Kako bi Mars mogao skrivati tajnu o poreklu života

Iako volimo da zamišljamo male zelene, veća je verovatnoća da će život na drugim planetama biti mikrobski. Planetarni naučnik, Natali Kabrol, nas vodi na Mars u potragu za mikrobima, lov koji nas, nelogično, vodi do udaljenih jezera na Andima. Ovi ekstremni životni uslovi - sa tankom atmosferom i sprženom zemljom - približni su uslovima kakvi su bili na površini Marsa pre oko tri i po miliona godina. Kako se mikrobi prilagođavaju da bi preživeli ovde može nam pokazati gde da ih tražimo na Marsu - i to bi nam moglo pomoći da razumemo zašto nekad putevi mikroba vode do stvaranja civilizacije, dok drugi vode do ćorsokaka.

Znate, ponekad

najvažnije stvari dolaze
u najmanjim pakovanjima.

U ovih 15 minuta koje imam,
pokušaću da vas ubedim

da mikrobi mogu mnogo toga reći
o pitanjima kao što je

"Da li smo sami?"

i mogu mnogo toga reći,
ne samo o životu u našem Sunčevom sistemu,

već možda i izvan njega,

i to je razlog što ih pratim
na neverovatna mesta na Zemlji,

u ekstremnim sredinama
gde ih životni uslovi

dovode na sam rub preživljavanja

zapravo, ponekad i mene isto tako,
kada pokušam da im se previše približim.

Ali evo u čemu je stvar:

mi smo jedina napredna civilizacija
u Sunčevom sistemu

ali to ne znači da u okolini
nema mikrobskog života.

Zapravo, planete i meseci koje ovde vidite

mogli bi imati život na sebi - svi oni,
i mi to znamo,

i velika je verovatnoća da je tako.

Pa ako bismo našli život
na ovim mesecima i planetama,

onda bismo tražili odgovor
na pitanja tipa:

"Jesmo li sami u Sunčevom sistemu?"

"Odakle potičemo?"

"Imamo li neku porodicu u komšiluku?"

"Ima li života izvan Sunčevog sistema?"

Možemo da postavimo sva ova pitanja
zbog revolucije

u našem načinu shvatanja toga
šta je zapravo planeta

i danas, naseljiva planeta je planeta

koja na sebi ima zonu
gde voda može ostati stabilna

ali po meni to je horizontalna
definicija naseljivosti

jer uključuje i udaljenost od zvezde,

a postoji još jedna
dimenzija naseljivosti,

a to je ta vertikalna dimenzija.

Mislite o njoj kao o uslovima

ispod površine planete
gde ste veoma udaljeni od Sunca

ali još uvek imate vodu,
energiju, nutrijente,

što za neke od njih znači imati hranu

i zaštitu.

Kada pogledate Zemlju,

veoma daleko od bilo kakve
sunčeve svetlosti, duboko u okeanu,

i dalje sve vrvi od života

koji koristi samo hemiju
za životne procese.

Pa kada razmišljamo na ovakav način,
sve prepreke se ruše.

Praktično nema ograničenja.

I ako ste u skorije vreme gledali
naslove u novinama,

onda ste videli da smo otkrili
podpovršinski okean

na Evropi, Ganimedu, Enceladu, Titanu,

i sada istražujemo gejzir
i vrele izvore na Enceladusu.

Naš Sunčev sistem se pretvara
u džinovski spa centar.

Svi oni koji su išli u spa centar znaju
koliko mikrobi to vole, zar ne?

(Smeh)

Pa na taj način, razmislimo i o Marsu.

Život na Marsu nije moguć danas,

ali moguće je da se on krije
ispod njegove površine.

Dakle, napredovali smo
u našem razumevanju naseljivosti,

ali smo isto tako napredovali
u našem razumevanju

i toga šta predstavlja život na Zemlji.

Imamo ono što nazivamo
organskim molekulima,

i oni su temelji života,

imamo fosile,

minerale, biominerale,

koji nastaju u reakciji
između bakterija i stena,

i naravno, imamo gasove u atmosferi.

