Хајенсијео Ли (Hyeonseo Lee): Моје бекство из Северне Кореје

Као дете које је одрастало у Северној Кореји, Хајенсијео Ли је мислила да је њена земља "најбоља на планети". Тако је било све до велике глади '90-их када је почела да сумња у то. Побегла је из земље са 14 година живота, почела живот у скривању, као избеглица у Кини. Њена прича је потресна, о преживљавању и нади - и моћно подсећање онима који се суочавају са константном опасношћу, чак и када је граница јако далеко иза њих.

Када сам била мала,

мислила сам да је моја земља
најбоља на планети

и одрасла сам певајући песму
"Ничему не завиди."

Била сам веома поносна.

У школи смо проводили доста времена

проучавајући историју Ким Ил-Сунга,

али никада нисмо научили
много о спољном свету,

осим да су Америка, Јужна Кореја
и Јапан непријатељи.

Иако сам се често питала
о спољном свету,

мислила сам да ћу цео свој живот
провести у Северној Кореји,

док се није све одједном променило.

Када сам имала седам година,
први пут сам видела јавну егзекуцију,

али сам мислила да је мој живот
у Северној Кореји нормалан.

Моја породица није била сиромашна

и никада нисам осетила глад.

Али једног дана 1995.,
моја мама је донела кући писмо

од сестре једног колеге.

Оно је гласило: "Када будете читали ово,
свих пет чланова породице

више неће постојати

јер нисмо јели
последње две недеље.

Лежимо заједно на поду

и наша тела су толико слаба
да смо спремни да умремо ".

Била сам много шокирана.

Било је то први пут да сам чула

да људи у мојој земљи пате.

Убрзо после тога, када сам пролазила
поред железничке станице,

видела сам нешто страшно

што не могу избрисати из сећања.

Беживотна жена је лежала на земљи,

док је мршаво дете у њеном наручју

беспомоћно зурило у лице своје мајке.

Али нико им није помогао
јер сви су били јако фокусирани

на бригу о себи и својим породицама.

Огромна глад је погодила
Северну Кореју средином 1990-их.

На крају је више од милион
Севернокорејанаца

умрло током глади,
а многи су преживели

једући траву, бубе и кору дрвета.

Нестанак струје је био све чешћи,

тако да је ноћу око мене
све било у тоталном мраку,

осим мора светлости у Кини,

која је само преко реке од моје куће.

Увек сам се питала зашто су
они имали светла, а ми не.

Ова сателитска слика показује
Северну Кореју ноћу

у поређењу са суседима.

Ово је река Амрок,

која је делом граница

између Северне Кореје и Кине.

Као што можете да видите,
река је веома уска на појединим тачкама

и омогућава Севернокорејанцима
да je тајно пређу.

Али, многи умиру.

Понекад сам виђала мртва тела
како плутају низ реку.

Не могу да откријем много детаља о томе
како сам напустила Северну Кореју,

али само могу да кажем
да су ме током грозних година глади

послали у Кину да живим
са далеким рођацима.

Мислила сам да ћу

бити одвојена од породице накратко.

Никад нисам замишљала

да треба да прође 14 година
да бисмо живели заједно.

У Кини, младој девојци је тешко да живи
без своје породице.

Нисам имала појма
какав ће ми бити живот

као севернокорејскe избеглицe,

али убрзо сам сазнала
да то није само изузетно тешко,

већ је и веома опасно,

зато што севернокорејске избеглице
у Кини сматрају

за илегалне имигранте.

Тако сам живела у сталном страху

да би мој идентитет могао бити откривен

и да ћу бити враћена страшној судбини

назад у Северну Кореју.

Једног дана,
мој најгори кошмар се обистинио

када ме је кинеска полиција ухватила

и привела у полицијску станицу
на саслушање.

Неко ме је оптужио
да сам Севернокорејка,

па су тестирали мој кинески језик

и поставили ми тоне питања.

Страшно сам се уплашила,

мислила сам да ће ми срце експлодирати.

Ако било шта буде неприродно,
могу ме затворити

и вратити.

Мислила сам да је мој живот готов,

али сам успела
да исконтролишем емоције

и одговорим на питања.

Пошто су завршили са испитивањем

један службеник је рекао другом:

"Ово је била лажна пријава.

Она није Севернокорејка."

Пустили су ме.
То је било чудо.

Неки Севернокорејци
траже азил у Кини

у страним амбасадама,

али кинеска полиција многе ухвати

и врати у Северну Кореју.

Ове девојке су тако срећне.

Иако су их ухватили

на крају су пуштене

после великог међународног притиска.

Ови Севернокорејци нису били те среће.

Сваке године, небројени Севернокорејци
су ухваћени у Кини

и враћени у Северну Кореју

где је могуће да их муче, затворе

или јавно погубе.

Иако сам била заиста срећна да изађем,

многи други Севернокорејци нису те среће.

Трагично је да Севернокорејци
морају да крију свој идентитет

и јако се боре само да би преживели.

