Umetnost koja vam omogućuje da odgovorite špijunima iz NSA

Godine 2013, svet je saznao da NSA i njen britanski ekvivalent GCHQ rutinski špijuniraju nemačku vladu. U sred skandala, umetnici Matijas Jud i Kristof Vahter su pomislili: „Pa, ako prisluškuju... hajde da im se obratimo.“ S antenama postavljenim na švajcarskoj ambasadi u Vladinom okrugu u Berlinu, uspostavili su otvorenu mrežu koja je omogućila svetu da šalje poruke američkim i britanskim špijunima u blizini. To je jedno od tri odvažna, često duhovita i istinski subverzivna umetnička dela pojašnjena u ovom govoru, koja dovode u pitanje rastuće nezadovoljstvo u svetu prema nadzoru i zatvorenim mrežama.

Pre godinu dana, švajcarska ambasada
u Berlinu nas je pozvala

da predstavimo naš umetnički projekat.

Navikli smo da nas pozivaju,
ali ova pozivnica nas je oduševila.

Švajcarska ambasada u Berlinu
je nešto posebno.

To je jedina zgrada u Vladinom okrugu

koja nije uništena
tokom Drugog svetskog rata

i nalazi se tačno pored
Federalne kancelarije.

Niko nije bliži kancelarki Merkel
od švajcarskih diplomata.

(Smeh)

Vladin okrug u Berlinu
se takođe sastoji od Rajhstaga -

nemačke skupštine -
i Brandenburške kapije,

a u blizini kapije imamo druge ambasade,

konkretno američku i britansku ambasadu.

Iako je Nemačka napredna demokratija,

građanima su ograničena ustavna prava

unutar Vladinog okruga.

Pravo na okupljanje i pravo
na protestovanje su ovde ograničeni,

a to je zanimljivo
sa umetničke tačke gledišta.

Mogućnosti da uzmete učešća
i da se izrazite

su oduvek bile vezane za neki vid reda

i oduvek su bile predmet
naročite regulacije.

Razvojem svesti o našoj zavisnosti
o ovim odredbama,

možemo da dobijemo novu perspektivu.

Data pravila i uslovi
oblikuju naša poimanja, naša delanja

i naše živote,

a to je krucijalno u drugom kontekstu.

Proteklih nekoliko godina,

saznali smo da su sa krovova
američke i britanske ambasade

tajne službe prisluškivale čitav okrug,

uključujući i mobilni telefon
Angele Merkel.

Antene britanskog GCHQ-a su skrivene
u beloj cilindričnoj radarskoj kupoli,

dok je stanica za prisluškivanje
američke NSA

prekrivena zaslonima
koji propuštaju radio talase.

Međutim, kako se obratiti
ovim skrivenim i maskiranim silama?

Sa mojim kolegom, Kristofom Vahterom,

prihvatio sam pozivnicu
švajcarske ambasade.

Iskoristili smo ovu priliku
da se okoristimo konkretnom situacijom.

Ako nas neko špijunira,
onda je razumno očekivati

da su prinuđeni
da slušaju sve što govorimo.

(Smeh)

Na krovu švajcarske ambasade
smo instalirali niz antena.

Nisu bile prefinjene kao one
koje koriste Amerikanci i Britanci.

(Smeh)

To su improvizovane antene od limenki;

uopšte nisu kamuflirane,
već su potpuno očigledne i vidljive.

Umetnička akademija
se priključila projektu,

pa smo na njihovom krovu napravili
još jednu veliku antenu,

tačno između stanica za prisluškivanje
NSA-a i GCHQ-a.

(Smeh)

Nikad pre nismo tako pomno posmatrani
dok smo gradili umetničku instalaciju.

Helikopter nam je kružio iznad glava,

s kamerom koja je pratila
baš svaki naš pokret,

a po krovu američke ambasade
su patrolirali policajci.

Iako u Vladinom odseku
vladaju striktna policijska naređenja,

ne postoje konkretni zakoni
koji se tiču digitalne komunikacije.

Stoga je naša instalacija
bila sasvim legalna

i ambasador Švajcarske
je obavestio kancelarku Merkel o njoj.

Naslovili smo projekat:
„Da li me čujete?“

(Smeh)

Antene su obezbedile otvorenu i besplatnu
bežičnu komunikacijsku mrežu

u kojoj je svako ko je želeo
mogao da učestvuje,

koristeći bilo koji vaj-faj uređaj,
bez ikakvih smetnji

i mogao je da šalje poruke

onima koji prisluškuju frekvencije
koje se presreću.

SMS poruke, glasovne poruke,
razmenu dokumenata -

sve ste mogli anonimno poslati.

