Radikalna mudrost za kompanije, škole i život

Šta bi bilo kada posao ne bi upravljao vašim životom? Brazilski generalni direktor Rikardo Semler primenjuje radikalni oblik korporativne demokratije, menjajući sve od sastanaka odbora direktora do načina na koji zaposleni prijavljuju korišćenje slobodnih dana (ne moraju to da čine). To je vizija koja nagrađuje mudrost, promoviše balans između posla i privatnog života - i vodi ka dubokom uvidu u smisao rada i života. Bonus pitanje: šta kada bi takve bile i škole?

Ponedeljkom i četvrtkom
učim kako da umrem.

To nazivam svojim poslednjim danima,

moja supruga Fernanda ne voli taj naziv,

ali, puno ljudi iz moje porodice
je umrlo od melanoma,

od ovog karcinoma su bolovali
moji roditelji i baba i deda.

I uporno mislim
kako bih jednog dana mogao

da se nađem u lekarskoj ordinaciji

i lekar, gledajući moje rezultate kaže:

"Rikardo, nije dobro.

Imaš još šest meseci ili godinu života."

I tada počnete da razmišljate šta biste
radili tokom tog vremena.

I kažete: " O, pa provodiću više
vremena sa decom.

Otputovaću na ta mesta,
proćiću uzduž i popreko planine i mesta

i radiću sve te stvari koje nisam
radio kada sam imao vremena."

Ali, svi mi naravno znamo

da će ta naša sećanja biti vrlo pomešana.

I da je to vrlo teško uraditi.

Tada verovatno provedete
puno vremena plačući.

Tako da sam odlučio da uradim nešto drugo.

Svakog ponedeljka i četvrtka koristiću
svoje poslednje dane.

I tokom tih dana radiću

sve ono što bih radio
da sam primio takvu vest.

(Smeh)

Kada razmišljate o -

(Aplauz)

kada razmišljamo o onome što
je suprotno poslu,

mi često mislimo kako je to
slobodno vreme.

I kažete: potrebno mi je
malo slobodnog vremena i slično.

Ali činjenica je da smo mi
vrlo zauzeti tokom slobodnog vremena.

Igramo golf i tenis, srećemo ljude,

idemo na ručak, kasnimo u bioskop.

Ono je pretrpano.

Suprotnost poslu je dokolica.

Ali samo nekolicina nas
zna šta bi sa dokolicom.

Kada pogledate kako mi uopšteno
raspoređujemo svoje živote,

shvatite da u periodima u kojima
imamo dosta novca,

imamo vrlo malo vremena.

A kada konačno imamo vremena,
nemamo novac niti zdravlje.

O tome smo kao preduzeće
počeli da razmišljamo pre 30 godina.

To je komplikovano preduzeće
sa hiljadama zaposlenih,

stotinama miliona dolara
vrednom poslu

koji proizvodi sisteme pogonskog
raketnog goriva,

u Brazilu postoji 4000 bankomata
kojima upravlja,

radi pripremu za povraćaj poreza
za desetine hiljada.

Tako da to nije jednostavan posao.

Posmatrali smo ga i rekli:

hajde da opunomoćimo ove ljude,
hajde da im damo preduzeće

iz kojeg su uklonjene sve odlike internata

kao: ovako je kada stignete,
na ovaj način se oblačite,

ovako idete na sastanke, ovo govorite,

ovo ne govorite,

i hajde da vidimo šta ostaje.

Tako da smo to započeli
pre oko 30 godina,

i tada smo počeli da se bavimo
upravo tim pitanjem.

I tako smo rekli: pogledajte penziju,

celo pitanje načina na koji
distribuiramo grafikon života.

Umesto da idete na planinarenje u 82-goj,

zašto ne biste išli naredne nedelje?

I to ćemo ovako da uradimo:

preprodaćemo vam vaše srede
za 10 procenata plate.

Pa tako, ako ste hteli da budete
violinista, što najverovatnije niste,

idite i to radite sredom.

I ono što smo otkrili -

mislili smo, stariji ljudi će biti

zaista zainteresovani za ovaj program.

A prosečan uzrast prvih ljudi koji su
se ovoga prihvatili

je, naravno, bio 29 godina.

