Prva tajna dizajna je... primećivanje

Kao ljudska bića, brzo se naviknemo na "stvari takve kakve su". Ali za dizajnere, stvari onakve kakve jesu predstavljaju priliku... Da li bi mogle biti bolje? Kako? U ovom duhovitom, veselom govoru, čovek iza Ajpoda i Nest termostata deli neke od svojih saveta za primećivanje (i vođenje) promene.

U sjajnom filmu iz 80-ih "Braća Bluz"

postoji scena gde Džon Beluši ide
da poseti Dena Ekrojda u stanu

u Čikagu po prvi put.

To je skučen, mali prostor

i samo je nekoliko metara od voznih šina.

Kada je Džon seo na Denov krevet,

voz je protutnjao,

razbacavši sve u sobi.

Džon ga pita: "Koliko često
voz ovde prolazi?"

Den odgovara: "Toliko često
da nećeš ni primetiti."

A zatim, nešto pada sa zida.

Sve znamo o čemu je govorio.

Kao ljudska bića, lako se navikavamo
na svakodnevne stvari

veoma brzo.

Kao dizajner proizvoda, moj posao je
da posmatram te svakodnevne stvari,

da ih osetim i pokušam da ih unapredim.

Na primer, vidite li ovu voćku?

Vidite ovu malu nalepnicu?

Ova nalepnica nije bila ovde
kada sam bio dete.

Ali negde tokom godina,

neko se setio sjajne ideje
da to stavi na voće.

Zašto?

Da bi nam bilo lakše

da je skeniramo na kasi.

To je sjajno,

jer možemo da uđemo
i izađemo brzo iz prodavnice.

Ali sada se javlja novi problem.

Kada dođemo kući i gladni smo

i vidimo ovu zrelu, sočnu voćku na polici,

samo želimo da je uzmemo i pojedemo.

Ali ne sada, kad treba
da potražimo ovu malu nalepnicu.

Da je prokopamo svojim noktima
i oštetimo sadržaj.

Potom da urolamo nalepnicu -

znate na šta mislim.

A onda pokušamo
da je odbacimo sa svojih prstiju.

(Aplauz)

Nije zanimljivo,

uopšte.

Ali se dogodilo nešto interesantno.

Prvi put kada ste to uradili,
imali ste taj osećaj.

Samo ste želeli da pojedete tu voćku.

Osetili ste se uzrujano.

Želeli ste da samo da je ugrabite.

Ali već 10. put,

postajali ste manje uzrujani

i samo ste skidali oznaku.

Stoti put, barem ja,

nisam je ni konstatovao.

Samo sam uzimao voćku,

kopao je noktima, pokušavao da je skinem,

i onda sam se pitao:

"Da li postoji i druga nalepnica?"

Zašto se to dešava?

Zašto se navikavamo na svakodnevne stvari?

Kao ljudska bića, imamo
ograničenu moždanu moć.

Stoga naši mozgovi prebacuju
svakodnevne stvari u navike,

da bismo mogli da oslobodimo prostor
za učenje novih stvari.

To je proces po imenu "navikavanje"

i to je jedan od najosnovnijih načina
na koje mi, kao ljudska bića učimo.

Navikavanje nije uvek loše.

Sećate li se učenja vožnje?

Ja se sećam.

Ruke su vam bile stegnute
u poziciji 10 i 2 na volanu,

posmatrali ste sve ispred sebe -

kola, svetla, pešake.

To je izluđujuće iskustvo.

Toliko da nisam mogao čak
ni da pričam ni sa kime u kolima

i nisam čak mogao da slušam muziku.

A onda se desilo nešto zanimljivo.

Kako su nedelje prolazile,
vožnja je postajala sve lakša.

Navikavali ste se.

Postalo je zabavno i prirodno.

Potom mogli ste da razgovarate
sa vašim prijateljima ponovo

i i slušate muziku.

Stoga postoji dobar razlog zbog čega
se naši mozgovi navikavaju na stvari.

Da to ne činimo,
primećivali bismo svaki detalj,

sve vreme.

Bilo bi iscrpljujuće

i ne bismo imali vremena
da učimo o novim stvarima.

Ali ponekad, navikavanje nije dobro.

Ako nas sprečava da primećujemo
probleme koji su oko nas,

onda je to loše.