I ljudi su komunicirali.

Preko 15.000 poruka je poslato.

Ovo su neki od primera.

„Zdravo svete, zdravo Berline,
zdravo NSA, zdravo GCHQ.“

„Agenti NSA, učinite pravu stvar!
Zazviždite!“

„Ovo je NSA. U boga verujemo.
Sve ostale pratimo!!!!!“

(Smeh)

„#@nonymous posmatraju #NSA #GCHQ -
mi smo deo vaše organizacije.

#očekujte nas. #oborićemo vas.“

„Ovo je Ahilova peta NSA. Otvorena mreža.“

„Agenti kakve uvrnute priče o sebi
ćete ispričati svojim unucima?“

„@NSA, komšije su mi bučne.
Molim vas, pošaljite napad dronovima.“

(Smeh)

„Vodite ljubav, ne sajber rat.“

Pozvali smo ambasade i vladine odseke

da i oni učestvuju u otvorenoj mreži,

a na naše iznenađenje, prihvatili su.

Na mreži su se pojavila dokumenta,
uključujući i ona tajna

koja su procurela iz komisije
za parlamentarne istrage,

čime je istaknuto da su slobodna razmena
i diskusija vitalnih informacija

postali komplikovani,
čak i za članove parlamenta.

Takođe smo organizovali ture s vodičem
kako bi iskusili i doživeli

zvučna postrojenja na licu mesta.

Ture su posećivale
zabranjene zone oko ambasada

i raspravljali smo o potencijalu
i bitnosti komunikacije.

Ako postanemo svesni ustrojstva,

pravila i uslova komunikacije,

to će nam ne samo proširiti vidike,

već će nam omogućiti

da zavirimo iza odredbi
koje nam sužavaju pogled na svet,

naše konkretne društvene, političke
ili estetske odredbe.

Pogledajmo stvarni primer.

Sudbina ljudi koji žive
u improvizovanim naseljima

na periferijama Pariza

je skrivena i zaklonjena od pogleda.

To je začarani krug.

Nije tu novina siromaštvo,
rasizam, izopštenost.

Novina je kako su ove stvarnosti skrivene

i kako su ljudi postali nevidljivi

u dobu globalne i masovne
komunikacije i razmene.

Takva improvizovana naselja
se smatraju nelegalnim

i stoga, oni koji žive u njima
nemaju nikakve šanse

da se njihovi glasovi čuju.

Naprotiv, svaki put kada se pojave,
svaki put kada rizikuju da budu vidljivi,

to samo daje osnov
za dalja krivična gonjenja,

proterivanja i zabrane.

Interesovalo nas je kako možemo
da upoznamo ovu skrivenu stranu.

Tragali smo za interfejsom
i pronašli smo ga.

Nije u pitanju digitalni interfejs,
već fizički; radi se o hotelu.

Nazvali smo projekat „Hotel Đelem“.

Zajedno sa romskim porodicama,

sagradili smo
nekoliko hotela „Đelem“ u Evropi,

na primer, u Frajburgu u Nemačkoj,
u Montreju u blizini Pariza,

kao i na Balkanu.

Ovo su pravi hoteli.

Ljudi mogu da odsednu ovde.

Međutim, to nisu komercijalna preduzeća.

Oni su simbol.

Možete preko interneta
da zatražite ličnu pozivnicu

da dođete i živite nekoliko dana
u hotelu „Đelem“, u njihovim domovima,

da se hranite, radite i živite
sa romskim porodicama.

Ovde, romske porodice nisu putnici;

posetioci su putnici.

Ovde, romske porodice nisu manjina;

posetioci su manjina.

Poenta je da ne osuđujete,

već pre da otkrijete kontekst

koji određuje ove različitosti
i naoko nepremostive protivrečnosti.

U svetu globalizacije,

kontinenti postaju
sve bliži jedni drugima.

Kulture, dobra i ljudi
su u stanju stalne razmene,

ali istovremeno
jaz između sveta privilegovanih

i sveta izopštenih sve više raste.

Nedavno smo bili u Australiji.

Nama nije bio problem
da uđemo u Australiju.

Imamo evropske pasoše,
vize i avionske karte.

Međutim, azilante,
koji brodovima stižu u Australiju,

deportuju ili odvode u zatvor.

Presretanje brodova

i nestanak ljudi u pritvorima

australijske vlasti skrivaju od javnosti.

Ove procedure su proglašene
tajnim vojnim operacijama.

Nakon dramatičnog bega
iz kriznih zona i ratnih zona,

muškarci, žene i deca
su pritvoreni u Australiji bez suđenja,

ponekad godinama.