I počeli smo da posmatramo,

i rekli smo: mi moramo da radimo
na drugačiji način.

Pa smo počeli da govorimo stvari poput:

zašto bismo trebali da znamo
kada ste došli na posao,

kada ste otišli, i slično?

Zar ne bismo mogli da ovo
zamenimo za ugovor

kojim bismo nešto kupili od vas,
neku vrstu posla?

Zašto zidamo ova sedišta preduzeća?

Zar nije problem ega to što želimo
da izgledamo stabilno

i veliko i značajno?

Ali da vas zbog toga dva sata
putujete na drugu stranu grada?

Tako da smo počeli da postavljamo
pitanja jedno po jedno.

Rekli bismo ovako:

prvo: kako pronalazimo ljude?

Izašli bismo i regrutovali ljude
i rekli bismo im:

slušajte, kad dođete kod nas,

nećemo da prođemo
kroz dva ili tri intervjua

pa da ste onda sa nama zauvek venčani.

Ne živimo tako ostatak života.

Dakle, dođite i prođite svoje intervjue.

Svako ko je zainteresovan
da vas intervjuiše će se pojaviti.

A onda ćemo videti šta će nam
nakon toga reći intuicija,

umesto da samo popunjavate male stavke
koje govore da li ste prava osoba.

I onda se vratite.

Provedite sa nama poslepodne, ceo dan,
razgovarajte sa kim god želite.

Uverite se da smo mi onakva mlada
kakva ste mislili da jesmo

a ne sve one gluposti koje
stavljamo u oglase.

(Smeh)

Polako smo ulazili u proces
gde bismo ljudima rekli stvari poput:

ne želimo da neko bude lider
u preduzeću

ukoliko ga nisu intervjuisali i odobrili

njegovi budući potčinjeni.

Svakih šest meseci, svako je
anonimno ocenjen kao lider.

I to određuje da li će ostati
na toj liderskoj poziciji,

što, kao što znate,
vrlo često zavisi od situacije.

I tako, ako ne dobiju
70, 80 procenata, ne ostaju,

što je najverovatnije razlog zbog kojeg

ja već više od 10 godina
nisam generalni direktor.

I tako smo, tokom vremena,
počeli da postavljamo i druga pitanja.

Rekli smo stvari poput:

zašto ljudi ne bi
sami sebi određivali plate?

Šta treba da znaju?

Samo su tri stvari koje treba
da znate:

koliko zarađuju ljudi unutar kompanije,

kolike su plate na drugim mestima
za slične poslove

i koliko para mi uopšte zarađujemo, kako
biste videli da li to možemo da priuštimo.

Dakle, hajde da ljudima damo
te tri informacije.

Tako da smo u kantini

imali kompjuter, kome ste
mogli da pristupite i pitate

koliko je neko potrošio,
koliko neko zarađuje,

kolike su im povlastice,
koliko zarađuje preduzeće,

kolike su marže i slično.

I to je bilo pre 25 godina.

Kako su ljudi počeli da
primaju ove informacije,

mi smo govorili stvari poput:

ne želimo da vidimo
izveštaj o vašim troškovima,

ne želimo da znamo koliko
godišnjeg odmora koristite,

ne želimo da znamo odakle radite.

Imali smo, u jednom momentu,
14 različitih kancelarija u gradu,

i rekli bismo: idite u onu koja
je najbliža vašoj kući,

ili klijentu kojeg ćete danas posetiti.

Nemojte nam govoriti gde ste.

Štaviše, kada smo imali hiljade
zaposlenih, 5000 ljudi,

imali smo dva čoveka
u sektoru za ljudske resurse,

i srećom, jedan od njih se penzionisao.

(Smeh)

A pitanje koje smo postavljali je bilo:
kako da se brinemo o ljudima?

Ljudi su jedino što imamo.

Ne možemo imati sektor koji
juri za ljudima i o njima se brine.

I kako smo saznavali
da to daje rezultate,

govorili bismo, ono za čim tragamo -

a to je, po mom mišljenju, glavna stvar
za kojom sam ja tragao

tokom poslednjih dana i u preduzeću,

a to je: kako postići mudrost?