Чак и након учења новог језика
и добијања посла,

цео њихов свет се може у трену
наглавачке преокренути.

Зато, после 10 година
скривања свог идентитета,

одлучила сам да ризикујем
одлазак у Јужну Кореју

и поново сам почела нови живот.

Скрасити се у Јужној Кореји је био
много већи изазов

него што сам очекивала.

Енглески је тако важан у Јужној Кореји,

па сам морала да почнем да учим
свој трећи језик.

Такође, схватила сам
да постоји велики јаз

између Севера и Југа.

Ми смо сви Корејанци, али изнутра,

постали смо веома различити

због 67 година поделе.

Чак сам прошла кроз кризу идентитета.

Да ли сам из Северне или Јужне Кореје?

Одакле сам? Ко сам ја?

Одједном, није било земље

коју поносно многу сматрати својом.

Иако прилагођавање на живот
у Јужној Кореји није било лако,

направила сам план.

Почела сам да спремам
пријемни испит за универзитет.

Баш кад сам почела да се навикавам
на свој нови живот,

примила сам
шокантан телефонски позив.

Власти Северне Кореје

су пресреле неке паре
које сам послала својој породици

и за казну, моја породица ће бити

насилно склоњена

на опустошено место на селу.

Они су морали брзо да изађу,

па сам почела да планирам
како да им помогнем да побегну.

Севернокорејци морају да пропутују
невероватне раздаљине

до слободе.

Готово је немогуће прећи границу

између Северне и Јужне Кореје

па сам, иронично, узела лет
назад за Кину

и кренула сам према
севернокорејској граници.

Пошто моја породица није знала
да говори кинески,

морала сам да их водим,

некако, кроз више од 3 000 km у Кини,

а затим кроз југоисточну Азију.

Путовање аутобусом је трајало
недељу дана

и неколико пута
су нас готово ухватили.

Једном, наш аутобус је зауставио

и у њега ушао кинески полицајац.

Свима је узео личне карте

и почео да поставља питања.

Пошто моја породица
није разумела кинески

помислила сам да ће је ухапсити.

Како је кинески полицајац
прилазио мојој породици

импулсивно сам устала
и рекла му

да су то глуви и глупи људи

које ја пратим.

Погледао ме је сумњичаво,

али на срећу, поверовао ми је.

Успели смо да стигнемо
све до границе са Лаосом,

али сам морала да потрошим
скоро сав свој новац

да бих потплатила граничаре у Лаосу.

Али, чак и након што смо прошли границу,

моја породица је ухапшена
и затворена

због нелегалног преласка границе.

Након што сам платила казну и мито,

моја породица је пуштена
после месец дана,

али је убрзо после тога,
ухапшена и затворена поново

у главном граду Лаоса.

Ово је био један од најтежих момената
у мом животу.

Урадила сам све да моја породица
добије слободу

и стигли смо тако близу ње,

али је бачена у затвор

на јако малој удаљености
од амбасаде Јужне Кореје.

Ишла сам напред-назад
од имиграционе канцеларије

до полицијске станице,

очајнички покушавајући да их избавим,

али више нисам имала довољно новца

да платим мито или казну.

Изгубила сам сву наду.

У том тренутку, зачула сам глас
једног човека како ме пита:

"Шта није у реду?"

Била сам толико изненађена

да је потпуном странцу
довољно стало да пита.

Својим лошим енглеским језиком,
уз речник,

објаснила сам ситуацију
и без размишљања

човек је пришао банкомату

и платио остатак новца
за моју породицу

и за друга два Севернокорејанца
да изађу из затвора.

Захвалила сам му од свег срца
и запитала:

"Зашто ми помажете?"

"Не помажем Вама", рекао је он.

"Помажем севернокорејском народу."

Схватила сам да је ово
симболичан тренутак у мом животу.

Странац који симболизује
нову наду за мене

и за народ Северне Кореје,
онда када је најпотребнија

и показао ми је љубазност странаца

и подршку међународне заједнице

и истинске зраке наде
потребне нама Севернокорејанцима.

На крају, после нашег дугог путовања,

моја породица и ја смо се
сјединили у Јужној Кореји,

али то је само пола битке до слободе.

Многи Севернокорејци су одвојени
од својих породица

и када стигну у нову земљу,

почну са мало или нимало новца.

На тај начин, међународна заједница
нам може помоћи

у образовању, учењу енглеског језика,

обуци за посао и у још много тога.

Такође можемо да делујемо као мост

између људи унутар Северне Кореје

и спољног света

јер су многи у контакту

са члановима породице
који су и даље унутра,

и ми шаљемо информације и новац

који помажу промену
Северне Кореје изнутра.

Била сам толико срећна,
добила толику помоћ

и инспирацију у свом животу,

па желим да помогнем шансу
Севернокорејанаца

да успе

уз међународну помоћ.

Сигурна сам да ћете видети све више

Севернокорејанаца који успевају
широм света,

укључујући и TED позорницу.

Хвала вам.

(Аплауз)