Porodica koju sam izgubio u Severnoj Koreji. I porodica koju sam dobio.

Džozef Kim, izbeglica koji sada živi u SAD, priča o svom životu u Severnoj Koreji tokom godina gladi. Počeo je da stvara novi život - ali još uvek traga za porodicom koju je izgubio.

Rođen sam i odrastao sam
u Severnoj Koreji.

Iako se moja porodica stalno
borila sa siromaštvom,

na mene su uvek prvo pazili
i voleli me

jer sam bio jedini sin

i mlađi od dvoje dece
u porodici.

Ali onda je počela velika glad 1994.

Imao sam 4 godine.

Sestra i ja bismo tražili
drva za potpalu

od 5 ujutru

i vratili bi se posle ponoći.

Lutao bih ulicama
tražeći hranu

i sećam se kako sam
video malo dete

vezano za leđa majke
kako jede čips,

i kako sam hteo
da ga ukradem od njega.

Glad je poniženje.
Glad je beznađe.

Gladno dete ni ne pomišlja

na politiku i slobodu.

Za moj deveti rođendan,
moji roditelji

nisu mogli da mi daju
ništa da jedem.

Ali čak i kao dete,
mogao sam da osetim poteškoće

u njihovim srcima.

Preko milion Severnokorejaca
umrlo je od gladi u to vreme,

a 2003., kada sam
imao 13 godina,

moj otac je postao
jedan od njih.

Gledao sam kako moj otac
vene i umire.

Iste godine, moja majka
je nestala jednog dana

i onda mi je sestra rekla

da je otišla u Kinu
da zaradi novac,

ali da će se uskoro vratiti
sa novcem i hranom.

Pošto se nikada nismo razdvajali,

i mislio sam da ćemo zauvek
biti zajedno,

nisam je čak ni zagrlio
kada je otišla.

To je bila najveća greška
koju sam napravio u svom životu.

Ali ipak, nisam znao

da se opraštamo na tako dugo.

Od tada nisam video
svoju majku i sestru.

Odjednom sam postao
siroče i beskućnik.

Moja svakodnevica je postala
veoma teška,

ali i veoma jednostavna.

Moj cilj je bio da nađem
prašnjav komad hleba u smeću.

Ali to nije način
da se preživi.

Počeo sam da shvatam
da prošenje ne bi bilo rešenje.

Tako sam počeo da kradem
iz kolica sa hranom na ilegalnim pijacama.

Ponekad bih našao posliće

u zamenu za hranu.

Jedne zime sam proveo
čak dva meseca

radeći u rudniku uglja,

33 metra pod zemljom
bez ikakve zaštite

i do 16 sati dnevno.

Ja nisam bio jedini.

Puno druge siročadi preživljavalo je
na ovaj ili gore načine.

Kada nisam mogao da zaspim
zbog jezive hladnoće

ili bolova od gladi,

nadao sam da će
se sledećeg jutra

moja sestra vratiti
da me probudi

sa mojom omiljenom hranom.

Ta nada me je držala u životu.

Ne mislim na veliku,
ogromnu nadu.

Mislim na nadu koja me je
terala da verujem

da ima hleba
u sledećoj kanti za smeće,

iako to obično
nije bio slučaj.

Ali da nisam verovao u to,
ne bih ni pokušao

i onda bih umro.

Nada me je držala u životu.

Svakog dana sam sebi govorio,

koliko god bilo teško,

opet moram da živim.

Nakon čekanja tri godine
da se vrati moja sestra,

odlučio sam da odem u Kinu
i da je sam potražim.

Shvatio sam

da nisam mogao da preživim
još dugo na ovaj način.

Znao sam da će putovanje
biti rizično,

ali svejedno bih rizikovao
svoj život.

Mogao bih da umrem od gladi
kao moj otac u Severnoj Koreji,

ili bih makar mogao da pokušam
da dođem do boljeg života

tako što bih pobegao u Kinu.

Saznao sam da su mnogi
pokušali da pređu

granicu sa Kinom noću
kako ih ne bi videli.

Granični čuvari Severne Koreje
često pucaju na ljude

koji pokušavaju da pređu granicu
bez dozvole.

Kineski vojnici bi uhvatili

i vratili Severnokorejce

koji bi se suočili
sa teškom kaznom.

Odlučio sam da pređem
tokom dana,

prvo zbog toga što sam još
bio dete i plašio sam se mraka,

a drugo zato što sam znao
da već rizikujem

a pošto malo ljudi pokušava
da pređe tokom dana,

mislio sam da ću moći da prođem

a da me niko ne vidi.

U Kinu sam došao 15. februara 2006.

Imao sam 16 godina.

Mislio sam da će u Kini
stvari ići lakše,

pošto je bilo više hrane.

Mislio sam da će mi
više ljudi pomoći.

Ali bilo je teže nego u
Severnoj Koreji,

jer nisam bio slobodan.

Uvek sam se plašio
da će me uhvatiti

i vratiti nazad.

Nekim čudom,
nekoliko meseci kasnije,

sreo sam nekog ko je vodio

ilegalno sklonište za Severnokorejce

i mogao sam da živim tamo

i imam redovne obroke
prvi put nakon više godina.

Kasnije te godine, jedan aktivista
mi je pomogao da pobegnem iz Kine

i odem u SAD kao izbeglica.

Otišao sam u Ameriku a nisam znao
ni reč engleskog,

a moj socijalni radnik mi je rekao
da moram da idem u srednju školu.

