Skriveni uzrok siromaštva kojim svet treba da se bavi odmah

Kolektivno saosećanje je označilo opšti pad globalnog siromaštva od 1980-ih, kaže advokat za građanska prava Geri Hogen. I pored svog doniranog novca na svetu, sveprisutan je skriveni problem koji održava siromaštvo na snazi. Hogen otkriva mračni temeljni uzrok koji moramo prepoznati i delovati odmah.

Da budem iskren, kao ličnost

nisam sklon plakanju.

Ali mislim da je u mojoj karijeri
to dobra stvar.

Ja sam advokat koji se bavi
građanskim pravom

i video sam neke grozne
stvari na ovom svetu.

Počeo sam karijeru u policiji

na slučajevima zlostavljanja u SAD.

Potom sam 1994. poslat u Ruandu

da budem rukovodilac istrage genocida
za Ujedinjene Nacije.

Ispostavilo se da suze ne pomažu mnogo

pri pokušavanju istrage genocida.

Ono što sam morao da vidim,
osetim i dodirnem,

bilo je prilično teško opisati rečima.

Mogu vam reći samo

da je ruandski genocid

jedan od najvećih neuspeha na svetu
kada govorimo o običnom saosećanju.

Ta reč, saosećanje, zapravo potiče
iz dve latinske reči:

cum passio,
što znači jednostavno "patiti sa".

Ono što sam video i doživeo u Ruandi

kada sam bio blizu ljudske patnje,

me je u nekim trenucima dovelo do suza.

Samo bih želeo da sam,
zajedno sa čitavim svetom,

to iskusio ranije.

I ne samo suze,

već da se genocid zaista spreči.

Nasuprot tome, takođe sam bio deo

jednog od najvećih
uspeha saosećanja na svetu.

A to je borba protiv
globalnog siromaštva.

To je cilj koji verovatno
uključuje sve nas ovde.

Ne znam da li se vaše prvo predstavljanje

može opisati refrenom pesme "Mi smo svet"

ili možda sponzorisanom slikom deteta
na vratima vašeg frižidera,

ili rođendanom kada ste
dali prilog za svežu vodu.

Zaista se ne sećam svog prvog susreta
sa siromaštvom

ali se sećam najpotresnijeg.

Bilo je to kada sam upoznao Venus -

ona je jedna mama iz Zambije.

Ima troje dece i udovica je.

Kada sam je upoznao, pešačila je
oko 19 kilometara

u jedinoj odeći koju ima

da bi došla u glavni grad
i podelila svoju priču.

Pričala mi je satima,

uvodila me je u svet siromaštva.

Opisala mi je kako je izgledalo
kada se ugalj u vatri

na kojoj je kuvala, potpuno ohladi.

Kada se poslednja kap ulja potroši.

Kada, uprkos njenom najvećem trudu,

nestane hrane.

Morala je da gleda
svog najmlađeg sina Pitera,

kako boluje od neuhranjenosti,

dok su mu noge
polako postajale beskorisne.

Kako su mu oči postajale mutne i tamne.

I kako je Piterovo telo
na kraju postalo hladno.

Više od 50 godina, ovakve priče
u nama izazivaju saosećanje.

U nama, čija deca imaju obilje hrane.

Pokrenuti smo da brinemo,
ne samo o globalnom siromaštvu,

već da zapravo pokušamo
da uradimo što je do nas

da zaustavimo patnju.

Ima dosta prostora za kritikovanje
kako nismo učinili dovoljno,

i da ono što smo učinili

nije dovoljno efikasno,

ali ovo je istina:

Borba protiv globalnog siromaštva
je verovatno najšire rasprostranjena

najtrajnija pojava ljudske
pojave saosećanja

u istoriji naše vrste.

Stoga bih želeo da podelim
veoma uznemirujuć uvid

koji bi zauvek mogao promeniti

vaše mišljenje o ovoj borbi.

Ali prvo ću početi s onim
što verovatno već znate.

Pre 35 godina, kada sam stekao
diplomu srednje škole

rekli su nam da 40 000 dece svakoga dana
umire zbog siromaštva.

Ta cifra je danas spala na 17 000.