I ove sićušne zelene alge

ovde, na desnoj strani stene,

one su direktni potomci onih
koje su pumpale kiseonik

milijardu godina ranije
u Zemljinu atmosferu.

Kada su to radile, one su otrovale
90 odsto života

na Zemljinoj površini,

ali one su razlog zašto danas
udišemo ovakav vazduh.

Ali iako naše razumevanje
o svim ovim stvarima raste,

postoji jedno pitanje na koje
još uvek nemamo odgovor,

a to je - odakle potičemo?

Kao što znate, postaje još teže,

jer nećemo moći da nađemo fizičke dokaze

o našem poreklu na ovoj planeti,

a razlog je taj što je sve što je starije
od četiri milijarde godina izgubljeno.

Svi podaci su izgubljeni,

izbrisali su ih tektonika ploča i erozija.

Ovo je ono što ja nazivam
bilološkim horizontom.

Van ovog horizonta,
ne znamo odakle dolazimo.

Pa je li sve izgubljeno? Možda i nije.

Možda bismo i mogli naći dokaze
o našem poreklu

na neočekivanim mestima,
a takvo mesto je Mars.

Kako je to moguće?

Pa, očigledno na početku Sunčevog sistema,

Mars i Zemlja su bombardovani
ogromnim asteroidima i kometama,

i ostaci ovih udara su bili svuda naokolo.

Zemlja i Mars su još dugo
nastavili da se gađaju stenama.

Delovi stena su sleteli na Zemlju.

Delovi Zemlje su sleteli na Mars.

Očigledno, na ove dve planete moglo
je biti posejano seme istog materijala.

Stoga, da, možda je neki predak sedeo ovde
na ovoj površini i čekao nas.

Ali to znači i da možemo otići na Mars
i probati da nađemo tragove našeg porekla.

Mars možda skriva tu tajnu.

To je razlog što nam je Mars tako poseban.

Ali da bi se to dogodilo,

Mars je morao da bude naseljiv
u vreme kada su uslovi bili ispunjeni.

Pa da li je Mars bio naseljiv?

Veliki broj misija na Marsu
nam danas pokazuje istu stvar.

U vreme kada se život na Zemlji pojavio,

Mars je imao okeane, vulkane, jezera,

i delte kao na ovoj lepoj slici
koju vidite ovde.

Ovu sliku je poslao rover Kjuriositi
pre samo nekoliko nedelja.

Ona pokazuje ostatke delte,
i ona nam nešto govori:

vode je bilo u izoblju

i prekrivala je njegovu površinu
veoma dugo.

Ovo su dobre vesti za život.

Hemiji života potrebno je
mnogo vremena da proradi.

Ovo su dakle jako dobre vesti,

ali znači li to da ćemo lako
naći život na Marsu ako odemo tamo?

Ne obavezno.

Evo šta se dogodilo:

u vreme kada je život probujao
na površini Zemlje,

na Marsu je sve pošlo naopako,

bukvalno.

Atmosfera je oduvana solarnim vetrovima,

Mars je izgubio svoju magnetosferu,

a zatim su kosmičko zračenje i UV zraci
bombardovali površinu,

a voda je pobegla u atmosferu
i otišla ispod površine.

Tako, ako želimo da razumemo,

ako želimo da nađemo te tragove života

na površini Marsa, ako su tamo,

moramo da razumemo kakav je bio
uticaj svih ovih dešavanja

na očuvanje tih dokaza.

Samo tako ćemo moći da znamo
gde se ti tragovi kriju,

i samo tako ćemo moći
da pošaljemo rover na prava mesta

gde može sakupljati stene
koje nam možda mogu reći nešto

zaista važno o tome ko smo mi,

ili, ako ne, možda nam reći da se negde,
nezavisno od nas,

život pojavio na drugoj planeti.

Lako je to uraditi.

Samo treba otići
3,5 milijarde godina unazad

u prošlost planete.

Samo nam treba vremeska mašina.

Lako, zar ne?

Pa, zapravo, i jeste.

Pogledajte oko sebe -
to je planeta Zemlja.

To je naša vremenska mašina.

Geolozi je koriste da se vrate
u prošlost naše planete.

Ja je koristim malo drugačije.

