Kapitalizam će da pojede demokratiju - ukoliko ne podignemo glas

Da li se pitate zašto političari nisu ono što su nekad bili, zašto se vlade čine nesposobnim da reše stvarne probleme? Ekonomista Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, kaže da je to zato što danas možete da budete u politici, ali ne i da upravljate - jer istinska moć pripada onima koji upravljaju ekonomijom. On veruje da megabogati i korporacije kanibalizuju političku sferu, uzrokujući finansijsku krizu. U ovom govoru, poslušajte njegov san o svetu u kom se kapital i rad više ne bore jedan protiv drugog: "svetu koji je istovremeno libertarijanski, marksistički i kejnsijanski."

Demokratija.

Na Zapadu

pravimo kolosalnu grešku
uzimajući je zdravo za gotovo.

Vidimo demokratiju

ne kao najkrhkiji cvet, što uistinu jeste,

već je vidimo kao deo
društvenog nameštaja.

Imamo naviku da mislimo o njoj
kao o beskompromisnoj datosti.

U zabludi smo da kapitalizam
neizbežno stvara demokratiju.

Ne stvara.

Li Kvan Ju iz Singapura
i njegovi veliki podražavaoci iz Pekinga

su protestovali van razumne sumnje

da je savršeno moguće
imati procvat kapitalizma,

spektakularan rast,

a da politika bude bez demokratije.

Uistinu, demokratija je u opadanju
u našem kutku sveta,

ovde u Evropi.

Ranije ove godine,
dok sam predstavljao Grčku -

novoizabranu grčku vladu -

u Evrogrupi kao njen ministar finansija,

nedvosmisleno mi je saopšteno
da demokratski procesi naše nacije -

naši izbori -

ne bi smeli da se mešaju

u ekonomsku politiku
koja se primenjuje u Grčkoj.

U tom trenutku

sam osećao da nema boljeg
opravdanja za Li Kvana Jua

ili za Kinesku komunističku partiju,

i zaista za neke moje neposlušne prjatelje
koji mi stalno govore

da će da zabrane demokratiju
čim postane pretnja bilo kakvim promenama.

Večeras vam ovde želim predstaviti

ekonomski argument
za autentičnu demokratiju.

Želim da zatražim od vas
da mi se pridružite u ponovnoj veri

da Li Kvan Ju,

Kineska komunistička partija

kao i Evrogrupa

greše u ubeđenju
da možemo bez demokratije -

i da nam je potrebna autentična,
žestoka demokratija.

A bez demokratije,

naša društva bi bila gnusnija,

naša budućnost mračna

a naša sjajna, nova tehnologija
bi bila protraćena.

Govoreći o traćenju,

dozvolite da ukažem
na jedan zanimljiv paradoks

koji trenutno preti našim ekonomijama.

Zovem ga paradoksom blizanačkih vrhova.

Jedan vrh razumete -

poznat vam je, prepoznajete ga -

to je planina dugova
koja baca veliku senku

preko Sjedinjenih Država,
Evrope, čitavog sveta.

Svima nam je poznata planina dugova.

Ali nekolicina raspoznaje
njenu bliznakinju.

Planinu ležećeg novca

koja pripada bogatim štedišama
i korporacijama,

koji su suviše uplašeni da ga ulože

u produktivne delatnosti
koje bi proizvodile dobiti

kojima biste mogli
da eliminišete planinu duga

i koji bi mogli da proizvedu sve ono
što je čovečanstvu očajnički potrebno,

poput ekološke energije.

Sada mi dozvolite
da vam ponudim dva broja.

U protekla tri meseca

u Sjedinjenim Državama,
Britaniji i Evrozoni

smo uložili, sveukupno,
3,4 biliona dolara

na sve tekovine za proizvodnju bogatstva -

stvari poput industrijskog bilja, mašina,

kancelarija, škola,

puteva, železnica, mašina i tako dalje.

