Како направити равнотежу између посла и приватног живота

Најџел Марш каже да је равнотежа између посла и приватног живота превише важна да бисте је оставили у рукама послодавца. На конференцији TEDxSydney, он представља савршен дан избалансиран између времена за породицу, личног времена и продуктивности - и нуди узбудљива охрабрења за његово постизање.

Мислио сам да

почнем једноставним захтевом.

Волео бих да се сви ви,

бедни слабићи,

зауставите на тренутак

и погледате своје јадно постојање.

(Смех)

То је био савет

који је Св. Бенедикт дао својим запањеним

следбеницима у петом веку.

Тај сам савет и сам одлучио да послушам,

када сам напунио 40 година.

До тада сам био
класични корпоративни ратник -

превише сам јео, превише сам пио,

превише напорно сам радио,

запостављао сам породицу.

Одлучио сам да покушам

да преокренем свој живот.

Посебно, одлучио сам

да се позабавим трновитим проблемом

равнотеже између посла
и приватног живота.

Повукао сам се са посла

и провео годину дана код куће

са женом и четворо мале деце.

Али све што сам током те године научио

о равнотежи посао-приватни живот,

јесте да ми је прилично лако

да балансирам

када немам посао.

(Смех)

Није баш корисна вештина,

посебно када понестане новца.

Тако да сам се вратио на посао

и последњих седам година проводим

у борби, проучавању

и писању о равнотежи
између посла и живота.

Желео бих да са вама данас

поделим четири запажања.

Прво је,

ако друштво жели да заиста
напредује на ову тему,

морамо искрено да разговарамо.

Али проблем је што

толико људи прича глупости

о равнотежи између посла и живота.

Све приче о флексибилном времену

или опуштеном петку

или очинском одсуству

само маскирају срж проблема,

а то је да су неки послови и каријере

у основи неспојиви са смисленом,

свакодневном укљученошћу

у живот једне младе породице.

Први корак у решавању сваког проблема

је прихватање реалности
ситуације у којој се налазите.

А реалност друштва у коме ми живимо

је та да има на хиљаде и хиљаде људи

који живе животе у тихом, болном очају,

радећи дуго и напорно

на пословима које мрзе,

да би могли да купе ствари
које им нису потребне

да би одушевили људе које не воле.

(Смех)

(Аплауз)

Тврдим да одлажење на посао петком
у фармеркама и мајици

уопште не продире у срж проблема.

(Смех)

Друго запажање које желим да поделим,

је да морамо да се суочимо са истином

да нам владе и корпорације

неће решити овај проблем.

Требало би да престанемо
да гледамо напоље;

на нама као индивидуама

је да преузмемо контролу и одговорност

за врсту живота какав желимо да водимо.

Ако не креирате свој живот,

неко други ће га креирати уместо вас

и можда вам се неће допасти

њихова идеја равнотеже.

Нарочито је важно -

ово се не емитује на интернету,
зар не, отпустиће ме -

изузетно је важно

да квалитет свог живота никада

не ставите у руке
комерцијалних корпорација.

Не говорим овде само о лошим компанијама -

кланицама људских душа, како их називам.

(Смех)

Говорим о свим компанијама.

Јер су комерцијалне компаније

у основи направљене тако

да вам узму што више

и да се извуку с тим.

То им је у природи, у њиховом ДНК,

то им је посао -

чак и добре компаније са добрим намерама.

С једне стране, увођење

просторија за децу у канцеларије

је дивно и просветљено.

С друге стране, то је ноћна мора;

то само значи да проводите
више времена у проклетој канцеларији.

Морамо да будемо одговорни

за постављање и одржавање

граница које желимо у својим животима.

Треће запажање,

морамо бити опрезни

када бирамо временски оквир

на основу ког процењујемо равнотежу.

Пре него што сам се вратио на посао,

после године проведене код куће,

сео сам и исписао, корак по корак,

детаљан опис

савршено избалансираног дана

каквом сам тежио.

Изгледао је овако:

пробудим се одморан,

после добро проспаване ноћи.

Имам секс.

Прошетам пса.

Доручкујем са женом и децом.