Koristim planetu Zemlju da idem
u veoma ekstremna okruženja

gde su uslovi slični onima
koji su bili na Marsu

u vreme kada se klima menjala,

i tamo pokušavam
da razumem šta se dogodilo.

Koji su to znakovi života?

Šta je ostalo? Kako to pronaći?

Sada ću vas nakratko povesti sa sobom

na putovanje tom vremenskom mašinom.

I sada, ovo što vidite, mi smo
4 500 metara visoko na Andima

ali smo zapravo u dobu od manje
od milijardu godina

nakon nastanka Zemlje i Marsa.

Zemlja i Mars bi izgledali
prilično slično ovome -

svuda naokolo vuklani,
svuda naokolo jezera isparavaju,

minerali, vreli izvori,

i vidite li ove nasipe na obalama jezera?

Njih su stvorili potomci prvih organizama

koji su nam dali prve fosile na Zemlji.

Ali ako želimo da razumemo šta se događa,
moramo da idemo malo dalje.

Još jedna zanimljiva osobina ovih mesta

je sto što se ovde, baš kao i na Marsu
pre tri i po milijarde godina

klima menjala veoma brzo,
i voda i led su nestajali.

Ali moramo da se vratimo unazad
u to vreme kada se sve na Marsu promenilo,

i da bismo to uradili,
moramo da se popnemo još više.

Zašto?

Jer kada se penjemo više,

atmosfera se stanjuje,
postaje nestabilnija,

temperatura je hladnija,
i ima više UV zračenja.

U suštini,

približavamo se onim uslovima
na Marsu kada se sve menjalo.

Pa, nisam obećala lagodno putovanje
ovom vremenskom mašinom.

Nećete samo sedeti u njoj.

Morate vući 450 kg opreme do vrha

ovog vulkana na Andima
visokog 20 000 stopa.

To je oko 6000 metara.

Takođe morate da spavate na padini
pod uglom od 42 stepena,

i nadate se da neće biti
nikakvih zemljotresa preko noći.

Ali kada stignemo do vrha,
naći ćemo jezero koje tražimo.

Na ovoj visini,
ovo jezero se nalazi u istim uslovima

kao što su bili oni na Marsu
tri i po milijarde godina ranije.

I sada moramo da menjamo
ovo naše putovanje

u putovanje u unutrašnjost ovog jezera,

i da bismo to uradili,
moramo da uklonimo planinsku opremu,

navučemo odela i idemo.

Ali kada uđemo u jezero,
baš u trenutku kada zaronimo unutar,

vraćamo se unazad

tri i po milijarde godina
u prošlost neke druge planete,

i tada ćemo dobiti odgovor
po koji smo došli.

Života ima svuda, baš svuda.

Sve što na ovoj slici vidite
je neki živi organizam.

Možda ne treba da računamo ronioca,
ali sve ostalo, da.

Ali ova slika je veoma obmanjujuća.

Života ima u izoblju u ovim jezerima,

ali kao na većini mesta na Zemlji danas,
zbog klimatskih promena,

i ovde dolazi do ogromnog
smanjenja biodiverziteta.

U uzorcima koje smo odneli,

36 odsto bakterija iz ovih jezera
sastojalo se od tri vrste,

i te tri vrste su one
koje su tako dugo preživele.

Evo ga još jedno jezero,
odmah pored prvog.

Crvena boja koju vidite
ne potiče od minerala.

Ona je zapravo ovakva
zbog prisustva sićušnih algi.

U ovoj oblasti, UV zračenje je jako gadno.

Bilo gde na Zemlji,
11 se smatra ekstremnim.

Tokom UV oluja ovde,
UV indeks dostiže 43.

Faktor zaštite 30
neće vam ovde ništa pomoći.

Voda je tako prozirna u ovim jezerima

da alge bukvalno nemaju gde da se sakriju,

pa su razvile svoju sopstvenu
kremu za sunčanje,

i to je ova crvena boja koju vidite.

Ali one mogu da se prilagode samo donekle,

i kada sva voda nestane sa površine,

mikrobima preostaje samo jedno rešenje:

da idu ispod površine.

