Kako spasiti ajkulu o kojoj ne znate ništa?

One su druga najveća vrsta ribe na svetu, skoro da su izumrle i mi znamo veoma malo o njima. Na konferenciji TEDxDablin, Simon Bero opisuje fascinantne goleme ajkule ("Velika sunčana riba" na irskom) i neverovatne, izuzetno jednostavne, metode koje je naučio da koristi kako bi ih spasao.

Goleme ajkule su neverovatna stvorenja. One su prosto božanstvene.

Mogu da dosegnu dužinu od 10 metara,

neki smatraju i više.

Mogu da budu teške i do dve tone,

neki smatraju i do pet tona.

One su druga najveća vrsta ribe na svetu.

U pitanju je bezopasna vrsta koja se hrani planktonom.

Smatra se da mogu

da filtriraju jedan kubni kilometar vode na sat

i da opstanu sa 30 kg zooplanktona na dan.

To su neverovatna bića.

I mi, u Irskoj, imamo sreće jer postoji puno golemih
ajkula,

kao i prilika da ih izučavamo.

Goleme ajkule bile su veoma značajne za priobalne
zajednice

stotinama godina unazad,

pre svega u oblastima Kladag, Daf i Konemara,

gde su mali zemljoradnici imali običaj da otplove

na jedrenjacima i čamcima,

katkad daleko od obale, katkad do mesta zvanog Sanfiš Benk,

koje se nalazi oko 48 kilometara zapadno od ostrva Akil,

kako bi lovili goleme ajkule.

Ovo je stari drvorez iz 1700., 1800. godine,

koji pokazuje da su se u to vreme ljudi interesovali za ajkule, pre svega zbog ulja u njihovim jetrama.

Trećina dužine ajkulinog tela se sastoji od jetre, koja sadrži
velike količine ulja.

Može se prikupiti desetine litara ulja iz njihove jetre.

To ulje se koristilo pre svega za rasvetu,

ali i za lečenje rana i u druge svrhe.

Naime, 1742. godine, za uličnu rasvetu u

Galveju, Dablinu i Vaterfordu,

koristilo se ulje ribe-sunce.

"Riba sunce" je jedan od naziva za golemu ajkulu.

Bile su to veoma značajne životinje.

Prisutne su u morima od pamtiveka, zato
su toliko bitne za priobalne zajednice.

Verovatno najbolje dokumentovani lov na golemu
ajkulu na svetu

je onaj sa ostrva Akil.

Ovo je zaliv Kim na Akilovom ostrvu.

Ajkule su imale običaj da posećuju zaliv.

Ribari su vezivali mrežu na sam kraj litice,

i razapinjali je do sledeće mreže.

Ajkula koja bi se našla u blizini bi udarila u mrežu, i
mreža bi pala pravo na nju,

usled čega bi ajkula najčešće potonula i udavila se.

Ili bi pak povremeno odveslali u njihovim malim
čamcima

i usmrtili ajkulu zabadajući joj koplje u predeo vrata.

Zatim bi se vratili sa plenom u luku Purten Harbor,

gde bi skuvali ajkule u kjlučaloj vodi i upotrebili jetreno
ulje.

Takođe su koristili ajkulino meso kao đubrivo

i neretko su im odsecali peraja.

Verovatno najveća pretnja za ajkule u svetu danas jeste

odsecanje njihovih peraja.

Ljudi se uglavnom plaše ovih životinja zbog filma "Ajkula".

Svake godine, možda pet ili šest osoba umre

od napada ajkula.

Nedavno je jedna osoba poginula, zar ne? Pre nekoliko
nedelja ako se ne varam.

Ljudi ubijaju oko 100 miliona ajkula godišnje.

Zapravo ne verujem da postoji prava ravnoteža,

ali sam ubeđen da ajkule imaju više razloga da se boje čoveka
nego mi njih.

U pitanju je zasita dobro dokumentovan lov na ajkule,

i kao što možete videti, '50-ih godina XX veka je
dostignut vrhunac,

kada je ubijano 1500 ajkula godišnje.

