Prigrlite pobedu koja vam je izmakla

Na svom prvom poslu u muzeju, istoričarka umenosti Sara Luis je primetila nešto važno u vezi sa umetnicom o kojoj je učila - nije svako umetničko delo bilo remek delo. Ona traži od nas da razmotrimo ulogu skorog neuspeha, pobede koja je izmakla, u našim sopstvenim životima. U našoj potrazi za uspehom i majstorstvom, da li su u stvari pobede koje su nam izmakle te što su nas gurale ka napred?

Osećam se srećnom što je moj prvi posao

bio u Muzeju moderne umetnosti

na retrospektivi slikarke Elizabet Mari.

Naučila sam veoma mnogo od nje.

Nakon što je kustos Robert Stor

odabrao sve slike

koje je za života naslikala,

volela sam da gledam slike
iz 1970-ih godina.

Bilo je nekih motiva i elemenata

koji će se opet pojaviti
kasnije u njenom životu.

Sećam se da sam je pitala

šta misli o tim svojim ranijim radovima.

Da niste znali da su njeni,

verovatno ne biste mogli da pogodite.

Rekla mi je da nekolicina nije
u potpunosti ispoljila

njen lični pečat onako kako je to želela.

Jedno delo, u stvari,

tako nije ispoljilo njen pečat,

da ga je bacila u kantu u svom studiju,

i njena komšinica ga je uzela

jer je uvidela njegovu vrednost.

U tom trenutku, moj pogled na uspeh

i kreativnost se promenio.

Shvatila sam da je uspeh jedan trenutak,

ali ono što stalno slavimo

su kreativnost i majstorstvo.

Ali stvar je u ovome: šta je to što nas
podstiče da uspeh pretvorimo

u majstorstvo?

Ovo je pitanje koje sam
sebi dugo postavljala.

Mislim da to dolazi
kada počnemo da cenimo

poklon izmaknute pobede.

Počela sam da razumem ovo kada sam otišla

jednog hladnog majskog dana

da gledam koledž tim strelaca,

sve žene, tako je sudbina htela,

na severnom vrhu Menhetna

u Bejker sportskom kompleksu Kolumbije.

Želela sam da vidim ono što se zove
paradoks strelaca,

ideja da bi uopšte pogodio metu,

moraš da ciljaš u nešto blago iskosa
od mete.

Stajala sam i posmatrala kako trener

dovozi ove žene u sivom kombiju,

i izlazile su sa tim nekim
opuštenim fokusom.

Jedna je držala
polu-pojeden sladoled u jednoj ruci

i strele u levoj sa žutim krilcem.

Prošle su me i nasmejale se,

ali su me odmerile dok su

prolazile do terena

i pričale jedna sa drugom ali ne rečima

nego brojevima, uglovima, pomislila sam,

pozicijama kojima možda planiraju

da pogode svoju metu.

Stala sam iza jedne strelkinje
dok je njen trener

stajao između nas kako bi možda procenio

kome bi mogla biti potrebna pomoć,
i posmatrala sam je

i nije mi bilo jasno kako će ijedna

pogoditi centralni krug.

Centralni krug sa standardne daljine
od 68.5 metara,

izgleda sitno kao vrh šibice

koja se drži na dužini ruke.

I sve to dok drži 23kg vučne težine

pri svakom hicu.

Prvo je pogodila sedam, sećam se,
potom devet,

a onda dve desetke,

a onda sledeća strela

nije čak ni pogodila metu.

Videla sam da joj je to dalo
još istrajnosti,

i pokušala je ponovo i ponovo.

Ovo je trajalo tri sata.

Na kraju treninga, jedna od strelkinja

je bila toliko opterećena
da je legla na zemlju

jednostavno raskrečeno,

glavom gledajući ka nebu,

pokušavajući da shvati
ono što bi T.S. Eliot nazvao

onom mirnom tačkom sveta koji se okreće.

Retkost je u američkoj kulturi,

tako je malo stručnosti u tome sada,

gledati kako upornost izgleda

sa ovim nivoom preciznosti,

šta znači ispraviti stav tela

tri sata kako bi pogodio metu,

tražeći takvo savršenstvo u tami.

