Šta me je šest godina zatočeništva naučilo o strahu i veri

Godine 2002, kolumbijska gerila poznata pod imenom ROSK (Revolucionarne oružane snage Kolumbije) kidnapovala je Ingrid Betankur usred njene predsedničke kampanje. Tokom sledećih šest godina, Betankur su držali kao taoca u logorima u džungli gde je bila žrtva malarije, buva, gladi i ljudske okrutnosti sve dok je kolumbijska vojska nije spasila. U ovom veoma intimnom govoru političarka, koja je postala pisac, priča o životu u večitom strahu i o tome kako joj je vera pomogla da se održi.

Prvi put

kada sam osetila strah

imala sam 41. godinu.

Uvek su mi govorili da sam hrabra.

Od malena sam se uvek
penjala na najviše drvo

i prilazila sam bilo kojoj
životinji bez straha.

Volela sam izazove.

Moj otac je govorio:

„Dobar čelik izdrži sve temperature.“

A kada sam ušla u politiku u Kolumbiji,

mislila sam da ću podneti
svaku temperaturu.

Želela sam da prekinem
sa korupcijom u zemlji;

želela sam da raskinem veze

između političara i dilovanja drogom.

I prvi put kada sam bila izabrana

bilo je zato što sam optužila, javno,

korumpirane političare

koji su bili nedodirljivi.

Osim toga sam optužila
predsednika republike

da je povezan sa kartelima.

Tada su otpočele pretnje.

Morala sam da izvedem iz zemlje
jednog jutra moju decu,

koja su bila mala tada,

sakrivenu u blindiranom vozilu
ambasadora Francuske

koji ih je odveo na aerodrom.

A nekoliko dana kasnije,

bila sam žrtva atentata,
ali sam ostala nepovređena.

Sledeće godine,

Kolumbijci su me izabrali
sa najvećim brojem glasova.

I osećala sam da su me
veličali zbog hrabrosti.

I ja sam, takođe, mislila da sam hrabra.

Ali nisam bila.

Jednostavno nikada nisam iskusila

ono što je bio istinski strah.

Ovo se promenilo

23. februara 2002. godine.

U tom trenutku bila sam kandidat
za predsednika Kolumbije

i vodila sam izbornu kampanju

kada me je zaustavila
grupa naoružanih ljudi

i uniformisanih,

u vojničkoj odeći.

Tada sam pogledala
njihove čizme. Bile su gumene.

A znala sam

da kolumbijska vojska nosi kožne čizme.

Znala sam da su to bili
gerilci iz trupa ROSK-a.

Od tog trenutka,
sve se izdešavalo veoma brzo.

Komandant je izdao naredbu
da se vozilo zaustavi,

a u tom trenutku je jedan
od njegovih ljudi nagazio

na protivpešadijsku minu
i poleteo u vazduh.

Pao je na zemlju
u sedećem položaju ispred mene

i naši pogledi su se ukrstili.

Tada je momak shvatio.

Njegova čizma zajedno sa nogom
je odletela daleko.

(Uzdiše)

Počeo je

da viče kao lud.

I stvarno,

osetila sam, kao što i sada osećam,
jer ponovo proživljam te emocije,

osetila sam u tom trenutku
da se nešto u meni slomilo

i da sam bila zaražena njegovim strahom;

razum mi se pomutio
i nisam mogla da razmišljam.

Bila sam kao paralizovana.

A kada sam konačno odreagovala,

rekla sam sebi:

„Ubiće me,

a ja se nisam oprostila sa decom.“

Dok su me odvodili u najdublju džunglu,

ROSK je objavio da će me ubiti

ako Vlada ne bude pregovarala.

A znala sam

da Vlada neće pregovarati.

Od tada,

svake noći sam išla
na spavanje sa strahom.

Hladan znoj, drhtanje,

bol u stomaku, nesanica.

Ali najgore je prošao moj um

zato što su mi
iz pamćenja bili izbrisani

svi brojevi telefona, adrese,

imena veoma bliskih ljudi,

čak i bitni životni događaji.

I tada sam počela da sumnjam u sebe samu,
u svoje mentalno zdravlje.

A sa sumnjama došlo je i očajanje,

a sa njim i depresija.

Imala sam vidljive promene u ponašanju

i nije bila u pitanju samo paranoja
u trenucima panike.

Bilo je i nepoverenje,

mržnja i potreba da ubijem nekog.

Postala sam svesna toga

kada sam bila vezana lancima
oko vrata za jedno drvo.

Tog dana su me držali napolju

na tropskom pljusku.

Sećam se da sam imala
veliku potrebu za toaletom.