Dolazimo iz perioda revolucije,
industrijske revolucije,

ere informacija, ere znanja,

ali nismo ništa bliži eri mudrosti.

Kako kreiramo, kako se organizujemo,
za više mudrosti?

Tako na primer,

često nam najpametnija ili
najinteligentnija odluka ne legne.

Tako bismo govorili nešto poput:

hajde da se dogovorimo da ćete
prodavati 57 proizvoda nedeljno.

Ukoliko ih prodate do srede,
molim vas idite na plažu.

Nemojte nam praviti probleme
u proizvodnji, primeni,

tada moramo da kupimo nova preduzuća,
moramo da kupimo konkurenciju,

moramo da radimo razne stvari
jer ste prodali previše proizvoda.

Dakle idite na plažu i počnite
ispočetka u ponedeljak.

(Smeh) (Aplauz)

Tako da je ovaj proces traženje mudrosti.

I tokom procesa, naravno,
želeli smo da ljudi sve znaju,

i želeli smo da zaista budemo demokratični
u načinu na koji smo vodili stvari.

Tako je naš odbor imao dva otvorena mesta,
sa istim pravom glasanja,

za prvo dvoje ljudi koji bi se pojavili.

(Smeh)

I tako smo imali čistačice koje su
glasale na sastancima odbora direktora,

na kojem je bilo puno značajnih ljudi
u odelima i sa kravatama.

I činjenica je da smo
zbog njih ostajali iskreni.

Ovaj proces, kako smo počeli da posmatramo
ljude koji bi nam dolazili,

rekli bismo, čekajte malo,

ljudi nam dolaza i pitaju:
gde bi trebalo da sednem?

Kako bi trebalo da radim?
Gde ću biti za 5 godina?

I mi smo to posmatrali i rekli,
moramo da počnemo mnogo ranije.

Gde da počnemo?

Rekli smo pa, zabavište
nam se čini kao dobro mesto.

I tako smo osnovali fondaciju, koja danas,
već 11 godina, ima tri škole,

gde smo počeli da postavljamo
ista pitanja,

kako redizajnirati škole zarad mudrosti?

Jedna je stvar reći: moramo da
promenimo učitelje,

direktori moraju da rade više.

Ali činjenica je da je naše
obrazovanje potpuno prevaziđeno.

Uloga učitelja je potpuno prevaziđena.

Ići sa časa matematike na biologiju, pa
u Francusku u XIV veku je jako blesavo.

(Aplauz)

Tako da smo počeli da razmišljamo:
kako bi to trebalo da izgleda?

I spojili smo ljude, uključujući
one koji vole obrazovanje,

ljude poput Paola Frejrija,
i dvojicu ministara obrazovanja Brazila

i rekli smo, ukoliko želimo
da školu dizajniramo od nule,

kako bi ona izgledala?

I tako smo napravili ovu školu,
koja se zove Lumiar.

I Lumiar, jedna od njih je
državna škola,

i Lumiar govori sledeće:

Hajde da ulogu učitelja podelimo na dvoje.

Jednog zovemo tutorom.

Tutorom, u smislu starogrčkog "paideia":
pazite na dete.

Šta se dešava kod kuće, na kojoj se tački
života trenutno nalazi itd.

Ali molim vas nemojte podučavati,

jer malo vi znate u poređenju sa Guglom,
nećemo ni da znamo.

To zadržite za sebe.

(Smeh)

A sada ćemo da dovedemo ljude
koji poseduju dve stvari:

strast i znanje, a oni mogu,
ali ne moraju biti profesionalci.

I koristili smo starije građane,

koji čine 25 procenata stanovništva
sa mudrošću koju niko više ne želi.

Tako da smo ih doveli u školu i rekli:

učite ovu decu bilo čemu
u šta iskreno verujete.

Tako smo imali violiniste
koji su predavali matematiku.

Imamo raznorazne stvari i kažemo:

nemojte da više brinete o udžbenicima.

Imamo oko 10 velikih tema
koje se protežu od 2. do 17. godine.

Teme poput: kako se,
kao ljudska bića merimo?

I tu postoji mesto za matematiku
i fiziku i sve to.

Kako se izražavamo?

