Priča iz unutrašnjosti o Pariskom klimatskom dogovoru

Šta biste uradili kad bi vaš posao bio da spasite planetu? Kada je Kristijana Figeres pozvana od strane UN-a da vodi Parisku klimatsku konferenciju (COP XXI) u decembru 2015, reagovala je kao što bi i većina ljudi: smatrala je da bi bilo nemoguće postići dogovor sa vođama 195 država o tome kako da se uspore klimatske promene. Otkrijte kako je preokrenula svoj skepticizam u optimizam - i pomogla svetu da postigne najvažniji klimatski dogovor u istoriji.

Imam dodatni razlog za optimizam:

klimatske promene.

Možda ne verujete u to,
ali ovo je činjenica.

Tog 12. decembra 2015,

u Parizu, pod okriljem Ujedinjenih nacija,

sastalo se 195 vlada

i jednoglasno -

ako ste radili s vladama,
znate koliko je to teško -

jednoglasno je odlučeno

da se namerno izmeni smer
globalne ekonomije

kako bi se zaštitili najranjiviji

i unapredili životi svih nas.

E sad, to je izvanredno dostignuće.

(Aplauz)

Ali je još neverovatnije,

ako uzmete u obzir to
gde smo bili pre samo nekoliko godina.

Godine 2009. u Kopenhagenu.

Ko se seća Kopenhagena?

Pa, nakon godina rada
ka postizanju dogovora o klimi,

iste vlade su se sastale u Kopenhagenu

i debelo su omanule.

Zašto su debelo omanule?

Iz raznih razloga,

ali pre svega zbog
duboko ukorenjenih podela

između globalnog Severa i globalnog Juga.

Pa sad, šest meseci nakon ovog neuspeha,

pozvali su me da preuzmem odgovornost

za pregovore
o globalnim klimatskim promenama.

Kao što pretpostavljate, bio je to savršen
trenutak da se započne novi posao.

Globalno raspoloženje o
klimatskim promenama je bilo poražavajuće.

Niko nije verovao

da bi globalni dogovor
ikad mogao da bude moguć.

Zapravo nisam ni ja.

Ako obećate da nećete reći bilo kome
van ove divne TED publike,

odaću vam tajnu

koju je srećom istorija pokopala.

Na svojoj prvoj konferenciji za štampu,

novinar me je pitao: "Hm, gđo Figeres,

smatrate li da će globalni sporazum
uopšte biti moguć?"

I bez upotrebe mozga,
čula sam sebe kako izjavljujem:

"Ne, dok sam živa."

Pa, možete da zamislite izraze lica
moje PR ekipe

koji su bili užasnuti
zbog ove nenormalne Kostarikinje,

njihove nove šefice.

I ja sam bila užasnuta.

Sad, nisam bila užasnuta zbog sebe
jer sam nekako navikla na sebe.

Bila sam užasnuta

zbog posledica onoga što sam izgovorila,

zbog posledica po svet

u kome će sva naša deca morati da žive.

Iskreno, bio je to
užasan trenutak za mene,

a ja sam pomislila, pa, ne, stani malo,

stani malo.

Nemogućnost nije činjenica,

to je stav.

To je samo stav.

I ja sam odlučila baš tamo i tad
da ću da promenim svoj stav

i da ću da pomognem svetu
da promeni stav o klimatskim promenama.

Dakle, ne znam -

Ne, samo ovo? Hvala.

Ne znam -

šta biste vi uradili,

kad bi vam rekli
da vam je posao da spasite planetu.

Stavite to u opis posla.

Za to imate punu odgovornost,

ali nemate apsolutno nikakav autoritet

jer vlade imaju suverenitet
u svim odlukama koje donose.

Pa, zaista bih volela da znam

šta biste uradili prvog ponedeljka ujutru,

ali evo šta sam ja uradila: paničila sam.

(Smeh)

A potom sam još malo paničila

jer sam shvatila da nemam pojma
kako ćemo da rešimo ovaj problem.

A onda sam shvatila da nemam pojma
kako ćemo da rešimo ovaj problem,

ali da znam jedno:

moramo da promenimo ton razgovora o njemu.

Jer nema šanse da možete
da donesete pobedu

bez optimizma.

A ovde

koristim optimizam
kao veoma jednostavnu reč,

ali hajde da je shvatimo u širem smislu.