„Ono što moraš da uradiš

uradićes ispred mene,

kučko“,

viknuo mi je stražar.

I ja sam donela odluku u tom trenutku

da ga ubijem.

Danima sam planirala,

tražila pravi momenat i način,

puna mržnje, puna straha.

Dok odjednom nisam izašla,

stresla se

i pomislila:

„Neće me pretvoriti u jednu od njih.

Neću postati ubica.

Još uvek mi je ostalo dovoljno slobode

da odlučim

šta želim da budem.“

Tada sam shvatila da je strah

učinio da se suočim sama sa sobom.

Primoravao me je

da usmerim svoju energiju,

da poravnam svoje vrednosti.

Naučila sam da se suočavanje sa strahom

može transformisati u put uzrastanja.

Mnoga osećanja me obuzimaju
kada govorim o ovome,

ali kada pogledam unazad

mogu da prepoznam

korake koje sam preduzela
da bih to uspela.

I želim da podelim sa vama tri koraka.

Prvi je bio

vođenje principima

zato što sam shvatila
da usled panike i mentalne blokade,

ako bih se vodila principima,

reagovala sam na dobar način.

Sećam se prve večeri

u koncentracionom logoru
koji je gerila napravila usred džungle,

sa rešetkama visine 4 metra,

bodljikavom žicom,

sa osmatračnicama na sve četiri strane

i naoružanim ljudima
koji su nas držali na nišanu 24h.

Tog prvog jutra

došli su neki ljudi vičući:

„Prebrojte se, prebrojte se!“

Moji prijatelji zatočenici
su se probudili uplašeni

i počeli su da se identifikuju
prema rednim brojevima.

Ali kada je došao red na mene,

rekla sam:

„Ingrid Betankur.

Ako želite da znate da li sam tu,
zovite me po imenu.“

Bes stražara

nije bio toliki kao bes mojih prijatelja

zato što, naravno,
oni su bili uplašeni, svi smo to bili,

a oni su se plašili
da će zbog mene biti kažnjeni.

Ali za mene je iznad straha

postojala potreba
da branim svoj identitet,

da ne dopustim da me pretvore
u neku stvar ili broj.

Ovo je bio početak;

bila je to odbrana

onoga što sam smatrala
ljudskim dostojanstvom.

Ali, pazite,

gerila je sve to dobro proučila.

Bavili su se otmicama godinama

i razvili su tehniku da...

da nas slome,

da nas ponize
i naprave razdor među nama.

Tako da je sledeći korak

bio da naučimo da uspostavimo
međusobno poverenje,

da naučimo da se ujedinimo.

Džungla je druga planeta.

Ona je jedan svet

tame, vlažnosti,

sa zujanjem miliona insekata,

vinčuka, mrava.

Nisam prestajala da se češem
nijedan dan dok sam bila u džungli.

I naravno, tarantule, škorpije, anakonde.

Jednom sam se našla licem u lice

sa anakondom dugom osam metara

koja je mogla da me proguta
u jednom zalogaju.

Jaguari...

Ali ono što sam htela da kažem je

da nam nijedna od tih životinja
nije toliko naudila

kao što je to učinio čovek.

Gerila nas je maltretirala.

I širila je glasine

i lažne dojave među zatočenicima,

ljubomoru,

mržnju,

nepoverenje.

Prvi put kada sam pobegla na duže vreme

bilo je sa Lućom.

Lućo je bio dve godine duže
u zatočeništvu nego ja.

I doneli smo odluku da se vežemo konopcima

da bismo imali snage
da uđemo u tu mutnu vodu

punu pirana i aligatora.

Radili smo sledeće:

tokom dana krili bismo se
među drvećem mangrova.

A noću bismo izlazili
da bismo potom ušli u vodu

i plivali puštajući da nas struja nosi.

Proveli smo tako nekoliko dana.

Ali Lućo

se razboleo.

Bio je dijabetičar

i upao je u dijabetičku komu.

Tada nas je gerila uhvatila.

Ali posle toga što sam prošla sa Lućom,

da se suočimo sa strahom
zajedničkim snagama,

ni kazne, ni nasilje,

ništa više

nije moglo da nas razdvoji.

Ali, tačno je da su nam
sve te manipulacije gerile toliko naudile

da čak i danas

između nekih zatočenika

od tada

postoje nesuglasice

kao posledica svog tog trovanja

koje je prouzrokovala gerila.

Treći korak

za mene je veoma bitan,

a ujedno je i poklon
koji želim da vam predam.

Treći korak je da naučite
da utvrdite veru.