Ako nas sprečava da primećujemo
i ispravljamo te probleme,

pa, onda je baš loše.

Komičari znaju sve o ovome.

Čitava karijera
Džerija Sajfnelda izgrađena je

na primećivanju tih malih detalja,

tih glupih stvari koje radimo svaki dan
da se čak ni ne sećamo.

Govori nam o vremenu
kada je posetio svoje prijatelje

i samo je želeo da se udobno istušira.

Posegnuo bi za ručkom,
blago je okrenuo na jednu stranu

i bilo je za 100 stepeni prevruće.

Zatim je okrenuo ručicu na drugu stranu
i bilo je za 100 stepeni prehladno.

Samo je želeo da se udobno istušira.

Svima nam se to desilo,

samo se ne sećamo.

Ali Džeri je to uradio,

i to je posao komičara.

Ali dizajneri, inovatori i preduzetnici,

naš posao nije samo
da primećujemo te stvari,

već da idemo jedan korak dalje
i pokušamo da ih popravimo.

Vidite ovu osobu.

Ovo je Meri Anderson.

1902. godine u Njujorku,

bila je u poseti.

Bio je hladan, snežan dan
i bilo joj je toplo u tramvaju.

Kako je išla ka svojoj destinaciji,
primetila je da vozač otvara prozor

kako bi očistio napadali sneg
i vozio sigurno.

Kada je otvorio prozor, uvlačio je sav
hladan i mokar vazduh unutra,

čineći putnike nesrećnim.

Mnogi od tih putnika
su verovatno mislili:

"To je jednostavno tako,
mora da otvori prozor i očisti ga.

Prosto je tako."

Ali Meri nije.

Meri je mislila:

"Šta ako bi vozač zapravo mogao
zapravo da očisti vetrobran iznutra

tako da bi mogao da ostane siguran i vozi

i putnici bi mogli ostati suvi?"

Uzela je svoju svesku tog trenutka,

i počela da skicira ono što će postati
prvi svetski brisač stakala.

Kao dizajner proizvoda, pokušavam
da naučim od ljudi poput Meri

da pokušam da vidim svet
onakvim kakav on jeste,

a ne onakvim kako mi mislimo da jeste.

Zašto?

Jer je lako rešiti problem
koji gotovo svi vide.

Teško je rešiti problem
koji gotovo niko ne vidi.

Neki ljudi misle da ste
ili rođeni ili niste

rođeni sa tom sposobnošću,

kao da je Meri Anderson od rođenja
bila predodređena da jasnije vidi svet.

To nije bio moj slučaj.

Trebalo je da radim na tome.

Tokom godina u Eplu,

Stiv Džobs nas je podsticao
da dolazimo na posao svaki dan,

da vidimo svoje proizvode
kroz prizmu svojih kupaca,

novih kupaca,

onih koji imaju strahove
i moguće frustracije

i veliko uzbuđenje
da bi njihov tehnološki proizvod

mogao da radi istog trenutka.

Nazvao ih je početnicima koji ostaju

i želeo je da bude siguran
da smo se fokusirali na te sitne detalje

kako bi ih učinili bržim, lakšim
i savršenim za nove mušterije.

Sećam se ovoga veoma jasno
u najranijim danima Ajpoda.

Tokom devedesetih,

zaluđenik za gedžete poput mene

istrčao bi do prodavnice
zbog najnovijeg gedžeta.

Došao bih sve do radnje,

platio bih, vratio se kući
i počeo da raspakujem.

Potom, tu je bila druga mala nalepica:

ona na kojoj piše:
"Napuniti pre upotrebe."

Šta?!

Ne mogu da verujem!

Upravo sam proveo toliko vremena
na kupovinu ovog proizvoda

i sada moram da ga punim pre upotrebe.

Treba da čekam celu večnost
da bih koristio toliko željenu igračku.

Bilo je ludo.

Ali znate šta?

Gotovo svaki proizvod tada je to radio.

Ukoliko je imao baterije,

morali ste da ga napunite
pre nego što ste ga koristili.

Stiv je primetio to

i rekao:

"Nećemo dozvoliti da se to dogodi
našem proizvodu."

Šta smo uradili?

Tipično, kada imate proizvod
koji ima hard disk u sebi,

koristite ga 30 minuta u fabrici

kako biste osigurali da će taj
hard disk raditi godinama kasnije

za kupca nakon što ga izvade iz kutije.

