Praksa sahranjivanja koja hrani planetu

Evo pitanja na koje svi moramo da damo odgovor pre ili kasnije: šta želite da se desi sa vašim telom kada umrete? Direktorka pogrebnog preduzeća Kejtlin Doti istražuje nove načine da se pripremimo za neizbežnu smrtnost. U ovom promišljenom govoru saznajte više o idejama za sahranjivanje (poput „rekompostiranja“ i „konzervacijskog pogreba“) koji vraćaju naša tela zemlji na način koji je naklonjen životnoj sredini, skroman i samosvestan.

Kada umrem,

volela bih da se moje telo
položi da ga pojedu životinje.

Izlaganje tela da ga pojedu životinje

nije za svakoga.

(Smeh)

Možda ste već razgovarali
sa svojom porodicom o kraju života

i odlučili se, šta znam, za kremaciju.

Zarad potpunog razotkrivanja,

ono što predlažem za svoje mrtvo telo
trenutno nije baš legalno,

ali nije bez presedana.

Polagali smo svoje mrtve
kroz čitavu ljudsku istoriju;

to se zove sahranjivanje izlaganjem.

Zapravo, verovatno je da se dešava
upravo sada dok govorimo.

U planinskim područjima Tibeta

primenjuju „nebeske sahrane“,

ritual gde se telo ostavlja
da ga pojedu lešinari.

U Mumbaju u Indiji,
sledbenici parsijske vere

stavljaju svoje mrtve
u strukture zvane „kule tišine“.

Ovo su zanimljive kulturološke poslastice,

ali prosto nisu toliko popularne
u zapadnom svetu;

nisu ono što biste očekivali.

U Americi, naše tradicije vezane za smrt
svode se na balsamovanje hemikalijama,

zatim, sahranu na lokalnom groblju,

i, u skorije vreme, kremaciju.

Ja sam od nedavno vegetarijanac,

što znači da sam provela
prvih tridesetak godina života

u pomahnitalom gutanju životinja -

koliko god sam mogla.

Zašto ne bi bio njihov red
da navale na mene kada umrem?

(Smeh)

Zar ja nisam životinja?

Biološki govoreći, zar nismo svi mi
u ovoj prostoriji životinje?

Prihvatanje činjenice da smo svi životinje

ima potencijalno zastrašujuće posledice.

To podrazumeva prihvatanje
da smo osuđeni da istrulimo i umremo,

kao i sva druga stvorenja na planeti.

Proteklih devet godina
radim u pogrebnoj delatnosti,

najpre kao rukovodilac krematorijuma,

zatim kao pogrebnik,

i od nedavno kao vlasnik
sopstvene firme za pogrebne usluge.

Imam dobre vesti.

Ako želite da izbegnete
sve to sa „osuđenošću na trulež i smrt“,

imaćete svu pomoć ovog sveta
u tom izbegavanju

od pogrebnih usluga.

To je industrija
vredna više milijardi dolara,

a njen ekonomski model
zasnovan je na principu

očuvanja, dezinfekcije i ulepšavanja leša.

Nameravala to ili ne,

pogrebna delatnost podstiče ideju
o ljudskoj izuzetnosti.

Nebitno je šta je potrebno,

koliko košta,

koliko je štetno za životnu sredinu,

učinićemo to jer su ljudi vredni toga!

Ignoriše se činjenica

da smrt može biti
emocionalno haotična i složena stvar,

kao i da ima lepote u propadanju -

lepote u prirodnom povratku zemlji
iz koje smo potekli.

Ne bih da me pogrešno shvatite -

potpuno razumem važnost rituala,

naročito kada se radi
o ljudima koje volimo,

ali moramo biti u mogućnosti
da stvorimo i upražnjavamo taj ritual

a da ne naškodimo životnoj sredini,

zbog čega su nam potrebne nove opcije.

Vratimo se ideji o očuvanju,
dezinfekciji i ulepšavanju.

Počećemo od mrtvog tela.

