Zašto je za vas loše da mislite da ste ružni

Oko 10 000 ljudi mesečno pretražuje na Guglu reči: "Da li sam ružan?" Megan Remzi iz projekta Samopouzdanje kompanije "Dove" ima utisak da su mnogi od njih mlade devojke. U duboko uznemirujućem govoru, ona nas vodi kroz iznenađujući uticaj niskog samopouzdanja vezanog za telo i imidž - od niskog proseka u školi do većeg rizikovanja sa drogom i alkoholom. Zatim deli ključne stvari koje svi mi možemo učiniti da prekinemo ovakvu stvarnost.

Ovo je moja bratanica, Stela.

Upravo je napunila godinu dana
i počela da hoda.

Hoda na taj stvarno kul način
kako to jednogodišnjaci rade,

nekako teturajući se, u stilu
"telo mi je suviše brzo za moje noge".

Apsolutno je divno.

Jedna od njenih trenutno omiljenih stvari

je da zuri u sebe u ogledalu.

Apsolutno obožava svoj odraz.

Kikoće se i ciči,
i upućuje sebi velike vlažne poljupce.

Prelepo je.

Izgleda da svi njeni prijatelji to rade
i moja mama kaže da sam i ja to radila,

i to me je navelo da pomislim:

kada sam prestala da radim ovo?

Kada odjednom nije u redu
da volimo kako izgledamo?

Jer očigledno nije.

Deset hiljada ljudi svakog meseca
pretražuje na Guglu:

"Da li sam ružan?"

Ovo je Fej. Fej ima 13 godina
i živi u Denveru.

Kao svaki tinejdžer, i ona samo želi
da se dopada drugima i da se uklopi.

Nedelja je uveče.

Ona se sprema
za predstojeću nedelju u školi.

I malčice strepi od toga,
i malo je zbunjena jer

uprkos tome što joj mama stalno govori

da je lepa,

svakog dana u školi
joj neko kaže da je ružna.

Zbog razlike između onoga
što joj govori mama i prijatelji u školi,

ili šta joj govore vršnjaci u školi,

ona ne zna kome da veruje.

Zato pravi svoj video.
Postavlja ga na Jutjub

i moli ljude da ostave komentar:

"Da li sam lepa ili ružna?"

Do sada, Fej je dobila
preko 13 000 komentara.

Neki od njih su toliko gadni
da ne možete zamisliti.

Ovo je prosečna tinejdžerka
zdravog izgleda koja dobija takve odgovore

tokom jednog od emocionalno
najosetljivijeg perioda u svom životu.

Hiljade ljudi postavlja ovakve snimke,

uglavnom tinejdžerke,
dopirući do drugih na ovaj način.

Ali šta ih navodi da to rade?

Pa, današnji tinejdžeri su retko sami.

Pod pritiskom su
da budu onlajn i stalno dostupni,

pričajući, dopisujući se, lajkujući,
komentarišući, deleći, postujući -

tome nema kraja.

Nikada pre nismo bili toliko povezani,

tako kontinuirano,
u istom trenutku, a da smo tako mladi.

I kao što mi je jedna mama jednom rekla,

to je kao da je svake večeri
žurka u njihovoj spavaćoj sobi.

Jednostavno nema privatnosti.

I socijalni pritisci
koji idu uz to su nemilosrdni.

Ovo onlajn okruženje uči našu decu
da vrednuju sebe

na osnovu broja lajkova koje dobiju

i vrste komentara koje dobiju.

Nema razdvajanja
života na mreži i van nje.

Teško je ustanoviti razliku između
onog što je stvarno i onog što nije.

I takođe je stvarno teško odrediti razliku
između onoga što je autentično

i onoga što je digitalno obrađeno.

Šta je vrhunac u nečijem životu

naspram onoga što je normalno
u kontekstu svakodnevice.

I gde traže inspiraciju?

Pa, možete videti
kakve slike preplavljuju profile

kod današnjih devojčica.

Veličina XXXS još uvek dominira
našim modnim pistama.

Obrada fotografija je sada rutina.

I trendovi kao što su
#thinspiration, #thighgap,

#bikinibridge and #proana.