Hajde da je shvatimo kao hrabrost,

nadu, poverenje, solidarnost,

kao temeljno ubeđenje
da mi ljudi možemo da se sastanemo

i da pomognemo jedni drugima
zarad bolje sudbine čovečanstva.

Pa, pretpostavljate
da sam smatrala da bez ovoga,

nije bilo šanse da ćemo uspeti
da se izvučemo iz kopenhagenske paralize.

I tokom šest godina

sam tvrdoglavo, nemilosrdno
ubrizgavala optimizam u sistem,

bez obzira na pitanja iz štampe -

i tu sam se popravila -

i bez obzira na suprotstavljene dokaze.

I verujte mi, bilo je mnogo
suprotstavljenih dokaza.

Ali i nemilosrdnog optimizma u sistemu.

I veoma brzo

smo počeli da vidimo promene
kako se dešavaju u mnogim oblastima,

njih su ubrzavale hiljade ljudi,

uključujući i mnoge od vas
koji ste ovde danas

i hvala vam za to.

A TED zajednica neće biti iznenađena,

ako vam kažem da je prva oblast

u kojoj smo videli izvanredne promene

bila...

tehnologija.

Počeli smo da uviđamo
da je čistoj tehnologiji,

naročito tehnologiji obnovljive energije,

počela da pada cena, a da raste kapacitet

do tačke u kojoj danas već gradimo

koncentrisane fabrike solarne energije

koje imaju kapacitet
da opskrbljavaju čitave gradove,

a da ne pričamo o činjenici
šta sve postižemo u mobilnosti

i pametnim građevinama.

A ovim zaokretom u tehnologiji,

mogli smo početi da razumevamo

da se desio zaokret u ekonomskoj jednačini

jer smo bili u stanju da prepoznamo

da, da, klimatske promene
donose ogroman trošak

i, da, u to je uključen i rizik.

No takođe imamo i ekonomske prednosti

i suštinske dobiti

jer će širenje čiste tehnologije

da nam donese čistiji vazduh,

bolje zdravlje,

bolji prevoz, gradove podesnije za život,

više energetske sigurnosti,

više pristupa energiji u svetu u razvoju.

Da sumiram, bolji svet
od onog koji imamo danas.

A s tim razumevanjem,

trebalo bi da ste bili svedoci,
zapravo, deo vas i jeste,

širenju originalnosti i uzbuđenja

koji su se širili,
prvo preko nenacionalnih vlada,

privatnog sektora, industrijskih magnata,
osiguravajućih firmi,

investitora, vođa gradova,
religijskih zajednica

jer su svi oni počeli da uviđaju da bi ovo
zapravo moglo da bude u njihovom interesu.

Ovo bi moglo zapravo
da unapredi njihovu osnovnu dobit.

A to nisu bili dežurni krivci.

Moram da kažem da mi je izvršni direktor
velike, velike naftne i gasne firme

prišao početkom prošle godine

i rekao -

u tajnosti, naravno -

kako ne zna na koji način
će da izmeni svoju firmu,

ali će da je izmeni

jer ga interesuje dugoročna održivost.

Dakle, sad imamo preokret
u ekonomskoj jednačini

i s tim, s većom podrškom svih,

nije trebalo dugo
da vidimo da nacionalne vlade

postaju svesne
da je ovo njihov nacionalni interes.

A kad smo zatražili od zemalja
da počnu sa izjašnjavanjem

kako bi mogle da doprinesu
globalnim naporima,

ali na osnovu svog nacionalnog interesa,

189 zemalja od 195,

189 zemalja je poslalo obimne planove
o klimatskim promenama,

zasnovane
na svojim nacionalnim interesima,

saglasne s njihovim prioritetima,

u skladu s njihovim nacionalnim
planovima za održivi razvoj.

Pa,

čim zaštitite ključne nacionalne interese,

onda možete da razumete
da su nacije spremne

da počnu da teže zajedničkoj stazi,

zajedničkom smeru putovanja

koje će da traje
verovatno nekoliko decenija,

ali tokom tih nekoliko decenija
će da nas dovede

do nove ekonomije,

do ekonomije bez ugljenika
i krajnje otporne ekonomije.

A nacionalni doprinosi
koji su trenutno u igri

od strane nacionalnih vlada

nisu dovoljni da nas dovedu
do stabilne klime,

ali to su tek prvi koraci

i vremenom će da se poprave.