Ali ostala sam jer sam shvatila
da sam svedok

nečega što se jako retko vidi,

te razlike između uspeha i majstorstva.

Dakle, uspeh je pogoditi centralni krug,

ali majstorstvo je znati
da to ne znači ništa

ako ne možete to da uradite
ponovo i ponovo.

Majstorstvo ipak nije
isto što i savršenstvo.

Nije isto što i uspeh,

što mogu da vidim kao događaj,

momenat u vremenu

i etiketu koju ti svet dodeli.

Majstorstvo nije posvećenost cilju,

već konstantnom traženju.

Ono što nas pokreće da to radimo,

što nas tera da stalno guramo napred

je to da cenimo izmaknutu pobedu.

Koliko smo puta označili nešto

kao klasik, čak remek-delo,

dok njegov kreator smatra
da je to beznadežno nedovršeno,

prepuno teškoća i mana,

drugim rečima, izmaknuta pobeda?

Elizabet Mari me je iznenadila

svojim pristupom
prema svojim ranim slikama.

Slikar Pol Sezan je često mislio
da su njegova dela nedovršena

da bi ih namerno ostavio po strani

sa namerom da im se ponovo vrati,

ali na kraju svog života,

rezultat je bio da je samo potpisao

10 posto svojih slika.

Njegov omiljeni roman bio je
"Nepoznato Remek-delo" Onore de Balzaka,

i on je osećao
da je glavni lik sam slikar.

Franc Kafka je video nedovršenost

kada su drugi videli samo dela za pohvalu,

toliko, da je želeo
da svi njegovi dnevnici,

rukopisi, pisma pa čak i skice

budu spaljeni nakon njegove smrti.

Njegov prijatelj je odbio da uvaži zahtev,

i zbog toga, sada imamo sva dela

koja imamo od Kafke:

"Ameriku", "Proces" i "Zamak",

dela toliko nedovršena da se prekidaju
na pola rečenice.

Potraga za majstorstvom, drugim rečima,

je stalno napredovanje za skoro.

"Bože, podari mi da želim

više nego što mogu da postignem",

Mikelanđelio je preklinjao,

kao onom bogu Starog zaveta
na Sikstinskoj kapeli,

a on je sam bio taj Adam

sa svojim prstima ispruženim

i ne baš dodirujući tu božju ruku.

Majstorstvo je u dosezanju, ne u dolasku.

Ono je u stalnoj želji
da se zatvori ta rupa

između toga gde ste sada
i gde biste želeli da budete.

Majstorstvo se nalazi
u žrtvovanju zarad svoje veštine,

a ne zarad karijere kroz veštinu.

Koliko izumitelja i neznanih preduzetnika

živi ovaj fenomen?

Vidimo ga čak i u životu

neukrotivog arktičkog istražitelja
Bena Sandersa,

koji mi kaže da njegovi trijumfi

nisu samo rezultat

velikog dostignuća,

već nagona loze izmaknutih pobeda.

Napredujemo kada se držimo
van naše prednje ivice.

To je mudrost koju je razumeo
Djuk Elington,

koji je rekao da mu je omiljena pesma
iz njegovog repertoara

uvek bila ona sledeća,

uvek ona koju je tek trebalo da komponuje.

Deo razloga zašto je izmaknuta pobeda

ugrađena u majstorstvo

je zato što, što je naše znanje veće,

to jasnije možemo videti

da ne znamo sve ono
što smo mislili da znamo.

To se zove naziva efektom Daning-Kruger.

Paris Rivju je to dobio
od Džejmsa Boldvina

kada su ga pitali:

"Šta misliš da se povećava sa znanjem"?

a on je rekao: "Saznaješ kako malo znaš".

Uspeh nas motiviše, ali izmaknuta pobeda

može da nas pokrene na dugotrajnu potragu.

Jedan od najživopisnijih primera
ovoga dolazi

kada vidimo razliku između

osvajača olimpijske srebrne medalje

i bronzane medalje nakon takmičenja.