Za one koji ne znaju,
#proana znači pro-anoreksija.

Ovi trendovi su udruženi
sa stereotipiziranjem

i groznim objektivizovanjem žena
u današnjoj popularnoj kulturi.

Nije teško videti
sa čime se devojke upoređuju.

Ali ni dečaci nisu imuni na ovo,
težeći oblikovanim vilicama

i izraženim mišićima sportskih zvezda
nalik na super heroje

i muzičare plejboje.

Ali, u čemu je problem sa svim ovim?

Pa, svakako želimo da naša deca
odrastu kao zdrave, uravnotežene osobe.

Ali u kulturi opsednutoj imidžom,
učimo našu decu

da troše više vremena
i mentalnog truda na svoj izgled

na račun svih drugih aspekata
njihovog identiteta.

Tako, stvari kao što su njihove veze,
razvoj njihovih fizičkih sposobnosti,

njihovo obrazovanje i tako dalje
počinju da trpe.

Šest od deset devojčica danas biraju
da nešto ne urade jer smatraju

da ne izgledaju dovoljno dobro.

To nisu trivijalne aktivnosti.

To su suštinske aktivnosti
za njihov razvoj kao ljudi

i kao učesnika u društvu
i radnim snagama.

31 procenat, skoro trećina tinejdžera,
povlači se

iz diskusija u učionici. Ne uspevaju

da se angažuju u njima jer ne žele

da skreću pažnju
na to kako izgledaju.

Jedan od pet se uopšte ne pojavljuje
na časovima

danima kada se ne osećaju dobro
u vezi toga.

A kada se radi o ispitima,

ako ne mislite da izgledate
dovoljno dobro,

naročito ako ne mislite
da ste dovoljno mršavi,

imaćete niži prosek ocena

nego vaši vršnjaci koji ne brinu o tome.

I ovo je dosledno od Finske
preko SAD-a i Kine,

i istinito je bez obzira na to
kolika je vaša stvarna težina.

Dakle da bismo bili super jasni,
govorimo o

tome kako mislite da izgledate,
ne o tome kako zaista izgledate.

Nisko telesno samopouzdanje
narušava akademsko postignuće.

Ali takođe oštećuje zdravlje.

Tinejdžeri sa niskim telesnim
samopouzdanjem su manje fizički aktivni,

jedu manje voća i povrća,

sprovode nezdrave režime
kontrole telesne težine

koji mogu dovesti do poremećaja ishrane.

Imaju niže samopoštovanje.

Podložniji su uticaju ljudi oko njih

i u većem su riziku od depresije.

I mislimo da zbog svih tih razloga
oni više rizikuju

sa upotrebom alkohola i droge,

brzim dijetama,
kozmetičkim operacijama,

nezaštićenim preuranjenim seksom,
i samopovređivanjem.

Potraga za savršenim telom vrši pritisak
na naše zdravstvene sisteme

i košta naše vlade
milijarde dolara svake godine.

A mi to ne prevaziđemo odrastanjem.

Žene koje misle da su gojazne -
još jednom,

bez obzira na to da li jesu ili nisu -

imaju višu stopu izostajanja sa posla.

Sedamnaest posto žena se neće

pojaviti na razgovoru za posao

dana kada se ne osećaju sigurno
u vezi svog izgleda.

Razmislite o tome šta ovo čini

našoj ekonomiji.

Kada bismo mogli da ovo prevaziđemo,

kako ta mogućnost izgleda.

Otključavanje ovog potencijala
je u interesu svakog od nas.

Ali kako to da uradimo?

Pa, pričanje, samo po sebi,
ne postiže mnogo.

Nije dovoljno samo to.

Ako zaista želite da napravite promenu,
morate da uradite nešto.

A naučili smo da postoje
tri ključna načina:

prvi je da moramo da podučavamo
ljude telesnom samopouzdanju.

Moramo da pomognemo
našim tinejdžerima

da razviju strategije da prevaziđu
pritiske vezane za imidž

i izgrade svoje samopouzdanje.

Dobra vest je da postoje

mnogi dostupni programi da se to uradi.