Pogrebna delatnost
će zaštititi vaše mrtvo telo

ponudivši da proda vašoj porodici kovčeg
sačinjen od tvrdog drveta ili metala

sa gumenim zaptivačem.

Na groblju, na dan sahrane,

taj kovčeg će biti spušten
u veliku betonsku ili metalnu grobnicu.

Traćimo sva ta sredstva -
beton, metal, tvrdo drvo -

time što ih sakrivamo
u ogromne podzemne tvrđave.

Kada odaberete sahranu na groblju,

vaše mrtvo telo se ne približava
zemlji koja ga okružuje.

Hrana za crve

ne postajete.

Zatim, dezinfikovaće
vam telo balsamovanjem,

hemijskim procesom za očuvanje mrtvih.

Ova procedura vam ispušta krv

i zamenjuje je otrovnim formaldehidom
koji prouzrokuje rak.

Kažu da to rade zbog javnog zdravlja

jer mrtva tela mogu biti opasna,

ali doktori u ovoj prostoriji će vam reći

da bi ta tvrdnja važila
samo ako je osoba umrla

od neke užasno infektivne bolesti
kao što je ebola.

Čak i raspadanje ljudskog bića,

koje, iskreno rečeno,
jeste malo smrdljivo i neprijatno,

savršeno je bezbedno.

Bakterija koja izaziva bolest
nije ista bakterija

koja dovodi do raspadanja.

Najzad, ove usluge će ulepšati vaš leš.

Reći će vam da prirodno mrtvo telo
vaše majke ili oca

nije dovoljno dobro takvo kakvo je.

Staviće mu šminku.

Obući će mu odelo.

Ubrizgaće boje tako da osoba
izgleda malo življe -

kao da samo odmara.

Balsamovanje je prevara

koja pruža iluziju da smrt
i potom propadanje nisu prirodan kraj

svakog organskog života na ovoj planeti.

Ako vam se ovaj sistem ulepšavanja,
dezinfekcije i očuvanja ne dopada,

niste jedini.

Postoji čitav talas ljudi -

direktori pogrebnih firmi, dizajneri,
borci za zaštitu životne sredine -

koji pokušavaju da osmisle
ekološki bolji način za umiranje.

Za ove ljude, smrt nije nužno

savršena, ušminkana stvar
u svečanom odelu.

Nema dileme

da naše trenutne metode u smrti
nisu naročito održive,

sa svim tim traćenjem sredstava
i našim oslanjanjem na hemikalije.

Čak i kremacija,

koja se obično smatra opcijom
koja je naklonjena životnoj sredini,

koristi, po jednoj kremaciji,

prirodni gas količine potrebne
za putovanje autom od 800 km.

Pa, šta ćemo dalje?

Proteklog leta sam bila
u planinama Severne Karoline

i vukla kofe piljevine na letnjem suncu.

Bila sam na Univezitetu Zapadne Karoline
na njihovoj „farmi tela“,

koja se preciznije zove
„ustanova za ljudsko raspadanje“.

Tu se donose tela donirana nauci,

a njihovo propadanje se izučava
zarad budućnosti forenzike.

Ovog konkretnog dana,

12 tela je bilo izloženo
u različitim fazama raspadanja.

Od nekih je ostao samo skelet,

na jednom je bila ljubičasta pidžama,

a na jednom su se još videle
plave dlačice na licu.

Forenzički aspekt je zaista fascinantan,

ali nisam zapravo zbog toga bila tamo.

Bila sam tamo jer moja koleginica
po imenu Katrina Spejd

pokušava da sačini sistem,
ne za kremaciju mrtvih,

već za kompostiranje mrtvih.

Svoj sistem naziva „Rekompozicija“,

a godinama smo ga sprovodili
sa govedima i ostalom stokom.

Ona zamišlja ustanovu

gde bi porodica mogla da dođe
i položi svoje voljene koji su umrli

u smešu bogatu hranljivim materijama
koja bi za četiri do šest nedelja

razložila telo -
kosti i ostalo - u zemlju.