Veoma brzo je usledio pad u aktivnostima - radi se o
klasičnom ubrzanom rastu i padu aktivnosti,

što ukazuje na činjenicu da su zalihe iscrpljene

ili da je razmnožavanje vrste usporeno.

Ubijeno je oko 12 000 ajkula u tom periodu,

tako što se postavljao običan kanap od konoplje

u zalivu Kim

na Akilovom ostrvu.

Ljudi su i dalje ubijali ajkule sredinom '80-ih godina,

pogotovo u mestima kao što je Danmor Ist u okrugu
Vaterford.

I otprilike 2 500 do 3 000 ajkula je ubijeno do 1985. godine,

veliki broj od strane norveških ribolovaca.

Ne vidi se baš najbolje, ali crna boja označava
norveške brodove koji su se koristili za lov na ajkule,

što znači da crna linija na osmatračnici

ukazuje da je u pitanju brod za lov na ajkule,

a ne na kitove.

Kroz jezik se vidi u kojoj meri su goleme ajkule

bile značajne za priobalne zajednice.

Iako ne govorim tečno Irski,

znam da se u Keriju upotrebljava izraz "Ainmhide na seolta",

što znači neman sa dva peraja.

Takođe se koristi izraz "Liop an da lapa",

nepokorna zver sa dva peraja.

Zatim imamo izraze "Liabhan mor", u prevodu velika životnja,

kao i moj omiljeni "Liabhan chor greine",

velika sunčeva riba.

To je zaista zanimljiv naziv.

Na ostrvu Tori, koje je zapravo jako neobično mesto, zovu
ih "muldoons",

niko ne zna da kaže zašto.

Nadam se da niko u sali nije iz Torija; to je predivno mesto.

Na ostrvu su uglavnom bile poznate

kao sunčeve ribe.

Ovde možemo videti kako se izležavaju na površini vode kada je sunčan dan.

Postoji bojazan da su goleme ajkule postale izumiruća vrsta

svuda u svetu.

Neki smatraju da se ne radi o padu u broju jedinki.

Moglo bi da se radi o promenama u distribuciji planktona.

Smatra se da bi goleme ajkule mogle da budu

odličan pokazatelj klimatskih promena,

jer jedu plankton u rekordnim količinama

plivajuću unaokolo sa otvorenim čeljustima.

One se danas nalaze na listi ugroženih vrsta IUCN.

U Evropi su pokrenute inicijative da se zaustavi lov na goleme ajkule.

Zabranjeno je da se love ajkule i da se izvode na kopno,

čak i one koje su slučajno ulovljene.

U Irskoj nisu zaštićene.

Zapravo u Irskoj one nemaju nikakav legalan status,

uprkos našem interesovanju za tu vrstu

i istorijskom kontekstu u kome goleme ajkule opstaju.

Veoma malo znamo o njima,

a veliki deo onoga što znamo

proizlazi iz njihovog običaja da izranjaju na površinu.

I mi pokušavamo da dokučimo šta rade

na osnovu njihovog ponašanja na površini.

Tek sam prošle godine otkrio, na konferenciji na ostrvu Man,

koliko je neuobičajeno živeti na mestu

gde goleme ajkule redovno, učestalo i predvidljivo

izranjaju na površinu kako bi "lenčarile".

Za naučnike je to zaista neverovatna prilika

da vide i upoznaju goleme ajkule,

ta fantastična stvorenja.

I to nam pruža neverovatnu mogućnost da ih izučavamo,
da im se konačno približimo.

Zato smo pre par godina - iako je prošla bila udarna -

počeli da obeležavamo ajkule

kako bismo pokušali da otkrijemo

njihova kretanja i da li se uvek vraćaju na ista mesta.

Koncentrisali smo se pre svega

na oblasti Severni Donegal i Zapadni Keri,

gde sam ja inače bio najaktvniji.

I obeležili smo ih na veoma jednostavan način,
bez visoke tehnologije,

već uz pomoć velikog štapa.

