Lepota onoga što nikad nećemo znati

Pre skoro 30 godina, Piko Ijer je otišao na put u Japan, zaljubio se u zemlju i preselio se tamo. Pronicljivi posmatrač ljudske duše, Ijer izjavljuje da sada zna daleko manje o Japanu - ili, uistinu, o bilo čemu - nego što je mislio da zna pre tri decenije. U ovoj lirskoj meditaciji o mudrosti, Ijer razvija taj čudnovati uvid u znanje koje se stiče s godinama: da što više znamo, više uviđamo kako malo znamo.

Jednog toplog oktobarskog jutra,

sišao sam sa noćnog voza

u Mandaleju,

bivšem glavnom gradu Burme,

sada je to Mjanmar.

I na ulici sam naleteo
na grupu snažnih muškaraca

koji su stajali pored
njihovih bicikli rikši.

A jedan mi je prišao

i ponudio mi razgledanje.

Cena koju je naveo je bila smešna.

Bila je niža od cene čokoladice
u mojoj zemlji.

Te sam se ispentrao u njegovu rikšu

i on je počeo polako da pedala
kroz palate i pagode.

I dok je to radio, rekao mi je kako
je došao u grad iz svog sela.

Stekao je diplomu iz matematike.

Njegov san je bio da bude nastavnik.

Ali, naravno, život je težak
pod vojnom diktaturom,

te je za sad ovo bio jedini
način da zaradi za život.

Mnogo noći, rekao mi je,
zapravo je prespavao u ovoj rikši

kako bi uhvatio prve posetioce
sa noćnog voza.

I uskoro smo otkrili da na izvesne načine,

imamo toliko toga zajedničkog -

obojica smo bili u dvadesetim,

obojica smo bili fascinirani
stranim kulturama -

te me je pozvao u njegovu kuću.

Pa smo skrenuli sa širokih,
natrpanih ulica

i počeli smo da truckamo
niz hrapave, nenastanjene uličice.

Svuda okolo su bile urušene straćare.

Zaista sam izgubio svest o tome gde sam,

i shvatio sam da mi se sad
može desiti bilo šta.

Mogli bi me opljačkati ili drogirati

ili nešto još gore.

Niko ne bi znao.

Naposletku se zaustavio
i uveo me u baraku,

koja se sastojala od svega jedne
sićušne prostorije.

A potom se sageo

i posegnuo ispod kreveta.

A nešto u meni se sledilo.

Čekao sam da vidim šta će da izvuče.

I naposletku je izvadio kutiju.

Unutra je bilo svako pismo
koje je ikad dobio

od posetilaca iz inostranstva,

a na nekima je zalepio

male izbledele crno-bele fotografije

njegovih novih prijatelja iz inostranstva.

Pa, kad smo se pozdravili te noći,

shvatio sam da mi je takođe pokazao

tajni smisao putovanja,

a to je strmoglavljivanje,

odlazak u unutrašnjost,
kao i u spoljašnjost

na mesta na koja
u suprotnom ne biste išli,

da se otisnete u neizvesnost,

nepoznanicu,

čak i u strah.

Kod kuće, opasno je lako

pretpostaviti da imamo kontrolu nad svim.

Tamo napolju, podsećaju vas
svakog trenutka da nemate,

i ne možete sve da shvatite, takođe.

Svuda: "Ljudi žele da se skrase",

podsetio nas je Ralf Valdo Emerson,

"ali sve dok smo neskrašeni

ima neke nade za nas."

Na ovoj konferenciji smo imali sreće

da čujemo neke stimulativne
nove ideje i otkrića

i, zaista, o svim načinima

na koje se znanje
uzbudljivo probija napred.

Ali u jednom momentu, znanja ponestaje.

I to je trenutak

kad se vaš život uistinu prelama:

zaljubite se;

izgubite prijatelja;

svetla se pogase.

I tad kad ste izgubljeni
ili uznemireni ili van sebe,

tada otkrivate ko ste.

Ne verujem da je neznanje blagoslov.

Nauka je nesumnjivo učinila naše živote

življim i dužim i zdravijim.

I večno sam zahvalan nastavnicima
koji su mi objasnili zakone fizike

i istakli da je tri puta tri - devet.

Mogu to izračunati na prstima

u bilo koje doba noći ili dana.

Ali kad mi matematičar kaže

da minus tri puta minus tri jeste devet,

takav vid logike
skoro da liči na poverenje.