Čak i u Severnoj Koreji,
bio sam očajan đak.

(Smeh)

I jedva sam završio osnovnu školu.

I sećam se da sam se u školi tukao
više puta dnevno.

Biblioteka i knjige
nisu bili moje igralište.

Moj otac se zaista trudio
da me motiviše da učim,

ali to nije uspevalo.

U jednom trenutku
on je odustao od mene.

Rekao je:
"Više nisi moj sin."

Imao sam samo 11 ili 12 godina,
ali me je to duboko povredilo.

Ipak, moj nivo motivacije

se nije promenio pre njegove smrti.

Tako da je bilo pomalo smešno
kada su mi u Americi

rekli da treba da idem
u srednju školu.

Nisam čak išao
ni u više razrede osnovne.

Odlučio sam da idem,
samo zato što su mi rekli,

i nisam se puno trudio.

Ali jednog dana sam došao kući
i moja hraniteljica

je napravila pileća krilca za večeru.

Tokom večere, hteo sam
da uzmem još jedno krilce,

ali sam shvatio
da nema dovoljno za sve,

tako da sam se predomislio.

Kada sam pogledao u svoj tanjir,

video sam poslednje krilce,
koje je mi je dao moj hranitelj.

Bio sam tako srećan.

Pogledao sam ga
kako sedi pored mene.

Toplo mi je uzvratio pogled,

ali ništa nije rekao.

Odjednom sam se setio
svog biološkog oca.

Mali čin ljubavi mog hranitelja

podsetio me je na mog oca,

koji bi rado podelio
hranu sa mnom

kada je bio gladan,
čak i kada je skapavao od gladi.

Gušilo me je to
što sam u Americi imao toliko hrane,

a moj otac je umro od gladi.

Moja jedina želja te večeri
bila je da mu skuvam nešto

i te noći sam takođe mislio o tome
šta da uradim

da mu odam čast.

Moj odgovor je bio
obećanje samom sebi

da ću da učim
i imam najbolje obrazovanje

u Americi kako bih
ispoštovao njegovu žrtvu.

Uzeo sam školu za ozbiljno

i prvi put u svom životu,

dobio sam akademsku
nagradu za uspeh,

i dospeo na dekanovu listu
nakon prvog semestra srednje škole.

(Aplauz)

To pileće krilce
mi je promenilo život.

(Smeh)

Nada je lična stvar.
Nada je nešto

što vam niko ne može dati.

Morate da odaberete
da verujete u nadu.

Sami morate to da uradite.

U Severnoj Koreji,
to sam uradio sam.

Nada me je dovela u Ameriku.

Ali u Americi nisam znao
šta da radim,

jer sam imao ovu neverovatnu slobodu.

Moj hranitelj mi je dao pravac
za tom večerom

i motivisao me je i dao mi je svrhu

života u Americi.

Ovde nisam došao sam.

Imao sam nadu,
ali nada sama po sebi nije dovoljna.

Mnogo ljudi mi je pomoglo
kako bih došao dovde.

U Severnoj Koreji se
žestoko bore za opstanak.

Moraju da prisile sebe
kako bi preživeli,

da imaju nade da će preživeti,

ali ne mogu da uspeju bez pomoći.

Ovo je moja poruka za vas.

Imajte nade za sebe,

ali pomozite jedni drugima.

Život može biti težak sa svakoga,
bez obzira gde živite.

Moj hranitelj nije nameravao
da promeni moj život.

Na isti način, možda i vi
promenite nečiji život

sa najmanjim činom ljubavi.

Komad hleba može da vam utoli glad,

a nada će vam doneti hleb

koji će vas držati u životu.

Ali uveren sam da

vaš čin ljubavi i brige

takođe može da spasi
život nekog Džozefa

i promeni hiljade drugih Džozefa

koji još imaju nade
da će preživeti.

Hvala vam.

(Aplauz)

Ejdrian Hong:
Džozef, hvala ti što si podelio

ovu veoma intimnu
i posebnu priču sa nama.

Znam da nisi video sestru, kako kažeš

ima skoro jedna decenija,

i da ona nekim slučajem
može da vidi ovo,

želeli smo da ti damo priliku

da joj pošalješ poruku.

Džozef Kim: Na korejskom?

EH: Možeš na engleskom,
a onda i na korejskom.

(Smeh)

DžK: U redu, neću
da dužim na korejskom

jer mislim da ne bih
uspeo da uradim to

a da ne zaplačem.

Nuna, ima već 10 godina

kako te nisam video.

Samo sam hteo da kažem

da mi nedostaješ,
i da te volim,

i molim te da se vratiš
i da ostaneš živa.

I ja - o, bože.

Još uvek nisam prestao
da se nadam da ću te videti.

Živeću srećno

i naporno raditi

dok te ne vidim,

i obećavam da neću ponovo plakati.

(Smeh)

Da, samo se radujem
što ću te videti,

i ako ne možeš da me nađeš,

i ja ću te tražiti

i nadam se da ću te videti
jednog dana.

I mogu li da pošaljem malu poruku
svojoj majci?

EH: Naravno, izvoli.

DžK: Nisam proveo
puno vremena sa tobom,

ali znam da me još voliš

i verovatno se još moliš za mene

i misliš o meni.

Samo sam hteo da ti se zahvalim

što si dozvolila
da budem na ovom svetu.

Hvala ti.

(Aplauz)