3,4 biliona zvuči kao mnogo novca,

sve dok ga uporedite sa 5,1 biliona dolara

koji se prebacuju okolo
u istim tim državama,

u našim finansijskim institucijama,

sve to vreme ne radeći ništa,

osim što dovodi do inflacije na našim
berzama i uvećava cene nekretnina.

Dakle, planina duga
i planina ležećeg novca

formiraju blizanačke vrhove
koji ne uspevaju da se ponište

kroz normalan rad tržišta.

Rezultat toga je stagnacija plata,

više od četvrtine onih od 25 do 54 godine
u Americi, Japanu i Evropi

su bez posla.

I posledično, niska ukupna potražnja

koja u beskrajnom ciklusu,

učvršćuje pesimizam investitora,

koji iz straha od niske potražnje
ne investiraju i tako stvaraju istu -

baš poput Edipovog oca,

koji, preplašen
proročanstvom iz proročišta

da će ga njegov odrasli sin ubiti,

nenamerno stvara uslove

koji će obezbediti
da ga ubije njegov sin Edip.

Ovo je moje neslaganje s kapitalizmom.

Njegova sveukupna protraćenost,

sav taj ležeći novac

bi trebalo da bude podstaknut
da unapređuje živote,

da razvija ljudske talente

i zaista da finansira svu ovu tehnologiju,

ekološku tehnologiju,

sve to je apsolutno ključno
za spas planete Zemlje.

Jesam li u pravu što verujem
da bi demokratija mogla da bude rešenje?

Verujem da da,

no pre nego što nastavimo,

šta podrazumevamo pod demokratijom?

Aristotel je definisao demokratiju

kao uređenje u kome slobodni i siromašni

kao većina upravljaju vladom.

Sad, naravno atinska demokratija
je izuzimala mnoge.

Žene, migrante i naravno robove.

Međutim, bila bi greška

odbaciti značaj
antičke atinske demokratije

na osnovu toga koga je isključivala.

Ono što je bilo značajnije,

i danas je tako, kod atinske demokratije

to je uključenje siromašnih radnika,

koji ne samo da su stekli
pravo na slobodu govora,

već značajnije, krucijalnije,

stekli su pravo na političke sudove

koji su im obezbeđivali jednaku težinu

u donošenju odluka
koje se tiču državnih pitanja.

Sad, naravno, atinska demokratija
nije dugo trajala.

Poput sveće koja jarko svetli,
brzo je sagorela.

I zaista

naše današnje liberalne demokratije
nemaju korene u antičkoj Atini.

Njihovi koreni su u Velikoj povelji,

u Slavnoj revoluciji iz 1688,

kao i u američkom ustavu.

Dok se atinska demokratija
usredsređivala na slobodnog građanina

i na jačanje siromašnih radnika,

naše liberalne demokratije
su zasnovane na tradiciji Velike povelje,

koja je, sve u svemu,
bila povelja za gospodare.

I, uistinu, liberalna demokratija
je tek isplivala s mogućnošću

potpunog razdvajanja
političke i ekonomske sfere,

kako bi se demokratski procesi ograničili
u potpunosti na političku sferu,

ostavljajući ekonomsku sferu -

korporativni svet, ako hoćete -

kao prostor oslobođen demokratije.

Sad, u našim današnjim demokratijama

ova razdvojenost ekonomske
od političke sfere,

u trenutku kad se počela dešavati

dovela je do neumoljive,
epske borbe između njih,

pri čemu je ekonomska sfera
kolonizovala političku sferu,

nagrizavši njenu moć.

Jeste li se ikad zapitali
zašto političari nisu što su nekad bili?

To nije zbog degeneracije njihovog DNK.

(Smeh)

Već zato što danas pojedinac
može da bude u vladi, ali ne na vlasti

jer je vlast prešla
iz političke u ekonomsku sferu,

koja je oodvojena.

Zaista,

govorio sam o mom
neslaganju s kapitalizmom.

Ako razmislite o tome,

on je nalik na populaciju grabljivica,

koje su toliko uspešne u desetkovanju
plena kojim se hrane

da na kraju umiru od gladi.