To je naravno, previše,

ali to ipak znači da svake godine,

osam miliona dece ne mora
da umre zbog siromaštva.

Štaviše, broj ljudi na zemlji

koji žive u ekstremnom siromaštvu,

koje se definiše kao život

sa oko dolar i 15 centi dnevno,

spao je sa 50 procenata

na samo 15 procenata.

Ovo je ogroman napredak

i prevazilazi svačija očekivanja

kada su mogućnosti u pitanju.

Mislim da i vi i ja,

iskreno mislim da možemo
biti ponosni i ohrabreni

kada vidimo da saosećanje zaista ima moć

da uspešno zaustavi patnje miliona.

Međutim, postoji jedan deo
o kom možda nećete čuti mnogo.

Ako podignete granicu siromaštva
na samo dva dolara dnevno,

ispostavlja se da bukvalno
te iste dve milijarde ljudi,

koji su bili zaglavljeni
u strašnom siromaštvu

kada sam ja išao u srednju školu,

još uvek su zaglavljeni tamo

35 godina kasnije.

Dakle, zašto su milijarde još uvek

zaglavljene u tako strašnom siromaštvu?

Razmislimo na trenutak o Venus.

Moju suprugu i mene decenijama
motiviše zajedničko saosećanje

da dajemo priloge za decu,
finansiramo mikro zajmove,

da podržimo darežljive inostrane donacije.

Ali dok nisam razgovarao s Venus

nisam bio svestan
da se nijedan od ovih pristupa

nije zapravo bavio razlogom
zbog kog je morala da gleda sinovu smrt.

"Bili smo dobro", rekla mi je Venus,

"dok Brut nije počeo da pravi probleme".

Brut je Venusin komšija,
a "pravi probleme"

se odnosi na ono što se desilo
dan posle smrti Venusinog muža,

kada je Brut došao i izbacio
Venus i decu iz kuće,

ukrao im posed i opljačkao
njihovu pijačnu tezgu.

Vidite, Venus je nasiljem
naterana na nemaštinu.

Onda mi je palo na pamet, naravno,

da nijedan moj prilog za decu,
nijedan od mojih mikro zajmova,

nijedan od uobičajenih programa
protiv siromaštva

neće zaustaviti Bruta,

jer nisu predviđeni za to.

Ovo mi je postalo još jasnije
kada sam upoznao Griseldu.

Ona je sjajna mlada devojka koja živi
u veoma siromašnoj zajednici

u Gvatemali.

Tokom godina smo naučili

da je možda najvažnija stvar

koju bi Griselda i njena porodica
mogli učiniti

kako bi spasili Griseldu
i njenu porodicu od siromaštva

je da se pobrinu da ona ide u školu.

Stručnjaci to zovu ženski uticaj.

Kada smo upoznali Griseldu,
ona nije išla u školu.

Zapravo, retko kada je izlazila iz kuće.

Nekoliko dana
pre nego što smo je upoznali,

dok se s porodicom vraćala iz crkve,

usred dana,

muškarci iz njene zajednice
su je oteli s ulice

i silovali je.

Griselda je imala sve uslove
da ide u školu,

ali to jednostavno nije bilo bezbedno.

Griselda nije jedina.

Širom sveta, siromašne žene i devojčice

od 15 do 44 godine starosti

su žrtve svakodnevnog porodičnog
i seksualnog nasilja -

ta dva oblika nasilja broje
više smrtnih slučajeva i invaliditeta

od malarije, saobraćajnih nesreća
i rata, zajedno.

Istina je
da su siromašni ljudi našeg sveta

zarobljeni u čitavim sistemima nasilja.

Na primer, u Južnoj Aziji,
mogao bih da prođem

pored mlina za pirinač

i vidim čoveka koji diže džakove pirinča

teške 50 kilograma,

na svoja slaba leđa,

ali ne bih imao pojma, sve do kasnije,

da je on zapravo rob

koga drže nasiljem u tom mlinu za pirinač

od kada sam ja išao u srednju školu.

Decenije programa protiv siromaštva
u njegovoj zajednici

nisu pomogle da se on,
niti stotine drugih robova,

spase od tuče, silovanja i mučenja,

od nasilja u mlinu za pirinač.