Ovo je štap za pecanje

sa markerom na vrhu.

Popnemo se na brod i obeležimo ajkulu.

Bili smo veoma efikasni.

Obeležili smo 105 ajkula prošlog leta,

50 u roku od tri dana

kod poluostrva Inišoven.

Najteže je prići mestu, biti tamo u pravo vreme.

Ali je tehnika sama po sebi jednostavna i laka.

Pokazaću vam kako to izgleda.

Na brodu koristimo teleskopsku kameru

kako bismo snimili ajkule.

Sa jedne strane pokušavamo da utvrdimo ajkulin pol.

Koristili smo takođe nekoliko satelitskih markera,
tako da smo ipak upotrebili po koja

visoko tehnološka sredstva.
Ovo su markeri koji ujedno i snimaju.

Oni zapravo beleže i arhiviraju informacije.

Satelitski marker funkcioniše samo kada je izvan vode,

i on tada šalje signal satelitu.

Međutim, ajkule i ostale ribe su uglavnom ispod
vode.

Ovaj marker nam omogućava da lokalizujemo ajkule

na osnovu vremenskog intervala i položaja sunca,

kao i temperature vode i dubine.

A onda je na nama da rekonstruišemo njihovu putanju.

Marker je podešen da se posle izvesnog vremena
otkači sa ajkule,

u ovom slučaju je to bilo osam meseci,

i on se zaista otkačio u pravom trenutku, izronio
je na površinu, pozdravio se sa satelitom

i poslao mu, ne sve podatke, ali dovoljno da bismo mi
mogli da izvučemo nešto iz tih informacija.

I to je zapravo jedini načini da otkrijemo

ponašanje i pokrete ajkula kada su ispod vode.

Na ekranu su prikazane karte koje smo izradili.

Ovde se vidi da smo obeležili obe ajkule
koje su plivale u blizini Kerija.

Jedna je provela svo vreme, tačnije poslednjih osam
meseci, u irskim vodama.

Na dan Božića bila je u blizini kontinentalnog platoa.

A ovo je jedna ajkula za koju još uvek nemamo precizne
podatke,

na osnovu temperature i dubine mora,

ali znamo da je druga ajkula provela većinu svog vremena

u, ili u blizini, Irskog mora.

Prošle godine, moje kolege sa ostrva Man,

markirali su jednu ajkulu

koja je, za 90 dana, prešla put od ostrva Man do Nove
Škotske.

To zapravo predstavlja 9 500 kilometara.
Nikad ne bismo poverovali da to može da se desi.

Drugi kolega iz SAD

je obeležio dvadesetak ajkula u Masačusetskom zalivu, ali
markiranje nije baš uspelo.

Jedino što zna to je gde ih je markirao

i gde su se tagovi otkačili.

Njegovi tagovi su nađeni u Karipskom moru

i u blizini Brazila.

Mislili smo da goleme ajkule radije žive u područjima

umerene klime, kao što je naše.

Ali one zapravo prelaze ekvator.

Pokušavamo da otkrijemo veoma jednostavne

stvari o golemim ajkulama.

Ono što je za mene

veoma čudno i iznenađujuće to je

koliko je ograničena genetska raznolikost ajkula.

Dobro, ja nisam genetičar i ne umišljam da se
razumem u genetiku.

I zato je sjajno sarađivati sa različitim stručnjacima.

Ja sam čovek sa terena.

Obuzme me panika ako treba da provedem
čitave sate

u laboratoriji sa belim mantilom. Nisam ja za to.

Dobro je što možemo da radimo sa genetičarima
koji se u to razumeju.

Izučavajući genetske karakteristike golemih ajkula,

otkrili su da je njihova raznovrsnost veoma ograničena.

Ako pogledate prvi red,

možete videti da su sve ove različite vrste zapravo
veoma slične.

Mislim da to znači da sve pripadaju rodu ajkula

i da potiču od istog predaka.

