Zašto mislite da ste u pravu čak i ako grešite

Perspektiva je sve, posebno kada je reč o preispitivanju sopstvenih uverenja. Da li ste vojnik, sklon odbrani svog gledišta po svaku cenu, ili izviđač, podstaknut radoznalošću? Džulija Gejlef ispituje motive koji stoje iza ova dve mentalna sklopa i kako oni oblikuju način na koji tumačimo informacije, što je upleteno sa ubedljivom lekcijom iz istorije iz Francuske 19. veka. Kada se preispituju vaša čvrsta mišljenja, Gejlefova pita: „Za čim najviše žudite? Da li žudite da branite svoje uverenja ili žudite da vidite svet što je jasnije moguće?“

Htela bih da zamislite na trenutak

da ste vojnik u žaru borbe.

Možda ste rimski pešak,
srednjovekovni strelac

ili ste možda ratnik plemena Zulu.

Bez obzira na vreme i mesto u kome ste,
neke stvari su nepromenljive.

Nivo adrenalina vam je povišen

i vaši postupci proističu
iz tih duboko ukorenjenih refleksa,

refleksa koji imaju osnovu
u potrebi da se vi i vaša strana zaštitite

i da se porazi neprijatelj.

Želim da sada zamislite
da igrate vrlo različitu ulogu,

ulogu izviđača.

Posao izviđača nije da napada ili brani.

Posao izviđača je da razume.

Izviđač izlazi,

mapira teren, identifikuje
potencijalne smetnje.

Izviđač se može nadati
saznanju da, recimo, postoji most

na pogodnoj lokaciji preko reke.

No, pre svega, izviđač hoće da zna
šta se zaista tamo nalazi,

što je tačnije moguće.

U pravoj, stvarnoj vojsci,
vojnik i izviđač su suštinski značajni.

Takođe možete zamisliti
obe ove uloge kao mentalni sklop -

kao metaforu za način
na koji svi obrađujemo informacije i ideje

u našem svakodnevnom životu.

Ono što ću obrazložiti danas
je da se posedovanje dobrog rasuđivanja,

pravljenje tačnih prognoza,
donošenje dobrih odluka,

većim delom ima veze
sa mentalnim sklopom u kome ste.

Da bih ilustrovala
te mentalne sklopove u akciji,

odvešću vas u Francusku 19. veka,

gde je ovaj naizgled bezazleni papir

pokrenuo jedan od najvećih
političkih skandala u istoriji.

Otkrili su ga 1894. godine
oficiri francuskog generalštaba.

Bio je pocepan u kanti za otpatke,

ali kada su ponovo sastavili delove,

otkrili su da je neko u njihovom rangu

prodavao vojne tajne Nemačkoj.

Stoga su pokrenuli veliku istragu

i njihova sumnja ubrzo je usmerena
na ovog čoveka,

Alfreda Drajfusa.

Imao je čist dosije,

nije imao istoriju prestupa,
nikakav motiv, koliko se moglo primetiti.

Međutim, Drajfus je bio
jedini jevrejski oficir tog ranga u vojsci

i nažalost, u to vreme, francuska vojska
je bila veoma antisemitski nastrojena.

Uporedili su Drajfusov rukopis
sa onim na belešci

i zaključili da se podudaraju,

iako su izvan vojske
profesionalni eksperti za rukopis

bili mnogo manje uvereni u sličnost,

ali nema veze.

Krenuli su da pretražuju Drajfusov stan,

tražeći bilo kakav znak špijunaže.

Prošli su kroz njegova dokumenta
i ništa nisu pronašli.

To ih je samo još više ubedilo
da ne samo da je Drajfus kriv,

već je i podmukao,
jer je očigledno sakrio sve dokaze

pre nego što su uspeli da dođu do njih.

Zatim su razmotrili njegovu ličnu istoriju

radi bilo kakvih detalja
koji bi ga okrivili.

Razgovarali su sa njegovim nastavnicima,
otkrili da je u školi učio strane jezike,

što je jasno ukazalo na želju
da kuje zaveru sa stranim vladama

kasnije u životu.

Njegovi nastavnici su takođe rekli

da je Drajfus bio poznat
po dobrom pamćenju,

što je veoma sumnjivo, zar ne?

Znate, jer špijun mora
da pamti mnogo stvari.

Tako je slučaj dospeo na sud
i Drajfus je proglašen krivim.

Potom su ga odveli na javni trg

i ritualno pokidali oznake
sa njegove uniforme

i polomili njegov mač na dva dela.

To je nazvano degradacija Drajfusa.

