Budućnost novinarstva? Virtuelna stvarnost

Šta ako biste mogli da doživite priču celim svojim telom, a ne samo umom? Noni de la Penja radi na novom vidu novinarstva koji kombinuje tradicionalno izveštavanje sa novim tehnologijama virtuelne stvarnosti da bi gledaoce uvukla u priču. Rezultat je provokativno iskustvo koje će, nada se de la Penja, pomoći ljudima da razumeju i dožive vesti na sasvim nov način.

Šta ako bih mogla da vam predstavim priču

koju biste zapamtili celim bićem

a ne samo umom?

Živeći kao novinar, stvarno sam morala

da se trudim da pišem priče
koje mogu nešto da promene

i možda inspirišu ljude
da se za nešto zainteresuju.

Radila sam u štampi.
Radila sam dokumentarce.

Radila sam u emisijama.

Ipak, sve dok se nisam uključila
u rad sa virtuelnom stvarnošću

nisam zaista uspela da vidim
te zaista intenzivne,

iskrene reakcije ljudi

koje su me zaista oduševile.

Dakle, caka je u tome što kroz VR,
virtuelnu realnost,

mogu da vas prenesem na mesto radnje,

u sred priče.

Stavljajući ove naočare
koje prate vaš pogled,

dobijate osećaj kao da ste zapravo

celim telom zaista tamo.

Pre oko 5 godina sam zaista
počela da pomeram granice

u kombinovanju virtuelne stvarnosti

i novinarstva.

Htela sam da napravim rad o gladi.

Porodice u Americi su sve gladnije,
banke hrane su preopterećene

i često ostaju bez hrane.

Znala sam da ne mogu da učinim
da ljudi osete glad,

ali možda sam mogla da nađem način
da nešto fizički osete.

Dakle - opet, ovo je bilo pre 5 godina -

dakle, kombinovanje novinarstva
i virtuelne stvarnosti

smatralo se gorim i od nerazrađene ideje,

i nisam imala finansijskih sredstava.

Verujte mi, mnoge kolege su mi se smejale.

Ipak, imala sam jako dobrog stažistu,

ženu po imenu Mihaela Kobsa-Mark.

Zajedno smo odlazile u banke hrane

i počele da prikupljamo
snimke i fotografije.

Sve dok jednog dana nije došla
u moju kancelariju jecajući,

samo je plakala.

Bila je na terenu gde se čekao dug red,

i žena koja je čekala u redu
se osećala iscrpljeno

i počela je da viče:
„Ima previše ljudi ovde!

Ima previše ljudi!"

Jedan čovek, dijabetičar,
nije dobio hranu na vreme,

šećer mu je pao i on je pao u komu.

Čim sam poslušala snimak,

znala sam da je to provokativno delo

koje bi moglo da prikaže šta se
zaista dešava u bankama hrane.

Pa, evo pravog reda.
Možete da vidite koliko je dug, zar ne?

Kao što sam rekla,
nismo imali mnogo sredstava,

pa smo morali to da nadomestimo
virtuelnim ljudima koji su dodati,

ljudi su molili i tražili usluge od drugih
da mi pomognu da kreiram modele

i napravimo sve precizno
koliko je u našoj moći.

Zatim smo pokušali da prikažemo
šta se dešavalo tog dana

sa što većom preciznošću.

(Video) Glas: Previše je ljudi ovde!
Previše je ljudi!

Glas: Ok, ima napad.

Glas: Treba nam hitna pomoć.

Noni de la Penja: Dakle, čovek s desna,

što se njega tiče, on hoda oko tela.

On je u sobi sa tim telom.

Ovaj čovek mu je pod nogama.

I čak i tada, preko perifernog vida,

on može da vidi da je u laboratoriji,

trebalo bi da može da vidi
da nije stvarno na ulici,

ali oseća se kao da jeste tamo
sa svim tim ljudima.

Vodi računa da ne stane na ovog čoveka,

koji zapravo i nije stvarno tu, zar ne?

Eto taj rad je 2012. godine
završio na festivalu Sandens,

što je neverovatna stvar, i to je bio
prvi film u virtuelnoj stvarnosti

svih vremena, zapravo.

I kada je krenulo,
bila sam prestravljena.

Nisam baš znala kako će ljudi reagovati

i šta će se dešavati.

I tako smo se pojavili sa ovim
improvizovanim naočarima.

(Video) O, pa ti plačeš.
Plačeš. Đina, ti plačeš.

Možete da čujete
iznenađenje u mom glasu, zar ne?

I ova vrsta reakcije je završila
postavši reakcija koju smo viđali

iznova i iznova:

ljudi na zemlji koji bi pokušavali
da uteše žrtvu napada

da mu šapnu nešto na uho,

ili na neki način pomognu,
čak iako nisu mogli.

I mnogi su nakon tog snimka govorili:

„O Bože, bio sam tako frustriran.

Nisam mogao da pomognem čoveku",

i odnosili su to sa sobom kroz život.

