Možemo li da sprečimo kraj sveta?

Postapokaliptična Zemlja bez ljudi, zvuči kao nešto iz naučnofantastičnih TV serija i filmova. Ali u ovom kratkom, iznenađujućem govoru, Lord Martin Ris nas moli da razmislimo o našim pravim egzistencijalnim rizicima. To su prirodne i ljudske pretnje koje bi mogle da zbrišu čovečanstvo. Kao zabrinuti pripadnik ljudske rase, on se pita: šta je najgore što može da se desi?

Pre deset godina, napisao sam knjigu
koju sam nazvao

"Naš poslednji vek?" sa znakom pitanja.

Moji izdavači su izbacili upitnik.
(Smeh)

Američki izdavači su promenili naslov

u "Naš poslednji čas".

Amerikanci vole
trenutno zadovoljavanje i obrnuto.

(Smeh)

Moja tema je bila ovo:

naša Zemlja postoji 45 miliona vekova,

ali ovaj je poseban -

to je prvi gde jedna vrsta, naša,

drži budućnost planete u svojim rukama.

Tokom skoro cele istorije Zemlje,

pretnju je predstavljala priroda -

zaraze, zemljotresi, asteroidi i drugo -

ali od sada, mi predstavljamo
najveću opasnost.

To sada nije samo nuklearna pretnja -

u našem povezanom svetu,

pad mreže može
da se manifestuje globalno,

avionski letovi mogu da rašire epidemije
širom sveta za nekoliko dana,

a društveni mediji
mogu da šire paniku i glasine

bukvalno brzinom svetlosti.

Previše strahujemo oko manjih pretnji -

neverovatnih sudara u letu,
karcinogena u hrani,

malih doza radijacije i tako dalje -

ali mi i naši politički gospodari

živimo u poricanju
oko katastrofalnih scenarija.

Na sreću, najgori se još nisu desili.

Zaista, verovatno ni neće.

Ali ako je događaj
potencijalno razarajući,

vredi platiti značajno osiguranje

da se od njega zaštitite,
čak i ako nije verovatan,

kao što osiguravamo kuće protiv požara.

A kako nauka nudi
sve veću moć i obećanja,

loša strana takođe postaje sve strašnija.

Postajemo sve ranjiviji.

Kroz nekoliko decenija,

milioni će imati mogućnost

zloupotrebe biotehnologije
koja se brzo razvija,

isto kao što danas
zloupotrebljavaju sajber tehnologiju.

U TED govoru, Friman Dajson

je predvideo da će deca dizajnirati
i stvarati nove organizme

rutinski kao što se njegova generacija
igrala kompletima za hemiju.

Ovo je možda na ivici naučne fantastike,

ali ukoliko se obistini
samo deo njegovog scenarija,

naša ekologija i čak i naša vrsta

ne bi dugo preživele nedirnute.

Na primer, postoje neki eko-ekstremisti

koji misle da bi bilo bolje za planetu,

za Gaju, da postoji mnogo manje ljudi.

Šta bi se desilo
kada bi takvi ljudi ovladali

tehnikama sintetičke biologije

koje će biti sveprisutne do 2050?

Do tada, drugi košmari
iz naučne fantastike

možda postanu stvarnost:

glupi roboti koji podivljaju

ili mreža koja počne sama da misli

i preti svima nama.

Možemo li se regulisanjem braniti
od takvih rizika?

Sigurno moramo pokušati,
ali ova preduzeća

su toliko takmičarski nastrojena,
toliko globalizovana

i vođena komercijalnim pritiskom

da će sve što može da bude urađeno
biti urađeno negde,

bez obzira na pravila.

To je poput zakona o drogama -
pokušavamo da regulišemo, ali ne možemo.

Globalno selo će imati
svoje seoske idiote,

a oni će imati globalni opseg.

Kao što sam rekao u svojoj knjizi,

čeka nas nezgodna vožnja kroz ovaj vek.

Možda će biti prepreka za naše društvo -

zaista, šanse za veliku prepreku su 50%.

Ali da li postoje zamislivi događaji

koji bi mogli biti još gori,

događaji koji bi ugasili sav život?

Kada se na internetu pojavio
novi akcelerator čestica,

neki ljudi su se nervozno upitali

da li bi mogao da uništi Zemlju,

ili još gore, razori materiju svemira?

Na sreću, postoji uteha.

Ja i drugi smo istakli da je priroda

izvodila iste eksperimente

već nebrojeno puta,

preko sudara kosmičkih zraka.

Ali naučnici bi svakako trebalo da paze

na eksperimente koji stvaraju uslove

bez presedana u prirodnom svetu.

Biolozi bi trebalo da izbegavaju
puštanje potencijalno razarajućih

genetski modifikovanih patogena.

Usput, naša naročita averzija

prema riziku od zaista
egzistencijalnih katastrofa

zavisi od filozofskog i etičkog pitanja,

a to je sledeće.

Zamislite dva scenarija.

Prvi scenario će zbrisati 90% čovečanstva.

Drugi će zbrisati 100%.

Koliko je drugi gori od prvog?

Neki bi rekli 10% gori.

Broj mrtvih je 10% veći.

Ali ja mislim
da je drugi nemerljivo gori.

Kao astronom, ne mogu da verujem

da su ljudi kraj priče.

Ima pet milijardi godina
pre nego što se Sunce zapali

i univerzum se možda zauvek nastavi,

dakle post-ljudska evolucija,

na Zemlji i dalje od nje,

može da se produži kao i Darvinov proces

koji je doveo do nas, i da bude još lepša.

Evolucija u budućnosti će se zaista
dešavati mnogo brže

na tehnološkoj skali,

ne na skali prirodne selekcije.

U svetlu tih ogromnih rizika,

sigurno ne bi trebalo da prihvatimo
ni rizik jednog u milijardu

da bi istrebljenje ljudi moglo da prekine

ovaj ogromni potencijal.

Neki scenariji koji su zamišljeni

zaista mogu da budu naučna fantastika,

ali drugi mogu da budu
razočaravajuće realni.

Važna je maksima da nepoznato

nije isto što i nemoguće

i zato zapravo na Univerzitetu Kembridž

osnivamo centar za izučavanje toga
kako da se umanje

ovi egzistencijalni rizici.

Čini se kao da vredi
da samo nekoliko ljudi

razmišlja o ovim
potencijalnim katastrofama.

Potrebna nam je sva pomoć
koju možemo dobiti od drugih

jer smo posada na dragocenoj

bledoj plavoj tački u ogromnom kosmosu,

na planeti koja ispred sebe ima
50 miliona vekova.

Hajde da ne ugrozimo tu budućnost.

Želeo bih da završim citatom

sjajnog naučnika, Pitera Medavara.

On kaže:
"Zvona koja zvone za čovečanstvom

su poput zvona na grlima stoke u Alpima.

Prikačena su za naše vratove

i mora da je naša krivica
ako ne proizvode

harmoničan i melodičan zvuk."

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)