Ајкуле које светле у мраку и друга невероватна морска створења

Само неколико метара испод површине мора, морски биолог и фотограф истраживач, Дејвид Грубер, открио је невероватну ствар - изненађујућу нову скупину морских створења која светле разним бојама у океанском тамном плаветнилу. Придружите му се у потрази за биофлуоресцентним ајкулама, морским коњићима, морским корњачама и многим другим животињама и научите како ова светлећа створења могу да осветле пут и новим сазнањима о нашем уму.

Ја сам морски биолог
и фотограф истраживач

који ради за „Националну географију“,

али желим да поделим тајну.

Ова слика је скроз нетачна,

потпуно погрешна.

Видим неколико уплаканих људи у позадини

због тога што сам им срушио
представу о сиренама.

Добро, сирене стварно постоје,

али свако ко је некада ронио

ће знати да је океан
много више налик овоме.

То је због тога што је океан
огроман филтер,

те ћете, чим кренете да урањате у воду,

престати да видите боје

и убрзо ће све постати мрачно и плаво.

Међутим, ми смо људи,
ми смо копнени сисари.

Имамо трихроматски вид,

па видимо црвено, зелено и плаво

и потпуни смо зависници од боја.

Волимо вриштеће боје

и покушавамо да ове вриштеће боје

понесемо са собом испод површине воде.

Постоји дуга и мрачна историја
одношења боја испод површине воде,

а започели су је, пре 88 година,
Бил Лангли и Чарлс Мартин,

који су покушавали да усликају
прву подводну фотографију у боји.

Ронили су у старинским ронилачким оделима,

док су им достављали ваздух пумпом.

Имали су понтон са високо експлозивним
магнезијумским барутом,

а сироти људи на површини нису сигурни

када да повуку уже,
када ће ухватити кадар и бум! -

пола килограма експлозива би експлодирало

да би нешто мало светла
доспело испод површине

и да би се добила, рецимо,
слика ове дивне зракоперке.

Мислим, ова слика је предивна,
али није реална.

Они стварају вештачко окружење

да бисмо ми могли да задовољимо
своју зависност од боја.

Ако сагледамо ово из другог угла,
открили смо,

уместо да носимо боју са собом
испод површине воде,

да гледамо у плави океан,

који је препун претапајуће плаве боје,

а ове животиње живе у њему
милионима година

и развиле су различите начине
да преузму то плаво светло

да би емитовале друге боје.

Ево само малог примера
како тај тајанствени свет изгледа.

То је као подводни лајт-шоу.

(Музика)

Поново, видимо плаво светло
које се јавља на овој слици.

Ове животиње упијају плаво светло

и истог тренутка га трансформишу.

Ако размислите о томе,
океан чини 71 проценат планете,

а плаво светло се протеже
до скоро 1000 метара дубине.

Док урањамо у воду,

након неких 10 метара,
сва црвена боја се губи.

Тако, ако видите нешто црвено
на дубини испод 10 метара,

то је нека животиња која мења светло
и ствара сопствену црвену боју.

Ово је највећа јединствена монохроматска
плава средина на нашој планети.

Мој улаз у овај свет биофлуоресценције
креће код корала.

Желим да одржим
засебан TED говор о коралима

и о томе колико су занимљиви.

Једна од ствари које раде,
један од чудесних подвига,

је да производе
много флуоресцентних протеина,

флуоресцентних молекула.

Код овог корала, то би могло чинити
и до 14 процената масе његовог тела,

тај флуоресцентни протеин.

Ви не бисте створили, рецимо,
14 процената мишића да их не користите,

па то вероватно има
некакву функционалну улогу.

У току последњих 10, 15 година,
ово је за мене било толико посебно,

јер се испоставило да је овај молекул
једно од најреволуционарнијих средстава

у биомедицинској науци,

а омогућава нам да имамо бољи увид у себе.

Па, како то проучавам?

Да бисмо проучавали биофлуоресценцију,
пливамо у току ноћи.

Када сам започео,

користио сам ове самолепљиве филтере
преко свог стробоскопа,

да бих био сигуран да видим светло

које животиње трансформишу.