Ako uzmete nukleotidnu raznovrsnost,

što je genetska karakteristika koja se nasleđuje od
roditelja,

možete videti da goleme ajkule, ako pogledale prve rezultate,

imaju niži stepen raznovrsnosti

od ostalih vrsta ajkula.

I vidite da je ovo istraživanje urađeno 2006. godine.

Pre 2006., nismo ništa znali o genetičkoj varijabilnosti
golemih ajkula.

Nismo znali da li se dele u različite populacije i

da li postoje subpopulacije.

I naravno to je veoma bitno ukoliko želite da
utvrdite

tačnu veličinu populacije i ugroženost vrste.

Les Nobl iz Aberdina

je posumnjao u ove rezultate

i odlučio da uradi drugo istraživanje

koristeći mikro-satelite,

koji su mnogo skuplji, oduzimaju mnogo više vremena,

i koji su, na njegovo veliko iznenađenje, dali skoro
identične rezultate.

Dakle, ispostavilo se da

goleme ajkule, iz nekog nepoznatog razloga,
imaju veoma ograničenu raznovrsnost.

Smatra se da je možda genetički drift,

nastao pre 12 000 godina,

odgovoran za ovako ograničenu raznovrsnost.

Međutim, raznovrsnost kit-ajkula,

druge velike vrste ajkula koje se hrane planktonom,

je mnogo veća.

Vidimo da tu zapravo nema nikakve logike.

Dokazano je da ne postoji genetska diferencijacija

između golemih ajkula koje nastanjuju različite okeane.

To znači da, iako se goleme ajkule mogu
naći svuda u svetu,

genetički se ne mogu razlikovati

one iz Pacifičkog ili Atlantskog okeana, od onih sa Novog Zelanda ili iz Irske ili Južne Afrike.

Sve one izgledaju isto.

Međutim, i to je iznenađujuće. Na neki način je
neočekivano.

Ja to naprosto ne razumem i ne trudim se da razumem.

I čisto sumnjam da većina genetičara to razume,

ali to ih ne sprečava da objavljuju brojke.

Može se dakle utvrditi veličina stanovništva

na osnovu genetičke raznovrsnosti.

Rus Helzel uspeo je da utvrdi tačan broj jedinki:

8 200 golemih ajkula.

To je to.

8 000 golemih ajkula na svetu.

Pomislićete: "Ma, to je smešno. Nema teorije."

Les je uradio preciznije istraživanje

i zaključio da ih ima oko 9 000.

Različiti rezultati se mogu pripisati upotrebi
različitih mikro-satelita.

Ali na osnovu svih tih istraživanja došli smo do proseka,

a prosek je oko 5 000,

u šta ja lično ne verujem,

ali ja sam inače skeptik.

Ali čak i u slučaju blagog odstupanja u brojkama,

efektivna populacija verovatno broji oko 20 000 jedinki.

Da li se sećate koliko ih je samo ubijeno kod ostrva Akil

'70-ih i '50-ih godina prošlog veka?

Sve ovo ukazuje na činjenicu da

postoji rizik od izumiranja ove vrste

zbog ograničene veličine populacije.

Od ukupno 20 000 ajkula, procenjuje se da su 8 000
ženke.

To znači da postoji samo 8 000 ženki golemih ajkula na
svetu?

Ne znam. Ne želim da verujem u to.

Problem sa ovim istraživanjima

jeste ograničen broj uzoraka.

Nisu dobili dovoljno uzoraka kako bi

zaista detaljno izučili sve

genetske karakteristike.

Odakle potiču uzorci koji se

koriste za genetska istraživanja?

Pa jedan od očiglednih izvora jesu mrtve ajkule.

Mrtve ajkule nađene na plaži.

U Irskoj godišnje nađemo dve ili tri mrtve ajkule na
kopnu,

uz malo sreće.

Drugi izvor jeste prilov kao posledica ribolovnih aktivnosti.

Tako su do nas dospevale ajkule koje su se
upetljale u mrežu na površini vode.

To je sada zabranjeno, što je dobra vest za ajkule.

Neke se upetljaju u mreže, u alov.

