Kako pričati sa veteranima o ratu

Ves Mur se priključio američkoj vojsci kako bi platio studije, ali je iskustvo postalo srž onoga što je on postao. U ovom iskrenom govoru, vojni padobranac i kapetan, koji je napisao knjigu "Drugi Ves Mur", objašnjava šok kod povratka kući iz Avganistana. On deli jednu frazu koju je svakodnevno slušao od civila i pokazuje zašto to nije dovoljno. To je poziv za sve nas da pozovemo veterane da ispričaju svoju priču, i da ih saslušamo.

Drago mi je što sam ovde
da pričam o veteranima,

jer se nisam priključio vojsci

zbog toga što sam želeo da idem u rat.

Nisam se priključio vojsci
jer sam imao želju

i potrebu da odem
preko okeana i borim se.

Iskreno, priključio sam se vojsci

jer je koledž prokleto skup

i trebalo je da mi pomognu sa time,

te sam se priključio vojsci

jer sam to znao i to je ono

što sam znao i što sam mislio
da mogu dobro da radim.

Ne potičem iz vojne porodice.

Nisam vojni potomak.

Niko u mojoj porodici se nikad
nije priključio vojsci

i prvi put kad sam se upoznao sa vojskom

bilo je kada sam imao 13 godina

i kada sam poslat u vojnu školu,

jer mi je majka pretila

tom idejom vojne škole od moje 8. godine.

Imao sam problema tokom odrastanja

i majka bi mi uvek govorila stvari poput:

"Ako ne središ ovo,

poslaću te u vojnu školu."

Pogledao bih je i rekao: "Mama,

potrudiću se više."

Kada sam imao 9 godina,

počela je da mi daje brošure da mi
pokaže da se ne šali.

Pogledao bih ih i rekao:

"U redu mama, vidim da si ozbiljna
i potrudiću se više."

Zatim kada sam imao 10 i 11 godina,

moje ponašanje se pogoršavalo.

Bio sam na akademskom
i disciplinskom ispitivanju

pre nego što sam napunio 10 godina

i prvi put sam osetio
lisice na svojim zglobovima

kada sam imao 11 godina.

Kada sam imao 13 godina

majka mi je prišla i rekla:

"Neću više ovo da trpim.

Poslaću te u vojnu školu."

Pogledao sam je i rekao: "Mama,

vidim da si uzrujana i potrudiću se više."

Rekla je: "Ne, ideš tamo sledeće nedelje."

I tako sam se prvi put upoznao

sa čitavom tom idejom o vojsci,

jer je mislila da je to dobra ideja.

Nisam se uopšte složio sa njom

kada sam prvi put došao tamo

jer sam bukvalno u prva 4 dana

pobegao čak 5 puta iz te škole.

Velika crna ograda je ograđivala školu

i svaki put kada bi okrenuli leđa,

ja bih samo pobegao kroz crnu kapiju

i prihvatio ponudu da
ako ne želimo da budemo tamo

možemo da odemo bilo kada.

Rekao sam: "Ako je tako,

želeo bih da odem." (Smeh)

I nikad nije funkcionisalo.

Nastavio sam da se gubim.

Ali onda

nakon ostajanja tamo neko vreme

i nakon kraja te godine

u toj vojnoj školi,

shvatio sam da zapravo odrastam.

Shvatio sam da su stvari
u kojima sam uživao

u vezi sa tom školom
i u vezi sa tom strukturom

bile nešto što nisam otkrio ranije:

činjenica da sam se konačno osetio
kao deo nečega većeg,

deo tima i zapravo je značilo ljudima

što sam tamo,

činjenica da liderstvo nije bilo
samo naređenje,

već je bilo pravi jezgroviti deo

čitavog iskustva.

Kada je došlo vreme da je zapravo trebalo

da završim srednju školu

počeo sam da razmišljam
o tome šta želim da radim

i verovatno kao i većina učenika,

nisam imao pojma šta to znači
i šta želim da radim.

Mislio sam o ljudima koje

poštujem i kojima se divim.

Mislio sam o mnogim ljudima,

posebno o muškarcima u svom životu

na koje sam se ugledao.

Svi oni su nosili uniformu

Sjedinjenih američkih država,

za mene je, pitanje i odgovor

bio prilično jednostavan.

Pitanje o tome čime želim da se bavim

bilo je ispunjeno veoma brzo rečima:

verovatno ću biti vojni oficir.

Stoga je vojska prošla kroz ovaj proces

i istrenirali su me,

a kad kažem da se nisam
priključio vojsci

jer sam želeo da idem u rat,

istina je da sam se
priključio vojsci 1996.

Ništa veliko se tada nije dešavalo.

Nikad nisam osećao da sam u opasnosti.

Kad sam otišao kod majke,

prvi put sam se priključio
vojsci sa 17,

tako da mi je trebalo odobrenje
da se priključim vojsci,

te sam dao papirologiju majci

i pretpostavila je da je
to poput vojne škole.