Zapravo, pola veka programa
protiv siromaštva,

ostavilo je više siromašnih u ropstvu

nego u bilo kom drugom periodu
u ljudskoj istoriji.

Stručnjaci kažu da danas ima
oko 35 miliona ljudi u ropstvu.

To je populacija čitave nacije Kanade,

gde se danas nalazimo.

Stoga sam vremenom ovu epidemiju nasilja
počeo da nazivam

efektom skakavaca.

Jer se u životima siromašnih
jednostavno spusti poput kuge

i uništi sve.

Zapravo, sada kada pitate stanovnike
veoma siromašnih zajednica,

reći će vam da se najviše plaše nasilja.

Ali zapazite da nasilje kog se oni plaše,

nije nasilje genocida ili ratova,

već svakodnevno nasilje.

Tako da, za mene kao advokata,
prva reakcija je da pomislim

da bismo morali promentiti zakone.

Moramo zabraniti
svo to nasilje nad siromašnima.

Ali onda sam otkrio da već jeste.

Problem nije u tome
što siromašni nisu zaštićeni zakonom,

već što zakon nije sproveden.

U zemljama u razvoju,

osnovni sistemi za sprovođenje zakona
su toliko nefunkcionalni,

da su nedavno Ujedinjene Nacije
izdale izveštaj koji je potvrdio

da "većina siromašnih živi
bez zakonske zaštite."

Iskreno, ni vi, niti ja, nemamo pojma

šta bi to moglo da znači,

jer nemamo direktno iskustvo s tim.

Funkcionalna primena zakona
je za nas samo pretpostavka.

Zapravo, ništa ne opisuje
tu pretpostavku bolje

od tri prosta broja: 911,

što je naravno pozivni broj
policijskog operatera za hitne slučajeve,

u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama,

gde se na reagovanje policije
za hitne slučajeve

čeka u proseku 10 minuta.

Mi to uzimamo zdravo za gotovo.

Ali šta bi se desilo kada ne bi bilo
sprovođenja zakona u cilju vaše zaštite?

Jedna žena iz Oregona
je nedavno iskusila kako to izgleda.

Bila je sama, u subotu noću,
u mračnoj kući,

kada je muškarac
počeo da provaljuje u njen dom.

Ovo je bila njena najgora noćna mora,

jer je od napada tog čoveka
završila u bolnici,

samo dve nedelje ranije.

Užasnuta, uzela je telefon i uradila
ono što bi svako od nas uradio

pozvala je 911 -

ali, saznala je da zbog smanjenja budžeta
u njenom okrugu,

zakonska zaštita nije dostupna vikendom.

Slušajte.

Operater: "Nemam nikoga da pošaljem tamo."

Žena: "U redu."

Operater: "Ukoliko uđe u vašu kuću
i napadne vas,

možete li ga zamoliti da ode?

Da li znate da li je
pod dejstvom alkohola?"

"Već sam ga pitala, već sam mu rekla
da sam vas zvala.

Jednom je već obio moja vrata i napao me."

Operater: "Da, da."

"Da, pa..."

Operater: "Da li postoji način
da bezbedno napustite kuću?"

Žena: "Nema,
jer je blokirao moj jedini izlaz."

Operater: "Jedino vam mogu dati savet

i pozvati šerifovu kancelariju sutra.

Naravno, ako uđe
i ako nažalost ima oružje,

ili pokuša da vas fizički napadne,
to je druga priča.

Znate, tu ne radi šerifova kancelarija.

Nemam koga da pošaljem."

Geri Hogen: Na nesreću, žena u toj kući

je brutalno napadnuta,
zadavljena i silovana,

jer, ovakav je život bez vladavine zakona.

A tu žive milijarde najsiromašnijih.

Kako to izgleda?

U Boliviji, na primer, ako muškarac
seksualno napadne siromašno dete,

statistički, veće su šanse
da će se okliznuti pod tušem i umreti,

nego da će ikada otići u zatvor
zbog svog zločina.

U južnoj Aziji,
ako porobite siromašnu osobu,

veći je rizik da će vas udariti grom,

nego da ćete otići u zatvor
zbog tog zločina.

Tako da se epidemija svakodnevnog nasilja
i dalje rasplamsava,

i uništava naše napore da pomognemo
milijardama ljudi,

da se iščupaju iz pakla u kom žive
sa dva dolara dnevno.