Želim to da objasnim na ovaj način:

Džon Frank Pinćao

bio je potporučnik u policiji

koji je bio osam godina u zatočeništvu.

Bio je poznat po tome
što je bio najplašljiviji od svih nas.

Ali Pinćo -

ja sam ga zvala Pinćo -

Pinćo je doneo odluku

da želi da pobegne.

I tražio je da mu pomognem.

U tom trenutku, imala sam,
takoreći, master iz pokušaja bekstva.

(Smeh)

Tada smo počeli da planiramo,

ali smo morali da odložimo sve

jer je Pinćo prvo morao da nauči da pliva.

A sve pripreme smo morali
da odradimo u potpunoj tajnosti.

No dobro,

kada smo imali konačno sve spremno,

Pinćo mi je prišao
jednog popodneva i pitao me:

„Ingrid, pretpostavimo da sam u džungli,

da se vrtim u krug iznova i iznova
i ne mogu da nađem izlaz.

Šta da radim?“

„Pinćo,

uzmeš telefon

i zoveš Onog odozgo.“

„Ingrid,

znaš da ne verujem u boga.“

„Bogu to nije bitno.

Svakako će ti pomoći.“

(Aplauz)

Desilo se da je te noći
kiša padala sve vreme.

A sledećeg jutra

logor je osvanuo u velikom nemiru
zato što je Pinćo pobegao.

Naterali su nas da se razdvojimo
i počeli smo da hodamo.

A tokom tog marša

vođe gerile su nam saopštile
da je Pinćo mrtav

i da su našli njegove ostatke

koje su pojele anakonde.

Prošlo je 17 dana

i verujte mi da sam ih brojala

zato što je to bilo jedno mučenje za mene.

Ali, 17. dana

eksplodirala je vest na radiju:

Pinćo je bio slobodan i, naravno, živ.

Ovo je bila prva izjava
koju je dao za radio:

„Znam da me moji prijatelji slušaju.

Ingrid,

uradio sam ono što si mi rekla.

Pozvao sam Onog odozgo

i poslao mi je patrolu
da me izbavi iz džungle.“

Ovo je bio neočekivani momenat

zato što je očigledno da je strah zarazan.

Ali i vera isto tako.

A vera nije ni racionalna
ni vezana za emocije.

Vera je vežbanje volje.

To je disciplina volje.

Ono što nam dopušta
da transformišemo sve ono što jesmo,

naše mane, naše slabosti

u snagu, u moć.

U suštini, to je preobražaj.

To je ono što nam daje snagu da ustanemo

protiv straha

i da pogledamo iznad njega,
da vidimo još dalje.

Nadam se da ćete ovo zapamtiti

zato što znam da svi mi imamo potrebu

da se povežemo sa tom snagom unutar nas

u momentima kada se podigne
oluja oko naše barke.

Prošlo je mnogo, mnogo godina

pre nego što sam mogla da se vratim kući.

Ali kada su nas popeli vezane

u helikopter koji nas je
konačno izvukao iz džungle,

sve se dogodilo tako brzo
kao kada su me oteli.

U sekundi sam videla pod svojim nogama

komandanta gerile

sa povezom preko usta

i vođu ekipe za spasavanje

koji je vikao:

„Mi smo vojska Kolumbije!

Slobodni ste!“

Krik

koji nam se oteo

kada smo povratili našu slobodu

još uvek treperi u meni
čak i u ovom trenutku.

Sada

znam da sve mogu da nas zavade

da mogu da manipulišu svima nama strahom.

„Ne“ na referendumu mira u Kolumbiji,

ili Bregzit,

ili ideja o zidu između Meksika i SAD,

ili islamski terorizam,

sve su to stvari

koje politika koristi da zaplaši,

da nas zavadi i da nas regrutuje.

Naravno, svi osećamo strah.

Ali svi možemo izbeći regrutaciju,

koristeći ova sredstva koja posedujemo,
naše principe, složnost, veru.

Strah je, naravno,
deo naše ljudske prirode

a i neophodan je da bismo preživeli.

Ali povrh svega je osnova

na kojoj svako od nas gradi

svoj identitet, svoju ličnost.

Tačno je,

imala sam 41. godinu
kada sam prvi put osetila strah

i osećanje straha nije bila moja odluka,

ali bila je moja odluka
šta ću da uradim sa tim strahom.

Neko može da preživi puzeći

u strahu.

Ali, neko takođe može

da se uzdigne iznad straha,

da se uspravi šireći krila

i uzleti visoko, visoko,

do zvezda,

tamo gde svako od nas želi da stigne.

Hvala.

(Aplauz)