A merenje, izveštavanje
i potvrda ovih napora

su zakonski obavezujući.

A kontrole koje ćemo da izvodimo
svakih pet godina,

kako bi se bavili
kolektivnim napretkom u postizanju cilja,

su zakonski obavezujuće;

sami put ka postizanju
otporne ekonomije bez ugljenika

je zakonski obavezujući.

A ovo je važniji deo:

šta smo imali pre ovoga?

Šačicu zemalja

koje su preduzele veoma svedene,

kratkoročne obaveze
za umanjenje efekta staklene bašte

koje su bile potpuno nedovoljne,

štaviše, uglavnom su doživljavane
kao teret.

Šta imamo sad?

Sad sve zemlje na svetu doprinose
različitim intenzitetom,

različitim pristupima
u različitim sektorima,

ali sve one doprinose zajedničkom cilju

idući stazom

na kojoj je okolina integritet.

Pa, čim sve dođe na svoje mesto,

i kad izmenite razumevanje ovoga,

onda vidite da su vlade
bile u stanju da odu u Pariz

i da usvoje Pariski dogovor.

(Aplauz)

Pa,

kad se osvrnem

na prethodnih šest godina,

prvo se setim

dana kad je Pariski dogovor usvojen.

Ne mogu da vam opišem
euforiju u prostoriji.

Pet hiljada ljudi kako skače iz stolica,

plače, aplaudira, dovikuje, viče,

rastrgnuti između euforije i neverice
zbog onoga što su upravo posvedočili

jer toliko ljudi

je godinama radilo zbog ovoga
i ovo se konačno realizovalo.

A nije se samo radilo
o onima koji su direktno učestvovali.

Pre nekoliko nedelja,
sastala sam se s kolegom

koji je pokušavao da izabere

tahićanski biser koji je želeo da pokloni
svojoj divnoj supruzi Nataši.

I kad je konačno odlučio šta želi da kupi,

juvelir mu je rekao:

"Znate koliko imate sreće
što ovo trenutno kupujete

jer bi ovi biseri mogli da nestanu
veoma brzo zbog klimatskih promena."

"Međutim", rekao je juvelir,
"jeste li čuli

da su vlade upravo postigle dogovor

i možda ima nade za Tahiti."

Kakva fantastična potvrda

da možda, možda ima nade

da je tu moguća šansa.

Ja prva prepoznajem
da nam je preostalo još mnogo rada.

Tek smo započeli rad
na klimatskim promenama.

I zapravo, moramo da se postaramo
da udvostručimo napore

u narednih pet godina,
koje su gorućih pet godina.

Međutim, verujem

da smo u proteklih šest godina prešli put

od nemogućeg

do trenutno nezaustavljivog.

A kako smo to postigli?
Ubrizgavanjem preobražavajućeg optimizma

koji nam je omogućio da pređemo put
od sukoba do saradnje,

koji nam je omogućio da razumemo
da nacionalni i lokalni interesi

nisu nužno nespojivi s globalnim potrebama

i da ako razumemo to, možemo da ih spojimo

i možemo da ih harmonično stopimo.

I kako se radujem
drugim globalnim pitanjima

koja će zahtevati
našu pažnju u ovom veku -

obezbeđenje hrane, obezbeđenje vode,
obezbeđivanje domova, prinudne migracije -

vidim da zasigurno još uvek ne znamo

kako ćemo da rešimo te probleme.

Ali možemo da iskoristimo znanje
o dostignućima kod klimatskih promena

i možemo da razumemo

da moramo da preobrazimo
gubitnički mentalitet.

Jer smo obučeni da verujemo
da uvek postoje pobednici i gubitnici,

i da je vaš gubitak, moja dobit.

Dakle, sad kad smo u svetu

u kom smo dosegli planetarna ograničenja

i u kom nismo prosto međusobno povezani,

već sve više zavisimo jedni od drugih,

vaš gubitak nije više moja dobit.

Svi smo gubitnici

ili svi možemo da budemo pobednici.

Ali moraćemo da odlučimo

između ništa i svega.

Moraćemo da odlučimo
između nikakve dobiti za bilo koga

ili da živimo život koji nosi dobrobit
za svakog od nas.

Jednom smo to uradili. Možemo ponovo.

Hvala.

(Aplauz)