Za tih četiri do šest nedelja,

vaši molekuli postaju drugi molekuli;

bukvalno se transformišete.

Kako bi se ovo uklopilo

sa željom koju izgleda
da mnogi imaju od nedavno -

da budu sahranjeni ispod drveta

ili da postanu drvo kada umru?

Pri tradicionalnoj kremaciji,
pepeo koji preostane -

neorganski delići kostiju -

formira gusti sloj poput krede

koji, ako se ne raspodeli
baš kako treba u zemljište,

zapravo može da naškodi drvetu
ili da ga ubije.

Ali ako ste „rekomponovani“,
ako zapravo postanete zemljište,

možete hraniti drvo

i posmrtno dati doprinos
kao što ste oduvek želeli,

kao što i zaslužujete.

Dakle, to je jedna opcija
za budućnost kremacije.

A šta je sa budućnošću groblja?

Postoji mnogo ljudi koji smatraju
da uopšte ne treba da više imamo groblja

jer nam ponestaje zemljišta.

Međutim, šta ako bismo to preformulisali,

ako leš ne bi bio neprijatelj zemlje,

već njen potencijalni spasitelj?

Govorim o konzervacijskom pogrebu,

gde ogromne količine zemljišta
kupi povereničko društvo.

Lepota ovoga je u tome da, kada stavite
nekoliko mrtvih tela u tu zemlju,

ne može se dirati,
ne može se graditi na njoj -

otuda termin „konzervacijski pogreb“.

To je isto kao da se vežete
za drvo nakon smrti.

„Nema šanse, neću da idem!

Ne, stvarno, ne mogu. Razlažem se ovde.“

(Smeh)

Novac koji porodica daje groblju

išao bi za zaštitu zemljišta
i njegovo upravljanje.

Nema spomenika i grobova
u tipičnom smislu.

Grobovi su rasuti po posedu

pod elegantnim humkama,

obeleženi samo kamenom
ili malim metalnim diskom,

ili se ponekad mogu locirati
samo satelitskom navigacijom.

Nema balsamovanja,

teških i metalnih kovčega.

Moja pogrebna firma
prodaje nekoliko kovčega

sačinjenih od materijala
kao što su pletena vrba i bambus,

ali iskreno, većina naših porodica
odabere samo jednostavan pokrov.

Nema velikih grobnica
koje većina groblja zahteva

samo zato što im to olakšava
uređivanje prostora.

Tu mogu doći porodice,
mogu da uživaju u prirodi,

mogu čak i da zasade drvo ili žbun,

mada su dozvoljene
samo domaće biljke sa područja.

Mrtvi se tada lako spajaju sa predelom.

U konzervacijskim grobljima je nada.

Nude namenske zelene površine
kako u gradskim, tako i seoskim sredinama.

Nude priliku za ponovno uvođenje
domaćih biljaka i životinja u regiji.

Nude javne staze,

mesta za duhovnu praksu,

mesta za časove i događaje -

mesta gde se sreću priroda i oplakivanje.

Što je najvažnije, nude nam, još jednom,

priliku da se prosto razložimo
u rupi u zemlji.

Zemljištu smo,

da vam kažem,

nedostajali.

Mislim da mnogi ljudi

počinju da stiču utisak

da im sadašnje pogrebne usluge
ne odgovaraju.

U slučaju mnogih među nama,

pročišćavanje i ulepšavanje
jednostavno ne odgovara onome što jesmo.

Ne poklapa se sa onim
za šta smo se zalagali tokom života.

Hoće li promena načina
na koji sahranjujemo mrtve

rešiti klimatske promene?

Ne.

Ali će načiniti hrabre poteze

u načinu na koji vidimo sebe
kao građane ove planete.

Ako možemo umreti na način
koji je skromniji i samosvesniji,

verujem da za nas ima šanse.

Hvala.

(Aplauz)