Tomas Gilovič i njegov tim sa Kornela

proučavali su ovu razliku i otkrili su

da frustracija koju osećaju osvajači
srebrne medalje

upoređena sa osvajačima bronzane,
koji su uglavnom

nešto srećniji što nisu
osvojili četvrto mesto

i ostali bez medalje,

daje osvajačima srebrne medalje fokus

na narednom takmičenju.

Vidimo to čak i u kockarskoj industriji

koja je jednom pokupila ovaj fenomen

izmaknute pobede

i napravila te greb-greb kartice

koje su imale veću nego obično šansu
za izmaknutu pobedu

i tako su prisilili ljude
da kupe više kartica

da su ih zvali izazivačima infarkta,

i bili su postavljeni u kockarskoj
industriji zloupotrebe

u Britaniji 1970-ih.

Razlog zašto izmakla pobeda ima nagon

je zato što menja naš pogled na pejzaž

i postavlja naše ciljeve, koje imamo
tendenciju da postavimo

u daljinu, u neposrednu blizinu

naše lokacije.

Ako bih vam tražila da zamislite kako
izgleda odličan dan sledeće nedelje,

možda biste ga opisali
u okvirnim crtama.

Ali ako bih vam tražila da opišete
odličan dan na TEDu sutra,

možda biste ga opisali sa sitnom,
realnom jasnoćom.

Ovo je ono što radi izmakla pobeda.

Tera nas da se fokusiramo
na to šta upravo sada

planiramo da uradimo da se sukobimo
s onom planinom u našem vidiku.

Bila je to Džeki Džojner-Kersi,
koja je 1984.

propustila da osvoji zlato u sedmoboju

za jednu trećinu sekunde,

i njen muž je predvideo da će joj to dati

istrajnost koja joj je bila potrebna
na narednom takmičenju.

1988, osvojila je zlato u sedmoboju

i postavila rekord od 7291 poena,

rezultat kojem nijedan sportista nije
prišao blizu od tada.

Napredujemo ne kada smo uradili sve,

nego kada imamo još da uradimo.

Stojim ovde misleći i pitajući se

o svim različitim načinima

kako bismo mogli da proizvedemo
izmaknutu pobedu

u ovoj sobi,

kako bi vaši životi mogli da se odigraju,

zato što mislim da negde duboko
u sebi ovo znamo.

Znamo da napredujemo kada ostajemo

na našoj prednjoj ivici,

i zato je namerno nedovršeno

usađeno u mitove stvaranja.

U Navaho kulturi, neke zanatlije i žene

bi namerno ostavili nesavršenosti

u tekstilu i keramici.

To se zove linija duha,

namerna greška u šablonu

kako bi dala tkaču ili stvaraocu izlaz,

ali takođe i razlog da nastavi sa radom.

Majstori nisu eksperti zato što uzimaju

predmet do svog konceptualnog kraja.

Oni su majstori jer shvataju

da nema istog.

Dok sam razmišljala o ovome,
sinulo mi je

zašto mi je streličarski trener

rekao na kraju treninga,

da čuju i njegovi strelci,

kako on i njegove kolege
nikada ne osećaju

da mogu dovoljno da učine za svoj tim,

nikada ne osećaju da ima dovoljno
vizuelnih tehnika

i vežbi stava da im pomognu da prevaziđu

te konstantne izmaknute pobede.

Nije baš zvučalo kao žalba,

već kao način da mi kaže,

kao blag pristup,

da me podseti da je
on znao da je davao sebe

proždrljivom, nezavršenom putu

koji je uvek zahtevao više.

Mi gradimo na nezavršenoj ideji,

čak iako je to ideja pređašnjeg sebe.

Ovo je dinamika majstorstva.

Biti blizu onoga što si mislio da želiš

može da ti pomogne da postigneš više

nego što si ikad sanjao da bi mogao.

To je ono što zamišljam
da je Elizabet Mari

mislila kada sam je videla da se osmehuje

onim prvim slikama jednog dana

u galeriji.

Čak iako bismo napravili utopije,

verujem da bismo i dalje imali
nezavršeno.

Završetak je cilj,

ali se nadamo da nikada nije kraj.

Hvala vam.

(Aplauz)