Suprotno od znanja, drugim rečima,
nije uvek neznanje.

Može da bude čuđenje.

Ili tajanstvenost.

Mogućnost.

A u mom životu, otkrio sam
da me ono što ne znam

uzdiže i vuče napred

mnogo više nego ono što znam.

Takođe me je ono što ne znam

često zbližavalo
sa svima koji me okružuju.

Osam uzastopnih novembara, poslednjih,

svake godine sam putovao
duž Japana sa Dalaj Lamom.

I jedno mi je ponavljao svakodnevno

da se čini kako ljude najviše
razuverava i daje im samopouzdanje

fraza: "Ne znam".

"Šta će da se desi sa Tibetom?"

"Da li ćemo ikada postići mir u svetu?"

"Koji je najbolji način vaspitanja dece?"

"Iskreno", kaže ovaj veoma mudar čovek,

"ne znam."

Dobitnik Nobelove nagrade,
ekonomista Danijel Kaneman,

proveo je preko 60 godina do sad
izučavajući ljudsko ponašanje

i njegov zaključak glasi

da smo uvek daleko uvereniji
u ono što mislimo da znamo

nego što bi trebalo da budemo.

Imamo, kako on to upečatljivo formuliše,

"neograničenu sposobnost
da zanemarujemo neznanje".

Znamo - početak i kraj citata -
da će naša ekipa pobediti ovog vikenda,

i jedino se sećamo tog znanja

u retkim prilikama kad smo u pravu.

Većinu vremena smo u neznanju.

A tu počiva istinska prisnost.

Znate li šta će vaš ljubavnik
da radi sutra?

Da li želite da znate?

Roditelji svih nas,
kako ih neki ljudi zovu,

Adam i Eva,

nikad ne bi umrli, dokle god bi jeli
sa drveta života.

Ali onog trena kad su počeli da glođu

sa drveta poznavanja dobra i zla,

izgubili su svoju nevinost.

Postali su postiđeni i zabrinuti,

samosvesni.

I saznali su, možda malčice prekasno,

da izvesno postoje neke stvari
koje moramo da znamo,

ali da postoji još mnogo, mnogo više
onih koje valja ostaviti neistraženim.

Sad, kad sam bio dete,

sve sam to znao, naravno.

Proveo sam 20 godina po učionicama,
sakupljajući činjenice

i zapravo sam bio u informacionom poslu,

pisao sam članke za časopis "Tajm".

I krenuo sam na svoje prvo pravo putovanje
u Japan na dve i po nedelje

i vratio sam se sa esejom od 40 stranica,

objašnjavajući svaki i najmanji detalj
japanskih hramova,

njihovu modu, bejzbol mečeve,

njihovu dušu.

No ispod svega toga,

nešto što nisam mogao da razumem

toliko me je ganulo iz razloga
koje još uvek nisam mogao da objasnim,

da sam odlučio da se preselim u Japan.

I pošto sam tamo već 28 godina,

zaista vam ne bih uopšte mogao
reći mnogo toga

o mom usvojenom domu.

A to je divno

jer znači da svakog dana
nešto novo otkrivam,

a samim tim,

gledam iza uglova
i zapažam na stotine hiljada stvari

koje nikad neću shvatiti.

Znanje je neprocenjiv dar.

No iluzija znanja
može da bude opasnija od neznanja.

Misao da poznajete svog ljubavnika

ili neprijatelja

može da bude podmuklija

od priznanja da ih nikad nećete upoznati.

Svakog jutra u Japanu,
dok sunce kupa naš maleni stan,

mnogo se opirem
da ne gledam prognozu vremena

jer ako to uradim,

moj um će da bude pomućen, pometen,

čak i kad je dan vedar.

Već 34 godine sam stalno zaposleni pisac.

I nešto što sam naučio

je da preobražaj nastaje
kad nemam kontrolu,

kad ne znam šta će da usledi,

kad ne mogu da pretpostavim
da sam iznad svega što me okružuje.

A isto važi i za ljubav

ili u kriznim trenucima.

Iznenada smo ponovo u toj rikši

i truckamo dalje
od širokih, osvetljenih ulica;

i podsećamo se, zaista,
na prvi zakon putovanja

i, samim tim, života:

jaki ste samo onoliko
kolika je vaša spremnost na predaju.

Naposletku, možda,

biti čovek

je daleko važnije

od stanja potpune poznanice.

Hvala vam.

(Aplauz)