Tako da postoji mesto
za muziku i književnost itd.

ali i za gramatiku.

A onda imamo i stvari koje su
svi drugi zaboravili,

koje su verovatno najvažnije
stvari u životu.

O najvažnijim stvarima u životu,
mi ne znamo ništa.

Ne znamo ništa o ljubavi,

ne znamo ništa o smrti,

ne znamo ništa o tome
zašto smo ovde.

Tako da nam je u školi potrebna tema
koja govori o svemu onome o čemu ne znamo.

Tako da to čini veliki deo našeg rada.

(Aplauz)

I tako smo tokom godina,
krenuli i u druge stvari.

Rekli bismo: zašto treba da grdimo decu

i govorimo: dođi ovamo i radi ovo itd.

Rekli smo, hajde da deca rade nešto
što nazivamo krugom,

to čine jednom nedeljno.

I kažemo im: vi sastavljate pravila

a potom odlučujete šta ćete sa njima.

I da li možete da udarate jedan drugog?

Naravno, nedelju dana, probajte.

I oni su doneli ona ista pravila
koja smo i imali,

sem što su njihova.

I tada, oni imaju moć,

što znači da oni mogu da suspenduju
i izbace decu iz škole,

tako da se mi ne igramo škole,
oni zaista odlučuju.

I onda, u istom smislu

imamo digitalni mozaik,

jer ovo nije konstruktivizam, Montesori
ili nešto tako.

u njemu držimo
brazilski obrazovni program,

kroz 600 pločica u moziku,

koje hoćemo da iznesemo deci
do njihove 17. godine.

Ovo stalno pratimo i znamo kako im ide

i kažemo, to te ne zanima ove godine,
hajde da sačekamo jednu godinu.

A deca nisu u uzrasnim grupama,

tako da je šestogodišnjak, koji je
za to spreman, sa 11-godišnjakom,

i to eliminiše bande i grupe

i sve te stvari, koje u školama
imamo, generalno.

I imaju ocenjivanje
od nula do 100 procenata,

što oni sami, uz pomoć aplikacije
rade svakih par sati

sve dok ne znamo
da su postigli 37 procenata

od onoga što bismo mi od njih želeli
vezano za tu temu,

tako da možemo da ih pošaljemo u svet
sa dovoljnim znanjem o toj temi.

Predmeti su: Svetski fudbalski kup,
ili pravljenje bicikla.

I ljudi se prijave na kurs o
pravljenju bicikla koji traje 45 dana.

A probajte da napravite bicikl
a da ne znate da je pi 3,1416.

Ne možete.

A pokušajte, bilo ko od vas
da iskoristi 3,1416 za nešto.

Više ne znate.

To je izgubljeno i to je ono
što mi pokušavamo da uradimo,

što je traženje mudrosti u toj školi.

A to nas ponovo vodi do grafikona
i distribucije našeg života.

Kada o tome razmišljam, ja sam
stekao mnogo novca.

Kada razmišljate i kažete:
vreme je da ga vratim -

pa, ukoliko vraćate, previše ste uzeli.

(Smeh) (Aplauz)

Mislim o tome kako se Voren Bafet
probudio jednog jutra

i shvatio kako ima 30 milijardi dolara
više nego što je mislio.

Pogleda i kaže: šta ću da radim sa ovim?

I kaže: daću ga nekome
kome je zaista potreban.

Daću ga Bil Gejtsu. (Smeh)

A moj čovek, moj finansijski
savetnik u Njujorku,

mi kaže: ti si blesav,

danas si mogao da imaš
4,1 puta više novca

da si novcem zarađivao novac
umesto što si ga usput delio sa drugima.

Ali ja više volim da delim usput.

(Aplauz)

Jedno vreme sam predavao
studentima na MIT-ju

i jednog dana sam se našao
na groblju Maunt Obern.

To je prelepo groblje u Kembridžu.

Šetao sam se unaokolo.
Bio mi je rođendan i ramišljao sam.

I tokom prve šetnje sam video
te nadgrobne spomenike

i te divne ljude koji su učinili
značajne stvari

i pomislio sam: po čemu želim
da mene pamte?