Rekla je: "Bilo je dobro

po njega i pre i pretpostavljam
da će nastaviti tako."

nemajući ideju da je zapravo potpisivala

saglasnost da njen sin

postane vojni oficir.

Prošao sam kroz proces

i ponovo sve vreme sam mislio:

to je sjajno, možda ću služiti za vikend,

ili dve nedelje tokom godine,
odraditi vežbu,

a onda par godina
nakon što sam se prijavio,

nakon što je moja majka
potpisala te papire,

čitav svet se promenio.

Nakon 11. septembra,
izgradio se čitav novi kontekst

oko zanimanja koje sam izabrao.

Kada sam se prvi put priključio,
nisam to učinio zbog borbe,

ali tad kada sam bio tu,

to je upravo ono što će se dogoditi.

Puno sam razmišljao o vojnicima

koje sam na kraju morao da vodim.

Setio sam se kada smo
prvi put nakon 11. septembra

3 nedelje nakon 11. septembra,
išao sam preko okeana,

ali nisam išao sa vojskom,

već zato što sam dobio školarinu

da idem u inostranstvo.

Dobio sam školarinu
da idem u insotranstvo

i da idem da studiram preko okeana,

a živeo sam u Engleskoj
i bilo je interesantno,

ali u isto vreme,

ti isti ljudi sa kojima sam vežbao,

isti vojnici sa kojima sam prošao
čitav trening,

i spremali smo se za rat,

i oni su sada leteli ka tome.

Sada će se naći

u sred mesta, koje

većina ljudi,

većina nas koji smo trenirali,

ne bi mogla da pokaže na mapi.

Proveo sam nekoliko godina
završavajući školu

i sve vreme dok sam sedeo tamo

u zgradama Oksforda

koje su izgrađene stotine godina

pre nego što su SAD uopšte osnovane,

i sedeo sam razgovarajući sa profesorima

o atentatu na prestolonaslednika
Franca Ferdinanda,

i kako je to uticalo na početak
Prvog svetskog rata,

gde su sve vreme moje srce i um

bili uz moje vojnike

koji su sada oblačili kevlar

i uzimali svoje vojničke prsluke

pokušavajući da shvate
kako tačno repetirati

ili kako tačno očistiti pušku

u mraku.

To je bila nova stvarnost.

Dok sam završio školu
i priključio se vojnoj jedinici,

bili smo spremni
da krenemo ka Avganistanu,

a bilo je vojnika u mojoj jedinici

koji su tu bili drugi i treći put

pre nego što sam ja bio prvi.

Sećam se prvog hodanja
sa svojom jedinicom,

a kada se priključite vojsci

i kada prođete kroz borbenu turu,

svako vas gleda u rame,

jer vam je na ramenu
vaše borbeno obeležje.

Čim upoznate ljude,

rukujete se sa njima

i oči vam krenu ka njihovom ramenu,

jer želite da vidite gde služe

ili sa kojom jedinicom su služili.

Ja sam bio jedina osoba koja šeta

sa golim ramenima,

i peklo je svaki put kada je neko
buljio u mene.

Ali dobijete priliku da pričate
sa vašim vojnicima

i pitate ih zašto su se prijavili.

Prijavio sam se jer je koledž bio skup.

Dosta mojih vojnika se prijavilo
iz totalno drugačijih razloga.

Prijavili su iz osećaja obaveznosti.

Prijavili su jer su bili besni

i želeli su da urade
nešto povodom toga.

Prijavili su se jer

im je porodica rekla da je to važno.

Prijavili su se jer su želeli
neki oblik osvete.

Prijavili su se iz čitave grupe razloga.

A onda smo se svi našli preko okeana

boreći se u tim konfliktima.

Ono što je mi je bilo fantastično je da

sam veoma naivno
počeo da slušam ovu izjavu

koju nisam baš shvatio,

jer odmah nakon 11. septembra počnete
da sluštate tu ideju

gde vam ljudi prilaze i kažu:

"Hvala ti na službi."

Ja sam samo pratio sve i počeo da govorim

iste stvari mojim vojnicima.

To je bilo pre nego što sam svrstan.

Ali nisam imao ideju šta je to značilo.

Samo sam to rekao jer je zvučalo tačno.

Zvučalo je kao prava stvar za reći

ljudima koji su služili preko okeana.

"Hvala ti na službi."

Nisam imao pojma kakav je bio kontekst

ili šta je to uopšte,

šta je to uopšte značilo ljudima
koji su to čuli.

Kada sam se prvi put
vratio iz Avganistana,

mislo sam da ako se vratite iz konflikta,

da će se opastnosti završiti.

Mislio sam da
ako se vratite iz zone sukoba

da bi nekako mogli
da obrišete znoj sa čela

i kažete:

"Uh, drago mi je da sam to izbegao."

bez shvatanja da za većinu ljudi,

kada se vrate kući

rat se nastavlja.

Nastavlja da se odigrava i našim umovima.

Odigrava se u svim našim sećanjima.

Odigrava se u svim našim osećanjima.

Molim vas oprostite nam

ako ne volimo da budemo
u velikim društvima.

