi sve veći,

svega imamo nekoliko desetina ljudi
u svetu koji to predaju.

Ovo je opasno

jer sad znamo da su naši stari
pristupi bavljenju konfliktima

neadekvatni za nove izazove
s kojima se suočavamo.

Vlada SAD-a je nedavno priznala

da je u pat poziciji u ratu sa ISIS-om.

Ali većina ljudi ne zna

da se ljudi suprotstavljaju ISIS-u
putem nenasilnog delovanja.

Kad je ISIS zauzeo Mosul u junu 2014,

objavili su da uvode
novi plan rada u javne škole

zasnovan na njihovoj
ekstremističkoj ideologiji.

Ali prvog dana škole,

nijedno dete se nije pojavilo.

Roditelji su prosto odbili da ih pošalju.

Rekli su novinarima da će radije
da kući obrazuju svoju decu

nego da im ispiraju mozgove.

Ovo je primer samo jednog čina otpora

u samo jednom gradu.

Ali šta kad bi bio koordinisan

sa desetinama drugih činova
nenasilnog otpora

koji se vode protiv ISIS-a?

Šta kad bi bojkot roditelja
bio deo šire strategije

da bi se prepoznali i osporili resursi
koji su potrebni ISIS-u da bi delovao;

kvalifikovani radnici
koji proizvode hranu;

inženjeri neophodni
za vađenje i preradu nafte;

medijska infrastruktura
i komunikacijske mreže

i transportni sistem

i lokalne firme na koje se ISIS oslanja?

Možda je teško zamisliti
pobedu nad ISIS-om

putem nenasilnog delovanja.

Ali je vreme da dovedemo u pitanje
način razmišljanja o ratu

i koje izbore imamo
kad smo suočeni s njim.

Evo ideje vredne širenja:

saznajmo što više o tome
gde je nenasilno delanje delovalo

i kako možemo da ga učinimo moćnijim,

baš kao što radimo
s drugim sistemima i tehnologijama

koje se stalno prerađuju
kako bi bolje zadovoljile ljudske potrebe.

Možda možemo da poboljšamo
nenasilno delovanje

do tačke gde bi se sve češće
koristilo umesto rata.

Nasilje kao oruđe konflikta
bi onda moglo da bude napušteno

na isti način kao lukovi i strele

jer smo ih zamenili delotvornijim oružjem.

Ljudskim inovacijama možemo učiniti
nenasilnu borbu moćnijom

od najnovijih i poslednjih
tehnologija rata.

Najveća nada za čovečanstvo
ne leži u osudi nasilja,

već u njegovom prevazilaženju.

Hvala vam.

(Apaluz)