Šta smo mi uradili drugačije?

Pokrenuli smo proizvod
više od dva sata.

Zašto?

Prvo, mogli smo da stvorimo
viši kvalitet proizvoda,

da bude lakši za testiranje,

i da budemo sigurni
da je bio dobar za kupca.

Ali ono što je još važnije,

baterija je stizala potpuno
napunjena direktno iz kutije,

spremna za korišćenje.

Tako da bi kupac, uz svo uzbuđenje,

mogao odmah da počne
da koristi proizvod.

Bilo je sjajno i radilo je.

Ljudi su to voleli.

Danas, skoro svaki proizvod
koji dobijete i koji ima bateriju

dolazi u kutiji skroz napunjen,

čak i ako nema hard disk.

Ali tada, primetili smo taj detalj
i rešili ga.

I sada svako radi istu stvar kao i mi.

Nema više: "Napuniti pre korišćenja."

Zašto vam govorim sve ovo?

Zato što se vidi nevidljivi problem,

ne samo očigledni problem, što je važno,

ne samo za dizajn proizvoda,
već sve što radimo.

Postoje nevidljivi problemi
svuda oko nas,

oni koje možemo da rešimo.

Ali prvo treba da ih vidimo
i osetimo.

Stoga se kolebam da vam dam
bilo kakav savet

oko neuronauke ili psihologije.

Postoji daleko više
iskusnijih ljudi u TED zajednici

koji bi znali mnogo više o tome
nego što ću ja ikada znati.

Ali dozvolite mi da vam dam
nekoliko saveta koje ja koristim,

koje sve možemo upotrebiti
da pobedimo navikavanje.

Moj prvi savet je da posmatramo šire.

Kada rešavate problem,

ponekad je tu mnogo koraka
koji vode do njega.

Ponekad je i mnogo koraka kasnije.

Ako se možete udaljiti i posmatrati šire,

možda možete promeniti neke od tih kutija

pre problema.

Možda možete da ih kombinujete.

Možete da ih potpuno
uklonite i poboljšate ih.

Uzmite termostate, na primer.

1900-ih kada su prvi put izašli,
bili su veoma jednostavni za korišćenje.

Mogli ste da ih okrenete gore i dole.

Ljudi su ih razumeli.

Ali 70-ih,

dogodila se energetska kriza,

i korisnici su počeli da razmišljaju
kako da sačuvaju energiju.

Šta se dogodilo?

Dizajneri termostata su odlučili
da dodaju još jedan korak.

Umesto okretanja gore-dole,

sada ste morali da ga programirate.

Mogli ste da kažete koju ste temperaturu
želeli u određeno vreme.

To je delovalo sjajno.

To je počelo da se pojavljuje
na svakom termostatu.

Ali ispostavilo se da nijedan
nije sačuvao energiju.

Zbog čega?

Ljudi nisu mogli da predvide budućnost.

Jednostavno nisu mogli da znaju
kako će se njihove nedelje menjati

iz sezone u sezonu, iz godine u godinu.

Nijedan nije čuvao energiju.

I šta se dogodilo?

Dizajneri termostata su se vratili
na sam početak

i fokusirali su se na programiranje.

Poboljšali su korisnički interfejs

i poboljšali su dokumentaciju.

Ali i dalje, godinama kasnije,
ljudi nisu čuvali energiju uopšte,

jer nisu mogli da predvide budućnost.

Šta smo mi uradili?

Postavili smo algoritam za razumevanje
mašina unutra umesto programiranja

koji bi jednostavno posmatrao
kada ga okrećete gore i dole,

kada ste želeli određenu temperaturu
kada ustanete,

ili da odlazite.

I znate šta?

Radilo je.

Ljudi su čuvali energiju
bez ikakvog programiranja.

Nije važno kada ste to radili.

Ako se vratite korak nazad
i pogledate u sve kutije,

možda postoji način da se jedna
ukloni ili da se kombinuju

da mogu da pojednostave proces.

To je moj prvi savet: posmatrajte šire.

Moj drugi savet je da posmatrate bliže.

Jedan od mojih najboljih
učitelja bio je moj deda.

Naučio me je sve o svetu.