Jer, podaci jednostavno ne lažu.

Ispostavilo se da možete siromašnima
davati svakakve donacije,

i usluge,

ali, ako ne sprečite nasilnike

da sve to otmu,

bićete veoma razočarani
dugoročnim uticajem vaših napora.

Mogli biste pomisliti da je propadanje
osnovne primene zakona

u zemljama u razvoju
od prioritetnog značaja

za globalnu borbu protiv siromaštva.

Ali nije.

Islednici međunarodne pomoći
nedavno nisu mogli da nađu

ni jedan procenat pomoći
koji odlazi za zaštitu siromašnih

od bezakonitog haosa svakodnevnog nasilja.

Iskreno, kada govorimo o nasilju
nad siromašnima,

ponekad govorimo na najčudniji način.

Organizacija za svežu vodu
priča srceparajuću priču

o devojčicama koje su silovane
na putu do vode,

a onda slave to što su našli rešenje
- novi bunar,

koji bi drastično smanjio taj put.

Kraj priče.

Ali nema ni reči o silovateljima,
koji su još uvek u toj zajednici.

Kada bi neka mlada žena
u nekom od univerzitetskih kompleksa

bila silovana na putu do biblioteke,

nikada ne bismo slavili
rešenje da premestimo biblioteku

bliže studentskom domu.

Ali iz nekog razloga, to je u redu,
kada su siromašni u pitanju.

Istina je da tradicionalni stručnjaci

za ekonomski razvoj
i sprečavanje siromaštva,

ne znaju kako da reše ovaj problem.

I šta se dešava?

Ne govore o tome.

Međutim, osnovni razlog

što je primena zakona za siromašne
u zemljama u razvoju

toliko zanemarena,

je taj što ljudima u zemljama u razvoju
koji imaju novac

primena zakona nije potrebna.

Nedavno sam bio
na Svetskom ekonomskom forumu

i razgovarao sa korporativnim direktorima

koji imaju ogromne biznise
u zemljama u razvoju,

i samo ih pitao:

"Kako vi štitite svoje ljude
i imovinu od svog tog nasilja?"

Oni su se pogledali i odgovorili
gotovo istovremeno:

"Kupimo ga."

Zaista, privatne snage bezbednosti
u zemljama u razvoju

su sada četiri, pet, i sedam puta veće
od javnih policijskih snaga.

U Africi danas,
najveći poslodavac na kontinentu

se bavi privatnim obezbeđenjem.

Ali vidite, bogati mogu da plate
bezbednost i nastave da se bogate,

a siromašni ne mogu to da priušte
i ostaju potpuno nezaštićeni,

i nastavljaju da ih maltretiraju.

Ovo je ogromno i skandalozno nasilje.

Ali ne mora biti tako.

Nefunkcionalna primena zakona
se mora popraviti.

Nasilje se može zaustaviti.

Skoro svi sistemi krivičnog pravosuđa

su u početku nefunkcionalni i korumpirani,

ali mogu se transformisati
snažnim naporima i posvećenošću.

Put napretka je prilično jasan.

Pod jedan: moramo učiniti

da zaustavljanje nasilja postane
nužno u borbi protiv siromaštva.

Zapravo, bilo koji razgovor
o globalnom siromaštvu

koji se ne bavi problemom nasilja,
mora se odbaciti kao neozbiljan.

Drugo, moramo ozbiljno početi
da ulažemo sredstva

i stručnost, da bismo podržali
zemlje u razvoju,

dok ne stvore nove,
javne pravosudne sisteme,

a ne privatnu bezbednost,

koji bi svima pružili šansu
da budu sigurni.

Ove promene su zaista moguće

i dešavaju se danas.

Nedavno je Fondacija Gejts
finansirala projekat

u gradu na Filipinima, drugom po veličini,

gde su lokalni zastupnici
i lokalna policija

uspeli da promene korumpiranu policiju
i nefunkcionalne sudove, tako drastično,

da su za samo četiri godine

uspeli značajno da smanje

komercijalizovano seksualno nasilje
nad siromašnom decom, za 79 procenata.