Ovo je ajkula koja je izneta na kopno malo pre Božića,

nezakonito jer je to zabranjeno po evropskom zakonodavstvu.

Prodavali su je po ceni od osam evra po kilogramu kao stek od ajkule.

Čak su okačili recept na zid dok im nije naznačeno da je to zabranjeno.

Na kraju su zaista dobili kaznu.

Za sva istraživanja koja sam vam pokazao,

do sada je upotrebljeno ukupno 86 uzoraka

u svetu.

U pitanju je izuzetno ozbiljan posao,

sva ta istraživanja pokreću veoma bitna pitanja,

i govore nam dosta toga o veličini populacije,

kao i o subpopulacijama i strukturi stanovništva,

ali su ona ograničena zbog nedostatka uzoraka.

Za markiranje ajkula,

postavljali smo se na prednju stranu gumenog čamca,
bilo je potrebno povući se brzo unazad

jer ajkule ponekad mogu da reaguju.

Jednom prilikom, kada smo bili na severu, u Malin
Hedu u oblasti Donegal,

ajkula je udarila čamac svojim repom,

jer ju je iznenadila blizina čamca više nego
postavljanje markera,

ja barem tako mislim.

Prošlo je ok. Bili smo mokri. Nikakav problem.

Kasnije, kada smo se Emet i ja

vratili u luku Malin Hed,

video sam da su na prednjoj strani broda ostali tamni
viskozni tragovi.

I onda sam se setio - nekada sam provodio dosta vremena na komercijalnim ribarskim brodovima -

da su mi ribari govorili da uvek znaju

kada im se golema ajkula upetljala u mrežu

na osnovu tragova koje ostavlja za sobom.

Pomislio sam da je verovatno ajkula ostavila te tragove.

Zanimalo nas je

da dođemo do uzoraka tkiva za genetska istraživanja

jer smo znali da su dragocena.

I koristili smo konvencionalne metode -

samostrel, vidite da ga držim u ruci -

koristimo za uzimanje uzoraka sa kitova i delfina za genetska istraživanja takođe.

To sam probao, probao sam i razne druge metode.

Međutim, strele su se stalno lomile

jer je ajkulina koža izuzetno tvrda.

Nije bilo šanse da dođemo do uzorka na taj način.

Znali smo da to neće uspeti.

Kada sam video crni trag na prednjoj strani broda,

pomislio sam: "Treba iskoristiti ono što ti je dato na ovom svetu..."

I tako sam skinuo crnu sluz sa broda.

Imao sam malu epruvetu sa alkoholom, sve što je potrebno da pošaljem uzorak genetičarima.

Prikupio sam supstancu i poslao uzorak u Aberdin,

sa napomenom "Proverite ovo".

Mesecima nisu ništa preduzeli po tom pitanju.

Odreagovali su samo kada smo imali zakazanu konferenciju na ostrvu Man.

Ali ja sam mu redovno slao mejlove pitajući:

"Da li ste slučajno pogledali moji uzorak?"

I on je odgovarao: "Ma da, da, da. Kasnije, kasnije, kasnije."

Na kraju je zaključio da je bolje da to stvarno uradi

jer se do tada nikada nismo sreli

i moglo je da mu bude neprijatno što nije uradio ono što sam od njega tražio.

I na njegovo veliko iznenađenje, našli su DNK u sluzi.

Uvećali su ga i testirali

i otkrili su da se zapravo radi o DNK goleme ajkule,

dobijenog iz sluzi.

Bio je veoma uzbuđen zbog tog otkrića.

Od tada sluz nosi naziv "sluz Simonove ajkule".

I pomislio sam: "Hej, znate šta, ja ovo mogu dodatno da produbim".

Odlučili smo da pokušamo da nađemo još

sluzi u moru.

Pošto smo već potrošili tri i po hiljade za satelitske markere,

odlučio sam da uložim još 7,95 - cena je još uvek okačena -

i kupim u maloj lokalnoj prodavnici u Kilrušu

dršku za podni brisač

i nekoliko sunđera za čišćenje rerne za još manje novca.