I napravio sam novi krug,

i drugi put, palo mi je na pamet
drugo pitanje,

koje mi je bolje poslužilo, a to je bilo:

zašto bih uopšte želeo da me pamte?

(Smeh)

I to me je, mislim, odvelo daleko.

Kada sam imao 50 godina, moja supruga
Fernanda i ja smo sedeli čitavo popodne,

bili smo pored vatre,

i u nju sam bacio
sve što sam ikada uradio.

Tu knjigu prevedenu na 38 jezika,

stotine i stotine članaka i DVD-ja,
sve što sam imao.

A time su urađene dve stvari.

Prva, oslobodilo je naše petoro dece
pritiska da idu našim stopama, naše senke.

Oni ne znaju šta ja radim.

(Smeh)

Što je dobro.

I ja ih neću povesti na neko mesto

i reći: jednoga dana sve ovo će biti vaše.

(Smeh)

Petoro dece ne zna ništa, što je dobro.

A druga stvar je,

oslobodio sam sebe tereta
uspeha, ili već čega, iz prošlosti.

Slobodan sam da svaki put započnem nešto
novo, i da o stvarima odlučujem od nule

delimično tokom tih poslednjih dana.

I neki ljudi bi rekli:

o, pa sada imaš to vreme,
te poslednje dane,

i tako izlaziš i svašta radiš.

Ne, bili smo na plažama.

bili smo na Samoi i Maldivima
i Mozambiku,

tako da je to urađeno.

Planinario sam na Himalajima.

Išao sam na dubinu od 60 metara
kako bih video ajkule čekićare.

Proveo sam 59 dana na leđima kamile
od Čada do Timbuktua.

Otišao sam na magnetski Severni pol
na sankama koje vuku psi.

Dakle, bili smo zauzeti.

To je ono što volim da nazovem
mojom praznom listom poslednjih želja.

(Smeh)

I razmišljajući na ovaj način,
posmatram te dane i mislim,

nisam u penziji,
ne osećam se penzionisano.

I tako, pišem novu knjigu.

Osnovali smo tri nove kompanije
tokom poslednje dve godine.

Sada radim na tome da ovaj novi
školski sistem besplatno pustim u svet,

a uvideo sam, začuđujuće,
da ga niko ne želi besplatno.

I tako već deset godina pokušavam

da ubedim državni sistem
da preuzme ovu školsku osnovu,

baš kao državne škole koje imamo,

i koji umesto 43 od 100,
što je njihov rejting, njihove ocene

ima 91 od 100.

Ali za džabe ga niko neće.

Tako da ćemo možda početi da za njega
naplaćujemo, pa će nekuda stići.

Ali jedna od stvari koje hoćemo da uradimo
je da ga iznesemo u javnost.

Mislim da nas ovo ostavlja
sa porukom za sve vas,

mislim da ona ide ovako:

Svi smo naučili kako da
izađemo nedeljom uveče

kako da šaljemo mejlove i radimo od kuće.

Ali vrlo nas je malo naučilo

kako da idemo u bioskop
ponedeljkom poslepodne.

A ukoliko tražimo mudrost,
moramo da i to naučimo.

I tako je ono što smo radili
sve ove godine vrlo jednostavno,

a to je korišćenje male alatke koja je:
tri puta uzastopno zapitati zašto.

Jer na prvo zašto
uvek imate dobar odgovor.

sa drugim zašto postaje teže.

Do trećeg zašto, više zaista ne znate
zašto radite to što radite.

Želim da vas ostavim sa klicom i mišlju
da ćete možda ukoliko to uradite,

doći do pitanja: zbog čega?

Zbog čega ja ovo radim?

I konačno tokom vremena, kao posledicu.

I nadam se da ćete sa ovim,
i to je ono što vam želim,

imati mnogo mudriju budućnost.

Veliko hvala.

(Aplauz)

Kris Anderson: Rikardo,
vi ste pomalo ludi.

(Smeh)

Mnogim ljudima se ovo čini ludo.

A ipak tako dubokoumno.

Ono što pokušavam da shvatim
je sledeće:

vaše ideje su tako radikalne.

One su u poslovnom svetu, na primer,
prisutne već neko vreme,

veovatno je broj preduzeća koja
su ih usvojila

još uvek prilično mali.