Znate, kada pogledamo nazad kroz istoriju,

ono što je uvek bilo najteže objasniti
i ono što je neoprostivo,

su jednostavni neuspesi saosećanja.

Jer, smatram da istorija saziva sud
sastavljen od naših unuka,

a oni nas jednostavno pitaju:

"Bako, deko, gde ste bili?

Deko, gde si ti bio kada su Jevreji
bežali iz nacističke Nemačke

i bili oterani sa naših obala?

Gde si ti bio?

A ti bako, gde si bila kada su slali

naše japansko-američke susede
u kampove za interniranje?

Deko, gde si ti bio kada su tukli

naše susede tamne puti

samo zato što su pokušavali
da se prijave za glasanje?"

Takođe, kada nas unuci pitaju:

"Bako, deko, gde ste bili

kada se dve milijarde
najsiromašnijih na svetu

davilo u haosu bezakonja

svakodnevnog nasilja?"

Nadam se da ćemo moći da kažemo
da smo imali saosećanja,

da smo imali uticaja,

i da smo, kao generacija, bili motivisani
da zaustavimo nasilje.

Hvala vam puno.

(Aplauz)

Kris Anderson: Veoma moćno izlaganje.

Recite nam nešto o stvarima

koje se stvarno dešavaju, na primer,
tokom pojačane dodatne policijske obuke.

Koliko je taj proces težak?

GH: Pa, jedna od divnih stvari,
koje su počele da se dešavaju,

je ta, da kolaps ovih sistema
i posledice toga postaju očigledne.

Sada postoji i politička volja
da se to uradi.

Ali sada to zahteva ulaganje sredstava
i primenu stručnosti.

Tu su i borbe političke volje,
koje će se takođe dešavati,

ali to su borbe koje se mogu dobiti,

jer imamo takve primere širom sveta

na Međunarodnoj misiji pravde,
koji su veoma ohrabrujući.

KA: Reci nam samo,
koliko jednu državu košta,

na primer da se materijalno stanje
u policiji promeni?

Znam da je to samo jedan deo.

GH: U Gvatemali, na primer,
započeli smo projekat

s lokalnom policijom,
sudskim sistemom i tužiocima,

da ih dodatno obučimo, kako bi zapravo

mogli efektno da se bave ovim slučajevima.

Videli smo da se broj tužbi
protiv počinilaca seksualnih zločina,

povećao za više od 1000 posto.

Ovaj projekat je skromno finansiran
sa oko milion dolara godišnje,

a vidite kakav rezultat
se može dobiti za taj novac,

kada je u pitanju podsticanje
sistema krivičnog pravosuđa,

koje može da funkcioniše ako je obučeno,
motivisano i rukovođeno kako treba,

i te države, pogotovo srednji stalež,

koji vide da nema budućnosti

zbog potpune nestabilnosti
i privatizacije bezbednosti,

smatram da postoji mogućnost,
prostor za promene.

KA: Ali, da bi do toga došlo,
morate se baviti svakom karikom u lancu

- policija, ko još?

GH: To je tako kod sprovođenja zakona,

počinje s policijom,

oni su čeoni program policijskog sistema

ali oni to prosleđuju tužiocima,

a tužioci sudovima,

a one koji preživljavaju nasilje
moraju podržavati socijalne službe,

kroz čitav proces.

Tako da se mora imati pristup
koji sve to udružuje.

U prošlosti, bilo je malo obuke sudova,

ali oni dobijaju loše dokaze od policije

ili neke policijske intervencije
koje se bave narkoticima ili terorizmom

ali ničim što bi se bavilo
običnim siromašnim ljudima,

uz odlično sprovođenje zakona,

tako da je u suštini,
bitno da se sve to integriše,

i ljudi u veoma siromašnim zajednicama

bi mogli iskusiti
sprovođenje zakona poput nas,

što zasigurno nije savršeno,
iz našeg ličnog iskustva,

ali, sjajan li je osećaj
da možeš pozvati 911

i da će te neko možda zaštititi.

KA: Geri, mislim da si obavio
izvanredan posao

time što si svetu skrenuo pažnju na ovo,

u svojoj knjizi, a i ovde.

Puno ti hvala.

Geri Hogen.

(Aplauz)