Slično,

ekonomska sfera je kolonizovala
i kanibalizovala političku sferu

do te mere da je počela
da podriva samu sebe,

uzrokujući ekonomske krize.

Korporativna moć raste,

politička dobra gube vrednost,

nejednakost je u usponu,

ukupna potražnja je u padu,

a izvršni direktori korporacija

su isuviše uplašeni
da ulažu novac svojih korporacija.

Pa, što je kapitalizam uspešniji
u uklanjanju demosa iz demokratije,

to su blizanački vrhovi viši

i sve se više traće ljudski resursi

i ljudsko bogatstvo.

Očito, ako je ovo tačno,

moramo da ponovo ujedinimo
političke i ekonomske sfere

i bolje da to učinimo s narodom na vlasti.

Kao u antičkoj Atini, samo bez robova

ili isključivanja žena i migranata.

Sad, ovo nije originalna zamisao.

Marksistički levičari
su imali ovu zamisao pre 100 godina

i nisu se baš proslavili, zar ne?

Lekcija koju smo naučili
iz sovjetskog debakla

je da će samo uz pomoć čuda
siromašni radnici biti ponovo osnaženi,

kao što su bili u antičkoj Atini,

bez stvaranja novih oblika
brutalnosti i traćenja.

Međutim, postoji rešenje:

uklonite siromašne radnike.

Kapitalizam to radi,

zamenjujući loše plaćene radnike
automatima, androidima, robotima.

Problem je

da dok su god ekonomska
i politička sfera razdvojene,

automatizacija povećava blizanačke vrhove,

traćenje je blagorodnije,

a društveni konflikti dublji,

uključujući -

verujem uskoro -

na mestima poput Kine.

Zato moramo da rekonfigurišemo,

moramo da ponovo ujedninimo
ekonomske i političke sfere,

ali bolje da to učinimo
demokratizacijom nanovo ujedinjenih sfera,

inače ćemo da završimo
u hiperautokratiji opsednutoj nadzorom

zbog koje film "Matriks"
izgleda poput dokumentarca.

(Smeh)

Zato nije u pitanju to
da li će kapitalizam preživeti

tehnološke inovacije koje stvara.

Zanimljivije je pitanje

da li će kapitalizam naslediti
nešto što liči na distopiju iz "Matriksa"

ili nešto što je bliže
društvu iz "Zvezdanih staza",

gde su mašine u službi ljudi,

a ljudi troše svoju energiju
u istraživanje univerzuma

i u upuštanju u duge rasprave
o smislu života

u nekakvoj antičkoj, nalik atinskoj,
visoko tehnološkoj agori.

Mislim da možemo sebi priuštiti optimizam.

Ali šta bi nas koštalo,

kako bi izgledalo

da imamo ovu utopiju iz "Zvezdanih staza"
umesto distopije iz "Matriksa"?

Prostim rečima,

dozvolite da podelim s vama sažeto

nekoliko primera.

Zamislite glavno tržište
na nivou preduzeća,

gde možete da steknete kapital dok radite,

i gde vas vaš kapital prati
s jednog posla na drugi,

od jedne do druge firme,

a firma -

u kojoj god da radite u tom trenutku -

je u potpunosti u posedu
onih koji u tom trenutku rade u njoj.

Tako sav prihod proizilazi
iz kapitala, iz profita,

a sam koncept plaćenog rada
postaje prevaziđen.

Nema više razdvajanja između onih
koji poseduju firmu, ali ne rade u njoj

i onih koji rade, ali ne poseduju firmu;

nema više rastrgnutosti
između kapitala i rada;

nema velikog jaza
između investicije i štednje;

uistinu, nema više
gomilanja blizanačkih vrhova.

Na nivou globalne političke ekonomije,

zamislite na trenutak

da naše nacionalne monete
imaju slobodno-plutajuću stopu razmene,

sa univerzalnom, globalnom,
digitalnom monetom,

koju bi izdavali
Međunarodni monetarni fond,

G-20,

u ime celokupnog čovečanstva.