Umotao sam sunđer oko držača

i očajnički sam

priželjkivao da mi se ukaže prilika

da dođem u kontakt sa ajkulama.

Sve ovo se desilo u avgustu,

a ajkule se uglavnom mogu videti u junu ili julu.

U avgustu retko kad se vide.

Veoma je mala verovatnoća da budete na pravom mestu i naiđete na ajkule u avgustu.

Bili smo očajni.

Pohrlili smo ka ostrvima Blasket čim smo čuli da tamo ima
ajkula

i naišli smo na nekoliko njih.

Dovoljno je bilo da držačem pređemo preko ajkulinih leđa,

dok prolazi ispod čamca -

ovde možete videti kako ajkula prolazi ispod čamca -

kako bismo prikupili sluz.

I evo kako ona izgleda.

Pogledajte tu predivnu, crnu ajkulinu sluz.

U roku od pola sata,

prikupili smo pet uzoraka od pet različitih ajkula,

zahvaljujući metodi uzorkovanja na osnovu sluzi Simonove ajkule.

(Smeh)

(Aplauz)

Izučavam kitove i delfine u Irskoj već 20 godina,

i oni su u neku ruku spektakularniji.

Verovatno ste videli flim o grbavom kitu

koji smo snimili pre mesec ili dva u oblasti Veksford.

Uvek imamo na umu nasleđe koje želimo da ostavimo za sobom.

Ja sam mislio da će to biti grbavi kit koji iskače iz vode ili

delfini.

Ali ponekad takve stvari same dolaze do nas

i treba znati iskoristiti takvu priliku.

Moguće je da će ovo biti moja zaostavština -

Simonova ajkulina sluz.

Ove godine smo dobili novac

da nastavimo da prikupljamo uzorke.

I ono što je veoma korisno

to su teleskopske kamere - ovo je moja koleginica Žoan sa teleskopskom kamerom -

koje vam omogućuju da gledate ispod ajkule.

Pokušavamo da vidimo da li mužjaci imaju bodlje,

koje kao da vise iza njihovih leđa.

Dakle, lako je utvrditi pol ajkule.

To znači da, ako smo u mogućnosti da odredimo ajkulin pol

pre nego što uzmemo uzorak,

onda možemo reći genetičaru da li je uzorak uzet sa ženke ili sa mužjaka.

To je veoma bitno jer trenutno ne postoji mogućnost da

se genetski napravi razlika između mužjaka i ženke,

što je meni delovalo zaista neverovatno,

jer jednostavno ne znaju odakle da počnu.

Međutim, određivanje ajkulinog pola

veoma je značajno

zbog, na primer, kontrolisanja trgovine

golemim ajkulama i drugim vrstama

jer je zabranjeno baviti se trgovinom ajkulama bilo koje vrste.

Međutim, ajkule se i dalje love i mogu se naći na tržištu.

Kao biolog sa terena,

jedino što želim jeste da upoznam te životinje.

Želim da naučim što više o njima.

Prilike su retke. Sezona kada se ajkule mogu videti često je veoma kratka.

Mi jednostavno želimo da naučimo što je više moguće za što kraće vreme.

Zar nije fantastično

to što možemo te uzorke nekome da damo

i da na taj način otvorimo nova polja istraživanja u drugim oblastima, u genetici na primer,

koja može toliko toga da izvuče iz ovoga.

Dakle, kao što sam rekao,

čudno je kako neke stvari dospevaju do nas. Kada vam se tako nešto desi, iskoristite priliku.

Mislim da će ovo biti moje nasleđe u oblasti nauke.

Nadam se da će mi stići nešto spektakularnije i romantičnije pre nego što umrem.

Ali pre nego što se to desi, hvala vam za ovo.

Pripazite na ajkule.

Ako želite da saznate nešto više, posetite sajt o golemim ajkulama koji smo nedavno napravili.

Hvala još jednom i hvala na pažnji.

(Aplauz)