Loša vest je da većina njih ne deluje.

Bila sam šokirana saznanjem

da su mnogi dobronamerni programi

nehotice zapravo učinili situaciju gorom.

Zato moramo da budemo sigurni da

programi koje naša deca dobijaju

ne samo imaju pozitivan uticaj,

već takođe i dugotrajan uticaj.

Istraživanja pokazuju
da su najbolji programi

usmereni na šest ključnih oblasti.

Prva je uticaj porodice,
prijatelja i veza.

Druga su mediji
i kultura poznatih ličnosti,

zatim kako se izboriti
sa zadirkivanjem i nasilništvom,

kako se takmičimo
i upoređujemo međusobno

na osnovu izgleda,

kad smo već kod izgleda - neki ljudi

ovo zovu "govor tela" ili "debeli govor" -

i konačno, osnove samopoštovanja

i vođenja brige o sebi.

Ovih šest stvari su ključna polazišta

za bilo koga ko je ozbiljan
u vezi sa pružanjem

edukacije o telesnom samopouzdanju
koja deluje.

Edukacija je presudna,

ali rešavanje ovog problema će

zahtevati da svako od nas

istupi i bude bolji uzor

ženama i devojkama u našim životima.

Osporavajući status kvo toga

kako su žene viđene i kako se o njima
govori u našim krugovima.

Nije u redu da osuđujemo doprinos

naših političara po njihovim frizurama

ili veličini njihovih grudi,

ili da zaključimo da je
odlučnost ili uspeh

olimpijske učesnice snižen
jer ne izgleda lepo.

Moramo da počnemo da
procenjujemo ljude po onome što rade,

ne po tome kako izgledaju.

Možemo započeti time što ćemo
preuzeti odgovornost za vrstu slika

i komentara koje postujemo

na našim društvenim mrežama.

Možemo da pohvalimo ljude
na osnovu njihovog truda

i njihovih postupaka,

a ne prema njihovom izgledu.

I da vas pitam,

kada ste poslednji put

poljubili ogledalo?

Najzad, moramo da radimo zajedno

kao zajednice, kao vlade

i kao firme kako bismo zaista
promenili ovu našu kulturu

da bi naša deca odrastala
vrednujući sebe kao celinu,

vrednujući individualnost,
različitost, inkluziju.

Moramo da ljude koji
donose stvarne promene podignemo

na pijedestal, ostvarujući promenu

u stvarnom svetu.

Dajući im prostora u medijima,
jer samo tada

ćemo stvoriti drugačiji svet.

Svet gde će naša deca
biti slobodna da postanu

najbolja verzija sebe,

gde ih mišljenje o svom izgledu

nikada neće sputavati
da budu ono što jesu

ili da postignu šta žele u životu.

Mislite o tome šta ovo može značiti
nekome u vašem životu.

Koga imate na umu?

Da li je to vaša žena?

Vaša sestra?

Vaša ćerka?

Vaša bratanica?

Vaš prijatelj? Ili to može biti žena
nekoliko sedišta od vas danas.

Šta bi značilo za nju

kada bi bila oslobođena tog glasa

njenog unutrašnjeg kritičara
koji joj zvoca da treba da ima

duže noge, mršavije butine, manji stomak,

kraća stopala?

Šta bi joj značilo kada bi ovo prevazišla

i time otključala svoj potencijal?

U ovom trenutku,
opsednutost naše kulture

imidžom sputava sve nas.

Ali hajde da pokažemo istinu našoj deci.

Hajde da im pokažemo da je vaš izgled

samo jedan deo vašeg identiteta

i da je istina da ih volimo

zbog onoga što jesu

i šta čine

i kakva osećanja bude u nama.

Hajde da unesemo samopoštovanje
u naše školske programe.

Hajde da svako od nas promeni način

na koji govorimo i upoređujemo se
sa drugim ljudima.

I hajde da radimo skupa kao zajednica,

od lokalnih nivoa do vlada,

tako da srećni mali jednogodišnjaci

današnjice postanu samouvereni

donosioci promena sutrašnjice.

Hajde da to učinimo.

(Aplauz)