Zamislite još

da je sva međunarodna trgovina
izražena u ovoj moneti -

nazovimo je "kosmos",

u jedinicama kosmosa -

uz dogovor svih vlada
da će uplaćivati u zajednički fond

sumu kosmičkih jedinica proporcionalnu
trgovinskom deficitu te zemlje

ili, zapravo, trgovinskom višku te zemlje.

I zamislite da se taj fond koristi
za ulaganje u ekološke tehnologije,

naročito u delovima sveta
gde su investicioni fondovi oskudni.

Ovo nije nova zamisao.

To je u suštini nešto
što je Džon Majnard Kejns predložio

1944. nakonferenciji Breton Vuds.

Problem je

da tada nisu imali tehnologiju
da bi ovo primenili.

Sada imamo,

naročito u kontekstu ponovnog ujedinjenja
političko-ekonomske sfere.

Svet koji vam opisujem

je istovremeno libertarijanski,

u smislu da mu je prioritet
osnaživanje pojedinaca,

marksistički,

pošto bi poslao na đubrište istorije

podelu između kapitala i rada

i kejnsijanistički,

globalni kejnsijanizam.

Ali iznad svega

to je svet u kome bismo bili u stanju
da zamislimo autentičnu demokratiju.

Hoće li takav svet da se začne?

Ili ćemo da skliznemo
u distopiju nalik Matriksu?

Odgovor leži u političkom izboru
koji ćemo kolektivno da napravimo.

Izbor je na nama

i bolje bi nam bilo
da ga napravimo demokratski.

Hvala vam.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Janise...

ti si sebe u biografiji opisao
kao libertarijanskog marksistu.

Koji je značaj Marksove analize danas?

Janis Varufakis: Pa, ako je iole značajno
ono što sam upravo ispričao,

onda je Marks značajan.

Jer je čitava svrha ponovnog ujedinjenja
politike i ekonomije -

ako to ne uradimo,

onda će tehnološke inovacije stvoriti

tako velik pad u sveukupnoj potražnji,

nešto što Leri Samers
označava kao sekularnu stagnaciju.

Uz migraciju ove krize
iz jednog dela sveta u drugi,

kao što imamo danas,

to će destabilizovati,
ne samo naše demokratije,

već čak i svet u razvoju koji nije toliko
naklonjen liberalnoj demokratiji.

Pa, ako ova analiza pije vodu,
onda je Marks apsolutno relevantan.

Ali je i Hajek,

zato sam ja libertarijanski marksista,

kao što je i Kejns,

eto zašto sam potpuno zbunjen.

(Smeh)

BĐ: Uistinu, a verovatno smo sad i mi.

(Smeh)

(Aplauz)

JV: Ako niste zbunjeni,
ne razmišljate, u redu?

BĐ: To baš zvuči kao nešto
što bi rekli grčki filozofi -

JV: Ovo je zapravo rekao Ajnštajn -

BĐ: Tokom svog govora,
pomenuo si Singapur i Kinu,

a sinoć na večeri za govornike,

izrazio si veoma snažan stav
o tome kako Zapad gleda na Kinu.

Da li bi želeo da podeliš taj stav?

JV: Pa, radi se
o velikom stepenu licemerja.

U našim liberalnim demokratijama
imamo naličje demokratije.

To je zato što smo ograničili,
kao što sam rekao u govoru,

demokratiju na političku sferu,

dok smo ostavili jednu sferu
u kojoj se sve događa -

ekonomsku sferu -

u potpunosti lišenu demokratije.

U smislu,

ako mi dozvoljavate da budem provokativan,

da je današnja Kina
bliža Britaniji iz 19. veka.

Jer upamtite,

često poistovećujemo
liberalizam s demokratijom -

to je istorijska greška.

Liberalizam, liberalnost,
to je poput Džona Stjuarta Mila.

Džon Stjuart Mil je bio naročito
sumnjičav po pitanju demokratskih procesa.

Ono što trenutno gledate u Kini
je veoma sličan proces

onome koji smo imali u Britaniji
tokom Industrijske revolucije,

naročito prelaz iz prve u drugu.