Tokom našeg boravka, pak,

uspeli smo da dopremo i da radimo
sa azilantima koji su u zatvoru,

uprkos strogim proverama i izolaciji.

U ovom kontekstu je nastala
instalacija u umetničkom prostoru

Univerziteta za tehnologiju
Kvinsland u Brisbejnu.

Na prvi pogled
to je bila veoma jednostavana instalacija.

Stilizovani kompas na podu
je pokazivao pravac

ka svakom zatvorskom imigracionom centru,

uz informacije o udaljenosti
i nazivu imigracionog postrojenja.

Međutim, iskorak ove izložbe
je bio u vidu povezivanja.

Iznad svake oznake na podu
stajale su slušalice.

Posetiocima je pružena prilika
da razgovaraju direktno sa izbeglicom

koji je bio ili jeste u zatvoru

u određenom zatvorskom utvrđenju

i da se upuste u privatni razgovor.

U bezbednom kontekstu umetničke izožbe,

azilanti su bili slobodni
da govore o sebi,

o svojoj priči i svojoj situaciji,
bez straha od posledica.

Posetioci su se upustili u duge razgovore

o razbijenim porodicama,
o dramatičnim bekstvima iz ratnih zona,

o pokušajima samoubistva,

o sudbini dece u pritvorima.

Emocije su bile jake. Mnogi su plakali.

Nekolicina je dolazila više puta.

Bilo je to snažno iskustvo.

Evropa se trenutno suočava
sa strujom migranata.

Situacija za azilante je pogoršana
protivrečnim zakonima

i pretnjom od vojnog odgovora.

Takođe smo uspostavili
komunikacione sisteme

u udaljenim centrima za izbeglice
u Švajcarskoj i Grčkoj.

Njihova svrha je pružanje
osnovnih informacija -

o vremenskoj prognozi,
zakonskim informacijama, smernicama.

Ali izuzetno su važni.

Informacije na internetu

koje bi mogle da obezbede
opstanak duž opasnih trasa

su cenzurisane

i pružanje sličnih informacija
je sve više kriminalizovano.

Ovo nas vraća na našu mrežu i antene

na krovu švajcarske ambasade u Berlinu

i projektu „Da li me čujete?“

Ne bi trebalo da uzimamo olako
našu bezgraničnu povezanost.

Trebalo bi da počnemo
da pravimo naše veze,

boreći se za ideju
o jednakom i globalno umreženom svetu.

Ovo je ključno
za prevazilaženje naše zanemelosti

i podeljenosti koju stvaraju
suprotstavljene političke snage.

Samo kroz istinsko izlaganje nas samih

transformativnoj moći ovog iskustva

možemo prevazići predrasude i izopštenost.

Hvala vam.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Hvala ti, Matijase.

Druga polovina tvog
umetničkog dua je takođe ovde.

Kristofe Vahteru, dođi na scenu.

(Aplauz)

Prvo, samo jedan detalj:

ime hotela nije nasumično izabrano.

„Đelem“ ima specifično značenje
u jeziku Roma.

Matijas Jud: Da, „Đelem, đelem“
je naslov zvanične himne Roma,

i znači „Išao sam dugim putem“.

BĐ: To je samo dodatni detalj tvom govoru,

ali vas dvojica ste nedavno putovali
na ostrvo Lezbos,

upravo ste se vratili
pre nekoliko dana iz Grčke

u koju stiže na hiljade izbeglica

i stizalo je tokom poslednjih
nekoliko meseci.

Šta ste videli tamo i šta ste radili tamo?

Kristof Vahter: Pa, ostrvo Lezbos
je jedno od grčkih ostrva blizu Turske

i tokom našeg boravka,

mnogi azilanti su stigli
brodovima, na natrpanim čamcima

i nakon iskrcavanja u potpunosti
su prepušteni sebi samima.

Uskraćene su im mnoge usluge.

Na primer, nije im dozvoljeno
da kupuju autobuske karte

ili da iznajme hotelsku sobu,

pa mnoge porodice
bukvalno spavaju na ulicama.

Mi smo tamo instalirali mrežu
kako bismo obezbedili osnovnu komunikaciju

jer mislim, verujem,

ne samo da moramo
da govorimo o izbeglicama,

već mislim da moramo
da počnemo da razgovaramo s njima,

a na taj način ćemo shvatiti
da se radi o ljudskim bićima,

o njihovim životima
i njihovoj borbi za opstanak.

BĐ: I da dozvolimo i njima da govore.

Kristofe, hvala što si došao na TED.

Matijase, hvala što si došao na TED
i podelio svoju priču.

(Aplauz)