Правимо изложбу за Природњачки музеј

и покушавамо да прикажемо колико су сјајни
флуоресцентни корали на гребену,

а нешто што се десило
ме је једноставно распаметило -

ово.

Усред наших корала

је ова зелена флуоресцентна риба.

Први пут смо видели
зелену флуоресцентну рибу,

или уопште било каквог кичмењака.

Трљамо очи, проверавамо филтере,

мислећи да се неко шали са нама
помоћу камере,

али је ова јегуља стварна.

Tо је прва зелена флуоресцентна јегуља
коју смо открили,

а ово је потпуно променило
мој правац кретања.

Морао сам да одложим
своје корале са стране

и да се удружим са научником
који се бави рибама, Џоном Спарксом,

и да започнем истраживање широм света

да бих видео колико
је распрострањена ова појава.

Рибе су много интересантније него корали

јер имају заиста развијен вид,

а неке од њих, бар како сам их сликао,

имају сочива у очима
која увећавају флуоренсценцију.

Тако сам пожелео да ово боље истражим.

Осмислили смо нову опрему

и испитивали смо гребене широм света,

тражећи флуоресцентне облике живота.

Помало личи на сцену
када Е.Т. ванземаљац хоће да зове кућу.

Сви пливамо у овом плавом светлу

и трагамо за реакцијом,

да животиње упију светло
и затим га емитују натраг ка нама.

На крају смо нашли нашу јегуљу
из рода Chlopsidae

која нам је упала у кадар.

То је једна стидљива, повучена јегуља
о којој не знамо готово ништа.

Оне су величине мог прста,

а проводе 99,9 посто времена
сакривене испод камена.

Ипак, ове јегуље излазе да би се париле
у ноћима пуног месеца,

а ноћ пуног месеца боји
подводни свет плавом бојом.

Можда оне користе ово
као начин да се међусобно виде,

да се брзо пронађу, паре се

и врате у своју рупу
на наредни дуги временски период.

Затим смо, међутим, пронашли
друге морске флуоресцентне облике живота,

као што је ова
зелена флуоресцентна деверика,

са пругама дуж главе и потиљка,

а скоро да је закамуфлирана

и да светли флуоресцентним бојама
истог интензитета

који имају и флуоресцентни корали
на том месту.

Након ове рибе,

открили смо ову
црвену флуоресцентну шкарпину,

заштићену и скривену на овом камену.

Једини пут када смо ово видели
било је или на црвеној флуоресцентној алги

или црвеном флуоресцентном коралу.

Касније смо нашли ову скривену
зелену флуоресцентну рибу-гуштера.

Ове рибе-гуштери су веома разнолике,

а изгледају потпуно идентично
под белим светлом.

Међутим, ако их погледате
под флуоресцентним светлом,

видите пуно шара

и заиста можете видети разлике између њих.

Укупно, а ово смо објавили
у извештају прошле године,

нашли смо преко 200 врста
биофлуоресцентних риба.

Једна од мојих инспирација
је француски уметник и биолог Жан Панлеви.

Он је заиста ухватио овај предузетнички,
креативни дух у биологији.

Осмислио је је сопствену опрему,
направио сопствене камере,

а био је фасцинирам морским коњићем,
Hippocampus erectus-ом,

и први је снимио морског коњића
како се порађа.

Дакле, ово је мужјак морског коњића.

Они су међу првим рибама
које су кренуле да пливају усправљене,

са мозгом изнад главе.

Мужјаци се порађају;

једноставно су феноменална створења.

Тако је он остао будан данима.

Чак је ставио и електрични штитник
на главу који му је давао шокове

да би могао да ухвати овај моменат.

Желео бих да могу да покажем Панлевију

тренутак када смо пронашли
биофлуоресцентне морске коњиће

из управо исте врсте коју је он проучавао.

Ево нашег снимка.

(Музика)

Они се веома вешто камуфлирају.

Можете пливати тик изнад њих,
а да не приметите морског коњића.