A kritikovati Kinu

zato što radi
ono što je Zapad radio u 19. veku

ima šmek licemerstva.

BĐ: Siguran sam da se mnogi ovde
pitaju o tvom iskustvu

ministra finansija Grčke
ranije ove godine.

JV: Očekivao sam to pitanje.

BĐ: Da.

Šest meseci kasnije,

kako sad gledaš na prvu polovinu godine?

JV: Izuzetno je uzbudljivo,
s lične tačke gledišta

i veoma razočaravajuće

jer smo imali šansu
da nanovo definišemo Evrozonu.

Ne samo Grčku, već Evrozonu.

Da napravimo otklon od samozadovoljstva

i stalnog poricanja da smo imali ogromnu -

i dalje imamo ogromnu
arhitektonsku pukotinu

koja prolazi Evrozonom,

koja masivno preti
celokupnim procesima Evropske unije.

Imali smo šansu,
na osnovu grčkog programa -

koji je usput

bio prvi program
koji je obelodanio to poricanje -

da ispravimo stvari.

A, nažalost,

snage u Evrozoni,

u Evrogrupi,

biraju da održavaju to poricanje.

Ali znate o čemu se radi.

To je iskustvo Sovjetskog saveza.

Kada pokušavate da održite u životu

ekonomski sistem,
koji arhitektonski ne može da preživi,

političkom voljom i autoritarnošću,

možda ćete uspeti da ga produžite,

ali kada dođe do promene,

ona se dešava naglo i katastrofalno.

BĐ: Kakvu promenu predviđaš?

JV: Pa, nema sumnje

da ako ne promenimo arhitekturu Evrozone,

Evrozona nema budućnost.

BĐ: Da li si napravio neku grešku
dok si bio ministar finansija?

JV: Svakodnevno.

BĐ: Na primer? JV: Svako ko se osvrne -

(Aplauz)

Ne, ozbiljno.

Ako postoji ijedan ministar finansija
ili bilo čega drugog,

koji vam nakon šest meseci na poslu kaže,

naročito u tako stresnoj situaciji,

da nisu napravili nikakvu grešku,
radi se o opasnim ljudima.

Naravno da sam grešio.

Najveća greška je što sam potpisao molbu

za produženje dogovora o zajmu

krajem februara.

Zamišljao sam

da postoji stvarna zainteresovanost
od strane kreditora

da se nađe zajednički jezik.

Međutim nije tako bilo.

Jedino ih je interesovalo
da sruše našu vladu,

samo zato što nisu želeli

da budu prinuđeni da se bave
arhitektonskim pukotinama

koje se šire Evrozonom.

I zato što nisu želeli da priznaju

da su tokom pet godina primenjivali
katastrofalan program u Grčkoj.

Izgubili smo trećinu
našeg nominalnog BDP-a.

Ovo je gore od Velike depresije.

A niko nije izneo na videlo,

od strane kreditorske trojke
koja je primenjivala ovu politiku

priznanje: "Ovo je bila kolosalna greška."

BĐ: Uprkos svemu ovome,

i uprkos agresivnosti diskusije,

čini se da si i dalje
prilično pro-Evropljanin.

JV: Apsolutno.

Vidite, moja kritika
Evropske unije i Evrozone

dolazi od osobe koja živi i diše Evropu.

Moj najveći strah
je da Evrozona neće preživeti.

Jer, ako ne preživi,

centrifugalne sile koje će se osloboditi

će da budu demonske

i uništiće Evropsku uniju.

A to će da bude katastrofalno,
ne samo za Evropu,

već za celokupnu globalnu ekonomiju.

Mi smo najverovatnije
najveća ekonomija na svetu.

I, ako dozvolimo sebi

da skliznemo na trasu
postmodernih 1930-ih,

a čini mi se da to radimo,

onda će to da bude štetno

po budućnost Evropljana
i sličnih neevropljana.

BĐ: Definitivno se nadamo
da grešiš po tom pitanju.

Janise, hvala što si došao na TED.

JV: Hvala vama.

(Aplauz)