Osudili su ga na doživotnu kaznu zatvora

na prikladno nazvanom Đavoljem ostrvu,

koje je pusta stena
pri obali Južne Amerike.

Otišao je tamo i provodio dane sam,

pišući pisma i pisma francuskoj vladi,

moleći ih da ponovo otvore njegov sličaj
da bi mogli da otkriju da je nevin.

No, u većoj meri, Francuska je smatrala
njegovo pitanje završenim.

Ono što je meni zaista zanimljivo
u vezi sa „Aferom Drajfus“

je pitanje zašto su oficiri
bili tako ubeđeni

da je Drajfus kriv.

Mislim, možete čak i pretpostaviti
da su mu podmetnuli,

da su ga namerno optužili.

Međutim, istoričari ne misle
da se to dogodilo.

Koliko možemo zaključiti,

oficiri su istinski verovali
da je slučaj protiv Drajfusa ubedljiv.

To navodi da se zapitate

šta govori o ljudskom umu

to da takav tričav dokaz možemo smatrati

dovoljno uverljivim da osudimo čoveka.

Pa, ovo je slučaj onoga što naučnici
zovu „motivisano rezonovanje“.

To je pojava pri kojoj
naša nesvesna motivacija,

naše želje i strahovi

oblikuju način
na koji tumačimo informacije.

Neke informacije, neke ideje
se doživljavaju kao naši saveznici.

Želimo da pobede. Želimo da ih branimo.

Druge informacije
ili ideje su neprijatelji

i želimo da ih oborimo.

Zato motivisano rezonovanje nazivam
„vojničkim mentalnim sklopom“.

Verovatno da većina vas
nikada nije progonila

francusko-jevrejskog oficira
zbog veleizdaje,

pretpostavljam,

ali možda ste pratili sport ili politiku,
tako da ste možda primetili da,

kada sudija presudi
da je vaš tim počinio faul,

na primer,

visoko ste motivisani
da nađete razloge zbog kojih nije u pravu.

Međutim, ako presudi
da je drugi tim počinio faul - sjajno!

To je dobra odluka,
hajde da je ne preispitujemo previše.

Ili, možda ste čitali
članak ili istraživanje

koje ispituje neko kontroverzno pravilo,

kao što je smrtna kazna.

Kao što su istraživači pokazali,

ako podržavate smrtnu kaznu

a istraživanja pokazuje
da nije delotvorna,

onda ste visoko motivisani
da pronađete sve razloge

zbog kojih je istraživanje
loše osmišljeno.

Međutim, ako pokazuje
da smrtna kazna deluje,

to je dobro istraživanje,

i obrnuto, ako ne podržavate
smrtu kaznu, ista stvar.

Na naše rasuđivanje
snažno utiče, nesvesno,

to koja strana želimo da pobedi.

To je prisutno svuda.

Oblikuje način na koji razmišljamo
o našem zdravlju, našim vezama,

kako odlučujemo kako ćemo glasati,

šta smatramo pravednim ili etičkim.

Ono što je za mene najstrašnije
u vezi sa motivisanim rezonovanjem

ili vojničkim mentalnim sklopom
je to koliko je nesvesno.

Možemo misliti
da smo objektivni i pravični,

a ipak na kraju uništimo život
nevinog čoveka.

Ipak, srećom po Drajfusa,
njegovoj priči nije kraj.

Ovo je pukovnik Pikar.

On je drugi oficir visokog čina
u francuskoj vojsci

i, kao većina ljudi,
pretpostavljao je da je Drajfus kriv.

Takođe, kao većina ljudi u vojsci,
bio je makar nezvanično antisemit.

Ipak, u nekom trenutku,
Pikar je počeo da sumnja:

„Šta ako grešimo u vezi sa Drajfusom?“

Desilo se da je on pronašao dokaz

da se špijuniranje za Nemačku nastavilo

čak i nakon što je Drajfus bio u zatvoru.

Takođe je otkrio
da drugi oficir u vojsci ima rukopis

koji se savršeno slagao sa beleškom,

mnogo bolje nego Drajfusov rukopis.

Stoga je izneo ta otkrića
pred svoje nadređene,

ali, na njegovo zaprepašćenje,
njih ili nije bilo briga

ili su pronašli podrobne racionalizacije
da bi objasnili njegove nalaze,

poput: „Pa, sve što si zapravo pokazao,
Pikarte, jeste da postoji drugi špijun

koji je naučio kako da podražava
Drajfusov rukopis

i preuzeo je štafetu špijuniranja
nakon što je Drajfus otišao,

ali Drajfus je i dalje kriv.“

Na kraju je Pikar uspeo
da oslobodi Drajfusa,

ali mu je trebalo 10 godina,

a delom tog vremena
je i on sam bio u zatvoru

zbog zločina nelojalnosti vojsci.