Da li se desilo da ste videli kako
je neko veliko preduzeće

usvojilo vaše ideje,
a vaša reakcija je bila: "To!"

Rikardo Semler: Dešava se.
Desilo se pre oko dve nedelje

sa Ričardom Bransonom i njegovim ljudima

koji kažu: ne želimo više da
kontrolišemo vaše godišnje odmore

ili sa Netfliksom, koji ponešto čini

ali ne mislim da je to jako važno.

U svom misionarskom žaru
bih voleo da to vidim,

ali to je vrlo lična želja.

Činjenica je da je za gubljenje kontrole
neophodna vera.

A retko je ko od onih koji kontrolišu,
spreman da dela na osnovu vere.

To će morati da potekne
od mladih i drugih ljudi

koji svoja preduzeća zasnivaju drugačije.

KA: To je dakle ključno?

Po vašem mišljenju dokazi postoje,

sa poslovne tačke gledišta daje rezultate

ali ljudi naprosto
nemaju hrabrosti da - (Fju)

RS: Oni ni nemaju podstrek.

Vi vodite preduzeće
sa mandatom od 90 dana.

To je kvartalni izveštaj.

Ukoliko nemate dobre rezultate
nakon 90 dana, gotovi ste.

I tako kažete: "Imam odličan program
koji će za manje od generacije ..."

A oni vam kažu: "Ma hajde!"

Tako da je to problem.

(Smeh)

KA: To što pokušavate da učinite sa
obrazovanjem mi se čini izuzetno mudrim.

Svakoga se tiče obrazovni sistem
njegove zemlje.

Niko ne veruje da smo već
toliko obuzeti svetom

u kojem postoji Gugl i sve te
tehnološke mogućnosti.

Vi imate činjenične dokaze da deca
koja do sada prolaze kroz vaš sistem

pružaju dramatično bolje rezultate.

Kako da vam pomognemo
da progurate svoje ideje?

RS: Mislim da je u pitanju problem
ideja čije je vreme došlo.

I nisam nikada bio
za njihovo propovedanje.

Mi ih iznosimo.

Iznenada, nailazite na ljude -

u Japanu postoji grupa, što me jako plaši,

oni se zovu Semleristi, i imaju
oko 120 preduzeća.

Pozvali su me, ali sam se uvek
bojao da odem.

I u Holandiji postoji grupa koju čini
600 malih holandskih preduzeća.

To je nešto što će samo da cveta.

Nešto od toga će biti pogrešno,
ali to nije važno.

Ono će samo pronaći svoje mesto.

Ja se bojim onog drugog, koji kaže:

to je tako dobro, morate tako da radite.

Hajde da napravimo sistem i u njega
uložimo mnogo novca

i onda će ljudi tako raditi po svaku cenu.

KA: Vi ste dakle čitavog života
postavljali neobična pitanja.

Čini mi se da je to vaša pokretačka snaga.

Da li za nas, za TED, za ovu grupu ovde
imate neka druga pitanja?

RS: Ja se uvek iznova vraćam na neku
varijaciju pitanja

koje mi je postavio sin
kada je imao tri godine.

Sedeli smo u đakuziju i rekao je:
"Tata, zašto postojimo?"

Nema drugog pitanja.

Niko nema drugo pitanje.

Imamo varijacije ovog pitanja,
od treće godine nadalje.

I kada provedete vreme u preduzeću,
birokratiji, u organizaciji

i kažete, čoveče -

koliko ljudi poznajete koji su
na samrtnoj postelji rekli:

"Čoveče, žao mi je što više vremena
nisam proveo u kancelariji?"

Dakle suština je imati hrabrosti sada,

ne kroz nedelju dana, ne za dva meseca,

ne kada otkrijete da ste oboleli,

reći: ne, zašto ja ovo radim?

Zaustavite sve.
Dajte da radim nešto drugo.

I biće dobro,

biće mnogo bolje
od onoga što sada radite,

ukoliko ste to radeći zapeli.

KA: Mislim da je ovo mudar i lep način

da završimo ovaj pretposlednji TED dan.

Rikardo Semleru, puno vam hvala.

RS: Hvala vama.

(Aplauz)