I ovi mikrobi,
stene koje vidite na ovom slajdu,

pa, mikrobi zapravo žive unutar tih stena

i od njih koriste zaštitu od prozračnosti

da bi dobili dobar deo UV zraka

i odbacili deo koji zapravo može
da ošteti DNK.

To je razlog što koristimo rovere

i treniramo ih da traže život
na Marsu u ovakvim oblastima,

jer ako je bilo života na Marsu
tri i po milijarde godina ranije,

morao je da se koristi istom strategijom
da bi se zaštitio.

Sada, prilično je očigledno

da nam odlazak u ekstremna
životna okruženja dosta pomaže

u istraživanju Marsa,
i u pripremama misija.

Za sada, pomogao nam je
da razumemo geologiju Marsa.

Pomogao nam je da razumemo prošlost klime
na Marsu i njegovu evoluciju,

ali i njegov potencijal za naseljivost.

Naš poslednji rover je na Marsu otkrio
tragove organskih materija.

Da, organske materije postoje
na površini Marsa.

Takođe je otkrio tragove metana.

I mi još uvek ne znamo da li je taj metan

zapravo pitanje
za biologiju ili geologiju.

Bez obzira na to, ono što znamo
je da zahvaljujući tom otkriću,

hipoteza da na Marsu i dalje ima života

ostaje održiva.

Pa mislim da sam vas do sada ubedila
da nam je Mars veoma poseban,

ali bilo bi pogrešno
misliti da je Mars jedino mesto

u Sunčevom sistemu zanimljivo za traženje
potencijalnog mikrobskog života.

A razlog za to je taj što Mars i Zemlja

mogu imati zajednički koren
njihovog drveta života,

ali kada se udaljavamo od Marsa,
to ne ide tako lako.

Nebeska mehanika nam baš i ne olakšava

razmenu materijala između planeta,

i ako bismo otkrili život
na tim planetama,

on bi bio drugačiji od našeg.

Bio bi to drugačiji tip života.

Ali na kraju,
može biti da smo tu samo mi,

može biti da smo tu mi i Mars,

a može biti i da postoji mnogo
drveća života u sunčevom sistemu.

Ne znam još uvek odgovor na ovo,
ali mogu vam nešto reći:

koji god da je rezultat,
koji god da je taj magični broj,

on će nam dati standard

prema kojem će biti moguće
izmeriti životni potencijal,

obilje i različitost van granica
našeg Sunčevog sistema.

I ovo se može postići u našoj generaciji.

To može biti naša zaostavština,
ali samo ako budemo istraživali.

Sada, konačno,

ako bi vam neko rekao da traženje
vanzemaljskih mikroba nije kul

jer ne možemo sa njima uspostaviti
filozofski razgovor,

dopustite da vam pokažem zašto i kako
biste im mogli reći da nisu u pravu.

Pa, organski materijali će vam govoriti

o okruženju, o složenosti
i o različitosti.

DNK, ili bilo koji nosilac informacija,
govoriće o prilagođavanju

o evoluciji, o preživljavanju,
o promenama na planeti

i o prenosu informacija.

Sve zajedno, govore nam o onome

što je počelo kao put mikroba,

i zašto je počelo baš tako,

ponekad vodeći do civilizacije,

a ponekad vodeći do ćorsokaka.

Pogledajte naš Sunčev sistem,
i pogledajte Zemlju.

Na Zemlji, postoje mnoge
inteligentne vrste,

ali samo je jedna dostigla tehnologiju.

Sada u ovom putovanju
kroz naš Sunčev sistem,

nalazimo jednu veoma snažnu poruku

koja kaže kako bi trebalo da tražimo
vanzemaljski život, i mali i veliki.

I da, mikrobi mogu da govore,
a mi slušamo,

i oni nas vode

od planete do planete,
od meseca do meseca,

tamo negde, do njihove velike braće.

Oni nam govore i o raznovrsnosti,

govore nam o obilju života,

i govore nam o tome kako se život
ovako dugo održao

da bi dostigao civilizaciju,

inteligenciju, tehnologiju,
i zaista, filozofiju.

Hvala vam.

(Aplauz)