Mnogo ljudi smatra da Pikar
ne može stvarno biti heroj ove priče

jer je bio antisemit i to je loše,
sa čime se slažem.

Ipak, za mene lično,
činjenica da je Pikar bio antisemit

zapravo čini njegov postupak
više vrednim divljenja,

jer je imao iste predrasude,
iste razloge da bude pristrasan

kao i njegove kolege oficiri,

ali je sve to nadjačala njegova motivacija
da nađe istinu i podrži je.

Zato je, za mene,

Pikar je ilustracija onoga što nazivam
„izviđački mentalni sklop“.

To je poriv ne da se postigne
da jedna ideja pobedi ili druga izgubi,

već samo da vidi
šta se zapravo tamo nalazi,

što je ispravnije i tačnije moguće,

čak i ako nije lepo,
povoljno ili prijatno.

Prema tom mentalnom sklopu
lično osećam strast.

Provela sam poslednjih nekoliko godina
proučavajući i pokušavajući da otkrijem

šta prouzrokuje izviđački mentalni sklop.

Zašto su neki ljudi, bar ponekad,

u stanju da prelome
preko svojih predrasuda,

naklonosti i motivacija

i samo pokušavaju da vide
činjenice i dokaze

što objektivnije mogu?

Odgovor je emocionalan.

Dakle, baš kao što vojnički mentalni sklop

ima korene u emocijama
kao što su defanzivnost ili tribalizam,

isto tako je i izviđački.

Samo je ukorenjen u drugačijim emocijama.

Na primer, izviđači su radoznali.

Više su skloni da kažu
da osećaju zadovoljstvo

kada nauče novu informaciju

ili osete želju da reše zagonetku.

Imaju više sklonosti da ih zaintrigira
kada naiđu na nešto

što se suprotstavlja
njihovim očekivanjima.

Izviđači takođe imaju drugačije vrednosti.

Veća je šansa da će reći
da smatraju za vrlinu

ispitivanje svojih uverenja,

i manja je šansa da će reći
da neko ko se predomisli deluje slabo.

Pre svega, izviđači su prizemni,

što znači da njihovo samovrednovanje
kao osobe nije vezano

za to koliko su u pravu ili greše
u pogledu neke određene teme.

Tako mogu da veruju
da smrtna kazna deluje.

Ako se pojave istraživanja koja pokazuju
da ne deluje, mogu da kažu:

„Izgleda da možda nisam u pravu.
To ne znači da sam loš ili glup.“

Za ovu grupu osobina
su istraživači pronašli -

a i ja sam pronašla kroz anegdote -

da predviđaju dobro prosuđivanje.

Glavna stvar u vezi sa tim osobinama,
sa kojom bih da vas napustim,

jeste da se prvenstveno ne odnose
na to koliko ste pametni

ili koliko toga znate.

Zapravo, uopšte ne koreliraju
naročito sa IQ-om.

Odnose se na to kako osećate.

Postoji citat na koji se uvek vraćam,
koji je napisao Sent Egziperi.

On je autor „Malog princa“.

Rekao je: „Ako hoćete da izgradite brod,

ne terajte svoje ljude
da skupljaju drva, da naređuju

i raspodeljuju posao.

Umesto toga ih naučite da žude
za velikim i beskrajnim morem.“

Drugim rečima, tvrdim,

ako zaista želimo da poboljšamo
naše rasuđivanje kao pojedinci

i kao društva,

ono što nam je najviše potrebno
nisu dodatna uputstva iz oblasti logike,

retorike, verovatnoće ili ekonomije,

mada su te stvari prilično korisne.

Ono što nam je najviše potrebno
da bismo dobro koristili te principe

je izviđački mentalni sklop.

Treba da promenimo
način na koji se osećamo.

Potrebno je da naučimo
kako da se osećamo ponosno

umesto posramljeno kada primetimo
da smo možda pogrešili u vezi sa nečim.

Treba da naučimo kako da se osećamo
zaintrigirano umesto defanzivno

kada naiđemo na neku informaciju
koja protivreči našim uverenjima.

Dakle, pitanje sa kojim želim
da vas napustim je:

za čim najviše žudite?

Da li žudite da odbranite svoja uverenja?

Ili žudite da vidite svet
što je jasnije moguće?

Hvala.

(Aplauz)