Kako gajiti šumu u svom dvorištu?

Šume, kao prirodni resursi, ne moraju biti ogromne i izolovane od ljudi. Mogu se gajiti baš tamo gde smo mi, čak i u gradovima. Preduzentik-ekolog i TED Fellow, Šubendu Šarma, gaji u urbanim predelima ekstremno guste, biološki raznovrsne mini šume, koje se sastoje od domaćih vrsta tako što naučnim metodoma stvara zemljište, mikrobe i biomasu kako bi započeo prirodni proces rasta. Pridružite mu se dok objašnjava kako da se za jednu deceniju stvori šuma stara 100 godina i naučite kako da se snađete u ovoj maloj džungli.

Ovu šumu je napravio čovek.

Može se prostirati
hekatirima zemlje,

a može stati i u mali prostor,

veličine dvorišta.

Sve ove šume stare su dve godine.

Imam šumu u svom dvorištu.

Privlači veliki biodiverzitet.

(Zvuk ptice)

S ovim se budim svakog jutra,

kao Diznijeva princeza.

(Smeh)

Ja sam preduzetnik

i profesionalno se bavim
uzgojem ovih šuma.

Pomogli smo fabrikama,

farmama,

školama,

domaćinstvima,

hotelima,

zgradama,

parkovima,

čak i zoo-vrtu

da imaju jednu ovakvu šumu.

Šuma nije izolovano parče zemlje
na kojoj životinje zajedno žive.

Šuma može da bude
ključni deo urbanog postojanja.

Za mene je šuma

mesto s toliko puno drveća
da jednostavno ne možeš kroz nju proći.

Nebitno je da li su velike ili male.

Veliki deo Zemlje gde danas živimo
bio je pod šumama.

To je bilo pre uplitanja ljudi.

Onda smo izgradili gradove
u tim šumama,

kao na primer Sao Paulo,

zaboravljajući da i mi pripadamo prirodi

kao i 8,4 miliona drugih vrsta na planeti.

Naše stanište prestalo je biti
naše prirodno stanište.

Ali ne i za neke od nas.

Nekoliko ljudi i ja danas
profesionalno gajimo šume,

bilo gde na svetu.

Industrijski sam inženjer.

Bavim se pravljenjem automobila.

Na prethodnom poslu u Tojoti

naučio sam kako da pretvorim
prirodne resurse u proizvod.

Daću vam primer,

uzeli bismo biljni sok
brazilskog kaučukovca,

pretvorili bi ga u sirovi kaučuk

i od toga bi napravili proizvod – gumu.

Ali ovi proizvodi nikad neće ponovo
postati prirodni resurs.

Odvajamo elemente iz prirode
i pretvaramo ih

u nešto što se ne može vratiti
u početno stanje.

To je industrijska proizvodnja.

S druge strane, priroda
funkcioniše potpuno suprotno.

Prirodni sistem proizvodi
tako što spaja elemente,

atom po atom.

Svaki prirodni proizvod
može ponovo postati prirodni resurs.

To sam naučio

kad sam zasadio
šumu u svom dvorištu.

To je bio prvi put da sam nešto
uradio zajedno s prirodom,

a ne protiv nje.

Od tad smo zasadili

75 takvih šuma u 25 gradova širom sveta.

Svaki put kad radimo na novoj lokaciji

naučimo da se svaki element
potreban za šumu

nalazi svuda oko nas.

Ove elemente samo treba spojiti

i dopustiti da ih priroda preuzme.

Počinjemo sa zemljištem kad sadimo šumu.

Opipavamo, dodirujemo ga, čak ga i probamo

da bismo odredili koja svojstva mu fale.

Zemljište koje se sastoji
od sitnih supstanci jeste kompaktno,

toliko kompaktno da voda
ne može da prodre u njega.

Pomešamo ga s domaćom biomasom
dostupnoj na toj lokaciji

i s njom zemljište postaje propustljivo.

Onda može upiti vodu.

Ako zemljište ne može da zadrži vodu,

dodaćemo još biomase,

vodoupijajućeg materijala,
kao što je treset ili bagas

da bi zemljište zadržalo vodu
i ostalo vlažno.

Da bi rasle, biljkama je potrebna
voda, sunce i hrana.

Šta se desi ako zemljište nema hrane?

Ne dodajemo hranu direktno u zemljište.