Molimo vas opostite nam

kada provodimo jednu nedelju na mestu

koje ima 100% svetlosnu disciplinu,
jer vam nije

dozvoljeno da idete okolo
sa belim svetlima,

jer ako nešto ima belu svetlost,

može se videti kilometrima daleko

u odnosu na mala zelena

ili mala plava svetla,

ne mogu se videti iz daljine.

Molimo vas oprostite nam ako niotkuda

idemo od 100% svetlosne discipline,

a onda se nedelju dana kasnije
vraćamo u sred Tajms Skvera,

i imamo poteškoća da se prilagodimo tome.

Molimo vas oprostite nam

kada se vratimo porodici

koja je totalno vođena bez nas,

i sada kada se vratite nije tako lako

upasti nazad u osećaj normalnosti,

jer se čitava normalnost promenila.

Sećam se kada sam se vratio da sam želeo
da pričam sa ljudima.

Želeo sam da me ljudi pitaju
o mojim iskustvima.

Želeo sam da mi ljudi priđu

i pitaju: "Šta si radio?"

Da mi ljudi priđu i pitaju:

"Kako je bilo? Kakva je bila hrana?

Kakvo je bilo iskustvo? Kako si?"

Jedino što su me pitali bilo je:

"Da li si ubio nekoga?"

To su bili oni koji su bili čak
dovoljno radoznali

da nešto kažu.

Jer ponekad tu je strah i slutnja

da ako kažem nešto,

uplašen sam da ću uvrediti,

ili se bojim da ću pokrenuti nešto,

tako da je najbolji oblik ponašanja
ne reći ništa.

Problem sa time je da

to izgleda kao da vaša služba

uopšte nije prepoznata

kao da nikoga nije bilo briga.

"Hvala ti na službi.",

i nastavimo dalje.

Ono što sam hteo bolje da razumem

je šta je iza toga,

i zašto "hvala ti na službi"
nije dovoljno.

Činjenica je da imamo bukvalno

2,6 miliona muškaraca i žena

koji su veterani iz Iraka i Avganistana

koji su svi među nama.

Ponekad znamo ko su oni,

ponekad ne znamo,

ali je tu taj osećaj, deljeno iskustvo,

deljena povezanost

gde znamo da to iskustvo

i to poglavlje našeg života,

iako je možda zatvoreno,

i dalje nije gotovo.

Mislimo o "hvala ti na službi"

i ljudi kažu: "Šta to tebi znači?"

"Hvala ti na službi" mi znači,

to znači prepoznavanje naših priča,

pitanje nas ko smo,

razumevanje snage,

koju ima toliko ljudi sa kojima služimo,

i zašto ta služba toliko puno znači.

"Hvala ti na službi" znači
prepoznavanje činjenice

da samo zašto što smo se sad vratili kući

i skinuli uniforme

ne znači da je naša veća služba državi

nekako završena.

Činjenica je da postoji ogromna količina

koja se može ponuditi i može dati.

Gledamo u ljude

poput našeg prijatelja Tejlora Urele,

koji je u Iraku izgubio nogu,

imao je dva sna u svom životu.

Jedan je bio da bude vojnik.
Drugi da bude bejzbol igrač.

Izgubio je nogu u Iraku.

Vratio se kući

i uprkos odučivanju da,

nakon što je izgubio nogu,
da je i drugi san gotov,

odlučio je da i dalje ima
taj san da igra bejzbol,

i započeo je svoju grupu, VETSports,

koja danas radi sa veteranima širom države

i koristi sport kao način ozdravljenja.

Ljudi poput Tami Dakvort

koja je bila pilot helikoptera

i helikopterom kojim je letela

treba da se koriste obe ruke

i noge za upravljanje,

i njen helikopter je udaren,

i pokušavala je da upravlja

ali helikopter nije reagovao

na njene instrukcije i komande.

Pokušavala je da sigurno sleti helikopter,

ali nije sleteo sigurno,

a to se nije desilo

zato što nije odgovarao na komande
koje su njene noge davale

jer su joj noge bile raznete.

Jedva je preživela.

Doktori su došli i spasli su joj život,

ali dok se oporavljala kod kuće

shvatila je:
"Moj posao i dalje nije završen."

Sad ona koristi svoj glas

kao žena u kongresu iz Ilinoisa

kako bi se borila
i iznosila brojne probleme

koji uključuju probleme veterana.

Prijavili smo se

jer volimo ovu zemlju koju predstavljamo.

Prijavili smo se

jer verujemo u ideju i verujemo u ljude

sa naše leve i desne strane.

Jedina stvar koju pitamo je da

"hvala ti za službi"

treba da bude više nego samo fraza,

da "hvala ti za službu" znači

iskreno poštovanje

ljudi koji su stupili

jer su bili pitani

i šta to žnači za nas trenutno

ne samo tokom borbenih operacija

već dugo nakon što je poslednje
vozilo napustilo

i nakon poslednjeg pucnja
koji je ispaljen.

To su ljudi sa kojima sam služio

i to su ljudi kojima odajem počast.

Stoga hvala vam na službi.

(Aplauz)