Опет имам секс.

(Смех)

Одвезем децу у школу на путу до посла.

Радим три сата.

У паузи за ручак
бавим се спортом са пријатељем.

Радим још три сата.

Сретнем се с неким другарима
у бару на вечерњем пићу.

Одвезем се кући на вечеру

са женом и децом.

Медитирам пола сата.

Имам секс.

Прошетам пса. Опет имам секс.

Идем на спавање.

(Аплауз)

Шта мислите, колико често имам такав дан?

(Смех)

Морамо бити реални.

Не можете све постићи у једном дану.

Морамо да продужимо временски оквир

на основу ког процењујемо
равнотежу у животу

али то морамо да урадимо на такав начин

да не упаднемо у замку

онога "Живећу кад се пензионишем,

кад деца оду од куће,

кад се разведем, здравље ми је све горе,

немам више пријатеља нити ме ишта занима."

(Смех)

Дан је превише кратак,
кад се пензионишем превише дуг.

Мора постојати средњи пут.

Четврта напомена:

морамо равнотежи да приступимо

на уравнотежен начин.

Прошле године ме је посетила
једна пријатељица -

не смета јој што ово причам -
посетила ме је пријатељица

и рекла, "Најџел,
прочитала сам твоју књигу.

Схватила сам да ми је живот
потпуно неуравнотежен.

Посао потпуно доминира.

Радим 10 сати дневно,
путујем на посао 2 сата дневно.

Све моје везе су пропале.

У мом животу не постоји ништа друго
осим посла.

Одлучила сам да се саберем и решим то.

Уписала сам се у теретану."

(Смех)

Не желим да се ругам,

али бити утрениран
канцеларијски пацов 10 сати

није већи баланс, него утренираност.

(Смех)

Колико год су физичке вежбе добре,

постоје и други делови живота.

Ту је интелектуална страна,
емотивна страна,

спиритуална страна.

И мислим да, да бисмо били уравнотежени,

морамо водити рачуна
о свим тим пољима -

не само о 50 трбушњака.

То може бити обесхрабрујуће.

Јер, људи кажу, "Дођавола друже,
немам времена за тренирање;

'оћеш да идем у цркву и да зовем маму."

И разумем их.

Потпуно разумем
колико је то обесхрабрујуће.

Али један догађај од пре неколико година

је променио моје гледиште.

Моја жена,
која је данас ту негде у публици,

ме је позвала на посао

и рекла: "Најџел, мораш да покупиш
најмлађег сина,

Харија, из школе."

Јер она је морала те вечери да буде
на другом месту са остало троје деце.

Отишао сам са посла
сат времена раније тог дана

и покупио Харија на капији школе.

Одшетали смо до локалног парка,

забављали се на љуљашкама,
играли неке блесаве игре.

Потом смо прошетали узбрдо до кафеа,

поделили пицу и чај,

онда се спустили до куће,

окупао сам га

и обукао му његову Бетмен пиџаму.

Потом сам му прочитао једно поглавље

из књиге "Јames and the Giant Peach",
од Роалда Дала.

Онда сам га ставио у кревет, ушушкао га,

пољубио га на чело и рекао:
"Лаку ноћ, другар",

и изашао из собе.

Док сам излазио из његове собе,

рекао је: "Тата?"
Рекох: "Да, друже?"

Рекао је: "Тата, ово је био најбољи дан

у целом мом животу."

Нисам ништа урадио,

нисам га водио у Дизниленд
или му купио "Playstation".

Суштина ове приче је

да су мале ствари битне.

Бити уравнотеженији

не значи доживети
драматичан преокрет у животу.

Најмањим инвестицијама

на правим местима,

можете радикално променити
квалитет својих веза

и квалитет свог живота.

Штавише, мислим

да то може променити друштво.

Јер ако би више људи то радило,

променили бисмо
друштвену дефиницију успеха,

од моронски једноставне идеје

да онај са највише новца
побеђује кад умре,

до промишљеније
и избалансираније дефиниције

тога како изгледа добар живот.

По мом мишљењу,

то је идеја вредна ширења.

(Аплауз)