Tako bi se radilo u industriji.

To je protivno prirodi.

Umesto toga zemljištu
dodajemo mikroorganizme.

Oni prirodno proizvode hranu u zemljištu.

Hrane se biomasom,
koju smo dodali zemljištu,

oni je samo jedu i razmnožavaju se.

Kako njihov broj raste,

zemljište počinje da diše.

Oživljava.

Istražujemo koje biljke rastu
na određenom mestu.

Kako odlučujemo šta je domaće, a šta ne?

Sve što je nastalo pre uplitanja ljudi
jeste domaće.

To je jednostavno pravilo.

Pretražujemo nacionalne parkove

da bismo pronašli
poslednje ostatke prirodne šume.

Pretražujemo svete šumarke

ili svete šume koje se nalaze oko hramova.

Ako ništa ne pronađemo,

odemo u muzeje

da bismo našli seme ili drvo
koje već odavno tamo postoji.

Pregledamo stare slike,
pesme i književnost tog mesta

da bismo odredili
koje biljke tamo rastu.

Kad saznamo za drveće,

delimo ga u četiri grupe:

žbunje, nisko drveće, drveće i krošnje.

Određujemo razmeru svake grupe

i onda odlučujemo o procentu
svake vrste drveta u grupi.

Ako sadimo šumu s voćem,

procenat drveća s plodovima je veći.

Može se zasaditi šuma s cvećem,

šuma koja privlači puno ptica ili pčela,

ali i domaća, divlja, zimzelena šuma.

Sakupljamo seme
i od njega dobijamo sadnice.

Ne sadimo drveće koje pripada istoj grupi

jedno pored drugog.

U suprotnom, kad porastu,
boriće se za isto mesto na vrhu.

Sadnice sadimo blizu jedne drugih.

Debeo sloj đubriva je na površini

tako da kad je napolju vruće
zemljište bude vlažno.

Kad zahladni,

inje se sakuplja samo na đubrivu,

a zemljište i dalje diše,
iako je napolju ledeno.

Zemljište je veoma mekano,

toliko mekano da korenje
može lako da prodre kroz njega

za kratko vreme.

Na početku šuma kao da ne raste,

ali raste ispod površine.

Tokom prva tri meseca

korenje raste u dubinu od jednog metra.

Korenje stvara mrežu,

koja čvrsto drži zemljište.

Mikrobi i gljive
žive na ovoj mreži od korenja.

Ako hrana nije dostupna u blizini drveta,

ovi mikrobi dostavljaju drvetu hranu.

Kad pada kiša,

kao magijom,

pečurke se pojave tokom noći.

To znači da zemljište ispod njih
ima zdravu mrežu gljiva.

Kad korenje sazri,

šuma počinje da raste na površini.

Dokle god ona raste, zalivamo je.

Zalivamo je sledeće dve-tri godine.

Cilj nam je da sva voda
i hranljivo zemljište budu dostupni šumi,

pa čupamo korov.

Kako šuma raste, ona zaustavlja svetlost.

Na kraju šuma postaje toliko gusta

da sunce ne može da dopre na zemlju.

Korov više ne raste
jer je i njemu potrebna svetlost.

U ovoj fazi

nijedna kapljica vode
koja padne u šumu

neće ispariti u atmosferu.

Ove guste šume kondenzuju vlažan vazduh

i zadržavaju vlažnost.

Postepeno smanjujemo šumu
i više je ne zalivamo.

Čak i bez vode

zemlja u šumi je vlažna,
a nekad bude i mračno.

Sad, kad i jedan list padne na zemlju,

odmah počinje da truli.

Ova trula biomasa stvara humus,

a to je hrana za šumu.

Kako šuma raste,

sve više lišća pada na zemlju,

a to znači da ima više humusa

i da ima više hrane za još veći rast šume.

I ova šuma nastavlja da sve brže raste.

Kad porastu,

ove šume se iznova regenerišu,

verovatno u nedogled.

Za ovakvu prirodnu šumu

najbolje je da se ne uređuje.

Ona postaje jedna mala džungla.

(Smeh)

Šuma raste kao jedna zajednica.

Ako se isto drveće,

iste vrste,

zasadi nezavisno jedno od drugog,

šuma ne bi tako brzo rasla.

Ovako mi stvorimo šumu staru sto godina

za samo jednu deceniju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)