I tako, nakon što je ovaj rad napravljen,

dekan fakulteta filmske umetnosti
na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji

doneo je rad pred rukovodioce
Svetskog ekonomskog foruma

da isprobaju „Glad",
i kada je skinuo naočare,

na licu mesta je poručio rad o Siriji.

I zaista sam želela da uradim nešto
o sirijskoj deci izbeglicama,

jer deca su najugroženija
u sirijskom građanskom ratu.

Poslala sam tim na granicu Iraka da u
izbegličkim kampovima prikuplja materijal.

U suštini, to je oblast
u koju ih sada ne bih poslala,

jer je tamo ID stvarno aktivna.

I tada smo takođe rekreirali uličnu scenu

u kojoj se vidi mlada devojka koja peva,
kada dođe do eksplozije.

Kada se nađete u sred ovakve scene

i čujete te zvuke,

i vidite ranjenike oko sebe,

to je neverovatno strašan
i stvaran osećaj.

Bilo je i pojedinaca koji su preživeli
pravo bombardovanje i svedočili

da je to u njima probudilo
istu vrstu straha.

(Građanski rat u Siriji
možda izgleda kao da je daleko]

[sve dok ga ne osetite na svojoj koži.)

(Devojka peva)

(Eksplozija)

(Projekat Sirija)

(iskustvo virtuelne stvarnosti)

NP: Zatim smo pozvani
da rad prikažemo

u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu.

Nismo imali nikakvu reklamu.

Rad je izložen u sobi sa tapiserijama.

Nije pisano o njemu u štampi,

pa ko god da bi došao u muzej tog dana

mogao je da vidi sva ta luda svetla.

Znate, možda su želeli da vide
stare priče na tapiserijama.

Bili su suočeni sa našim
kamerama virtuelne realnosti.

No, mnogi ljudi su odlučili da probaju,
i nakon 5 dana projekcije

imali smo 54 strane komentara
u knjizi utisaka,

i kustosi su nam rekli

da ikada nisu videli takve izlive emocija.

Pisali su stvari tipa: „Tako je stvarno",
„Potpuno uverljivo",

ili naravno,
onaj koji me najviše oduševio:

„Stvaran osećaj,
baš kao da sam u sred nečega

što inače viđamo na vestima."

Dakle, radi, zar ne?
Ovo stvarno funkcioniše.

I nije zapravo važno odakle ste
ili koje ste godište -

jer ovo zaista može da izazove reakciju.

Sad, nemojte me pogrešno shvatiti -
ne kažem da tokom ovoga

zaboravite gde ste.

Ispostavlja se da možete da se osećate
kao da ste istovremeno na dva mesta.

Možemo doživeti dualnost prisustva,

i msilim da mi baš to dozvoljava
da probudim taj osećaj empatije.

Zar ne?

To znači, naravno,

da moram da budem veoma oprezna
kada stvaram ova dela.

Moram zaista da ispratim
najbolju novinarsku praksu

i uverim se da su ove moćne priče

sazdane s integritetom.

Ako sav materijal ne prikupimo sami,

moramo da budemo veoma pažljivi

u pogledu porekla informacija

i njihove autentičnosti.

Da vam dam primer.

Primer je u vezi sa slučajem
Trejvona Martina,

koji je imao 17 godina.
Kupio je sok i slatkiše u prodavnici,

i na putu do kuće pratio ga je
pripadnik građanske straže

po imenu Džordž Zimerman
koji ga je na kraju upucao i ubio.

Da bismo stvorili ovo delo,

uzeli smo arhitektonske nacrte
celog kompleksa,

i na osnovu njih izgradili
celu scenu i spolja i iznutra.

Sve informacije o akciji

smo dobili sa snimljenih poziva
upućenih policiji.

Zanimljivo, uspeli smo ovom pričom
da saopštimo nove vesti.

Forenzičari produkcijske kuće
zadužene za rekonstrukciju zvuka

kažu da bi svedočili na sudu

da je Džordž Zimerman,
kada je izašao iz kola,

već bio otkočio pištolj
pre nego što je pojurio za Martinom.

Možete videti

da se osnovna načela novinarstva

ovde baš i ne menjaju, zar ne?

I dalje se prate ista načela
koja bi se i inače pratila.

Ono što je drugačije
jeste utisak da ste na terenu,

bilo da posmatrate
kako čovek kolabira od gladi,

bilo da se nađete usred eksplozije.

To je ono što me je vuklo napred
u ovom radu,

teralo da mislim o tome
kako da ove radove napravim.

Pokušavamo da ovo učinimo više dostupnim.

Stvaramo mobilne radove,
kao što je slučaj Trejvona Martina.

I ove stvari su imale uticaja.

Amerikanci su mi rekli da su donirali
novac za sirijsku decu izbeglice

što je direktan odbitak
sa njihovih bankovnih računa.

I „Glad" je pomogla da se pokrene

novi oblik novinarstva

za koji mislim da će se pridružiti
ostalim uobičajenim platformama

u budućnosti.

Hvala vam.

(Aplauz)