Snažna pesma o tome kakav je osećaj biti transseksualac

"Bio sam misterija anatomije, pitanje postavljeno, ali neodgovoreno", kaže pesnik Li Mekobe, učesnik TED Fellows programa, u ovom opčinjavajućem i poetskom istraživanju identiteta i prelaza. Ovo je duboko misaon osvrt na tela i značenja koja vezujemo za njih.

Prvi put sam izrekao molitvu
u katedrali s vitražnim staklima.

Klečao sam još dugo nakon
što je sva pastva bila na nogama,

umočio obe ruke u svetu vodicu,

iscrtao Sveto Trojstvo preko grudi,

dok se moje sićušno telo
poginjalo poput upitnika

po čitavoj drvenoj klupi.

Tražio sam od Isusa da ozdravim

i kako mi nije odgovarao,

sprijateljio sam se s tišinom
u nadi da će moj greh sagoreti

i tako miropomazati moja usta,

da će se istopiti kao šećer na jeziku,

no sram je ostajao poput zadaha.

Pokušavajući da me vrati
na put pobožnosti,

majka mi je govorila
o tome koliko sam čudo,

rekla je da mogu da budem
šta god poželim kad porastem.

Odlučio sam

da budem dečak.

Bilo je simpatično.

Hitar oporavak, bezubi osmeh,

i oguljena kolena za ulični ugled,

igrao sam se žmurke sa onim
što je preostalo od mog sna.

Uspeo sam.

Pobednik u igri koju druga deca
ne mogu da igraju,

misterija anatomije,

pitanje postavljeno, ali neodgovoreno,

hodao sam na konopcu
od dečaka čudaka do pomirljive devojke,

a kada sam napunio 12, dečačka faza
im se više nije činila simpatičnom.

Sudarala se s nostalgijom mojih tetki
kojima su falila moja kolena u seni suknji

koje su me podsećale da ovakvim ponašanjem
nikada neću dovesti muža u kuću,

da sam stvoren za heteroseksualni brak
i da decu rađam.

A ja sam gutao njihove uvrede
kao i nipodaštavanja.

Naravno da nisam izašao iz ormana.

Deca iz škole su ga otvorila
bez moje dozvole.

Zvali su me nepoznatim imenom,

govorili su "lezbejka",

a ja sam pre bio dečak nego devojka,
pre Ken no Barbi.

Nisam uopšte mrzeo svoje telo,

samo sam ga voleo
dovoljno da ga oslobodim,

tretirao ga kao kuću,

a kada vam se kuća raspada,

ne bežite iz nje,

učinite je dovoljno udobnom
da udomite sve svoje iznutrice,

ulepšate je dovoljno
da pozovete goste da svrate,

učinite parket dovoljno čvrstim
da možete stajati na njemu.

Moja majka strahuje
da sam se nazvao po stvarima koje blede.

Dok nabraja ehoe
koje su za sobom ostavili Maja Hol,

Lila Alkorn, Blejk Brokington.

Strepi da ću nečujno da umrem,

da ću postati "kakva šteta"
u razgovorima na autobuskim stajalištima.

Tvrdi da sam se pretvorio u mauzolej,

da sam hodajući kovčeg,

naslovi u vestima su pretvorili
moj identitet u spektakl,

Brus Džener je na svačijim usnama,
dok užasi života u ovom telu

ne postanu fusnota
na kraju stranice o jednakosti.

Niko nas ne vidi kao ljudska bića

jer smo pre duhovi nego tela,

jer se ljudi plaše da je
moje ispoljavanje pola trik,

da postoji radi izopačenosti,

da ih na silu hvata u zamku,

da je moje telo gozba
za njihove oči i ruke

i jednom kad se nagoste moje nastranosti,

ispovraćaće sve delove
koji im se ne sviđaju.

Odložiće me opet u orman,
obesiće me s drugim kosturima.

Biću najbolja atrakcija.

Zar ne vidite kako je lako
rečima sahraniti ljude,

pogrešno napisati njihova
imena na nadgrobnim pločama.

A ljudi se i dalje pitaju
zašto neki dečaci trunu,

nestaju u srednjoškolskim hodnicima,

strepe da će postati
još jedan haštag u trenu,

strepe od rasprava u učionicama
koje se preokreću u sudnji dan

i sada nove struje prigrljavaju
transeksualnu decu pre roditelja.

Pitam se koliko će biti potrebno

da oproštajne poruke transeksualaca
postanu suvišne,

pre nego što shvatimo da naša tela
prvo postaju lekcije o grehu,

mnogo pre nego što naučimo da ih volimo.

Kao da Gospod nije izbavio
sav ovaj dah života i milost,

kao da moja krv nije vino
koje je sapralo Isusova stopala.

Molitve mi sad zapinju u grlu.

Možda sam konačno ozdravio,

možda prosto ne marim,

možda je Gospod konačno
moje molitve uslišio.

Hvala vam.

(Aplauz)