Naučio me je kako su stvari izgrađene
i kako se popravljaju,

koji su neophodni alati i tehnike
za stvaranje uspešnog projekta.

Sećam se jedne priče koju mi je
rekao o šrafovima,

i kako treba da imate prave
šrafove za pravi posao.

Postoji više različtih šrafova:

drveni šrafovi, metalni šrafovi,
ankeri, betonski šrafovi,

i tako dalje.

Naš posao je da napravimo proizvode
jednostavne za postavljanje

za sve naše korisnike
bez pomoći profesionalaca.

Šta smo to uradili?

Sećam se priče koju mi je deda ispričao,

i koju sam naučio:

"Koliko različitih šrafova možemo
da stavimo u kutiju?

Da li će biti dva, tri, četiri, pet?

Jer postoji mnogo različitih
tipova zidova."

Razmišljali smo o tome, poboljšali ga,

i došli smo do tri različita šrafa
koje treba staviti u kutiju.

Mislili smo da će to rešiti problem.

Ali to nije bilo tako.

Promenili smo proizvod

i ljudi nisu uživali.

Šta smo onda uradili?

Vratili smo se na početak

odmah nakon što smo otkrili
da nismo uradili dobro.

Dizajnirali smo poseban šraf, univerzalni

na nesereću naših investitora.

Rekli su: "Zašto trošite toliko vremena
na maleni šraf?

Izađite i prodajte više proizvoda!"

Rekli smo: "Prodaćemo više
ako ovo uradimo dobro."

Ispostavilo se da jesmo.

Sa tim malim univerzalnim šrafom,
samo jednim u kutiji,

bilo je jednostavno ukucati
i staviti na zid.

Ako se fokusiramo na sitne detalje,
one koje ne možemo da vidimo,

pogledamo i kažemo:

"Da li su važni

ili je ovo način na koj smo uvek radili?"

Možda će postojati način da ih se rešimo."

Moj poslednji savet je da mislite mlađe.

Svaki dan se susrećem sa zanimljivim
pitanjima svoje troje dece.

Postavljaju mi pitanja poput:

"Zašto automobili ne mogu
da lete u saobraćaju?"

Ili: "Zašto moja obuća nema
čičak umesto pertli?"

Ponekad su ova pitanja pametna.

Moj sin mi je prišao jednog dana
i rekao sam mu:

"Otrči do poštanskog sandučeta i proveri."

Pogledao me je zbunjeno i rekao:

"Zašto se poštansko sanduče ne proveri
samo i kaže nam da li ima pošte?" (Smeh)

Rekao sam:
"To je prilično dobro pitanje."

Dakle, mogu da postave gomilu pitanja

i ponekad otkrijemo da nemamo
prave odgovore.

Kažemo: "Sine, svet jednostavno
tako funkcioniše."

Što smo više izloženi nečemu,

još više se navikavamo na to.

Ali deca dugo nisu bila izložena
tome dovoljno

da bi se navikli na te stvari.

Kada naiđemo na probleme,

oni momentalno pokušavaju da ih promene,

i ponekad otkriju bolji način,

koji je mnogo bolji.

Moj savet je da shvatite ozbiljno da imate
mlade ljude u vašem timu,

ili ljude mladog uma.

Jer ako imate te mlade umove,

oni podstiču svakoga u prostoriji
da misli mlađe.

Pikaso je jednom rekao:
"Svako dete je umetnik.

Problem je kako ostati umetnik
kada on ili ona poraste."

Svi smo videli svet jasnije
kada smo ga videli po prvi put,

pre nego što je došao život sa navikama.

Naš izazov je da se vratimo tu,

osetimo tu frustraciju,

da vidimo te male detalje,

da posmatramo šire,

posmatramo bliže,

i da mislimo mlađe

da bismo ostali početnici.

Nije lako.

To zateva od nas da se odupremo

jednom najosnovnijih načina
na koji činimo svet smislenim.

Ako to učinimo,

mogli bismo da uradimo neke
prilično neverovatne stvari.

Na sreću, to je za mene
bolji dizajn proizvoda.

Za vas bi to moglo značiti
nešto drugo, nešto moćno.

Naš izazov je da se probudimo
svakog dana i kažemo:

"Kako mogu da učinim svet boljim?"

Ako to uradimo, možda, samo možda

bismo mogli da se oslobodimo
tih malih glupih nalepnica.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)