Утопили су се у алге, које су такође
светлеле флуоресцентном црвеном бојом,

а имају сјајан вид

и пролазе кроз дуги ритуал парења,

а можда га и користе у те сврхе.

Међутим, постало је прилично чупаво

када смо пронашли
зелену флуоренсцентност код раже,

јер раже припадају класи Elasmobranchii,

а она укључује...

ајкуле.

Значи, ја сам биолог
који се бави коралима.

Неко мора да сиђе доле и да провери
да ли су ајкуле флуоресцентне.

И ето ме.

(Смех)

Био сам у фазону: „Можда треба
да се вратим на корале.“

(Смех)

Испоставило се да ове ајкуле
нису флуоресцентне,

а затим смо их пронашли.

У дубоком, тамном кањону
ван обале Калифорније,

нашли смо прву биофлуоресцентну ајкулу,

тачно испод свих сурфера.

Ево је.

Дуге су око једног метра.
Зову се надувене ајкуле.

Називају их „надувене ајкуле“ јер,
када су у опасности,

могу да прогутају воду
и да се надују као унутрашња гума,

два пута више у односу на њихову величину,

а углаве се испод камена,
па их грабљивац не може појести.

Ево нашег првог снимка
ових биофлуоресцентних ајкула.

Просто величанствено - мислим,
приказују ове упечатљиве шаре,

а постоје флуоресцентна подручја,
као и подручја која то нису,

али имају по себи и светлуцаве тачкице

које су много светлије
него други делови ајкуле.

Све је ово дивно за гледање.

Помислио сам: „Ово је предивно.“

А шта то значи за ајкулу?

Да ли оне могу видети ово?

Потражили смо у литератури

и није постојало ништа познато
о чулу вида ове ајкуле.

Однео сам ову ајкулу
код специјалисте за око,

Елиса Лоева на Универзитет Корнел

и открили смо да ова ајкула
види дискретно и интензивно

у овом плаво-зеленом окружењу,

вероватно око 100 пута боље
од тога како ми видимо у мраку,

али виде једино плаво-зелено.

Тако она преузима плави свет

и упија плаво, стварајући зелено.

Стварају контраст који заиста могу видети.

Дакле, имамо модел

који показује да ствара способност
да виде све ове облике.

Открили смо и да мушкарци и жене

имају различите шаре.

Наше последње откриће се десило
на само неколико километара од овог места,

на Соломонским острвима.

Док сам пливао ноћу, наишао сам
на прву биофлуоресцентну морску корњачу.

Сада прелази са риба и ајкула на рептиле,

а ово откриће се десило
пре само месец дана,

али нам показује да једва да ишта знамо

о виду ове корњаче,
Eretmochelys imbricata-е.

То ме тера да се замислим
над тим колико још треба да учимо.

Овде, на Соломонским острвима,

постоји само неколико хиљада
преосталих зрелих женки ове врсте,

а ово је само једно од њихових станишта.

То нам показује колико треба
да заиста заштитимо ове животиње

док су још увек овде и да их разумемо.

Док сам размишљао о биофлуоресценцији,

желео сам да сазнам докле она допире.

Да ли допире све до дна океана?

Тако смо почели да користимо подморнице
и опремили смо их

специјалним плавим светлима
на предњем делу.

Сишли смо доле

и приметили смо једну важну ствар -

да када се спустимо до 1000 метара,

она опада.

Нема биофлуоресцентних морских облика
доле, испод 100 метара.

Скоро да не постоји ништа; само тама.

Дакле, то је углавном површинска појава.

Испод 1000 метара

наишли смо на биолуминесцентну зону,

у којој 9 од 10 животиња
заправо ствара сопствено светло,

светли и трепери.

Док покушавам да сиђем дубље,

овде се увлачим у ронилачко одело
за једну особу;

неки људи називају ово мојим моментом
„Жак Кусто среће Вудија Алена“.

(Смех)

Међутим, док смо истраживали дубине,

размишљао сам: „Како да се
према овим животињама понашамо пажљиво?“

Зато што улазимо у ново доба истраживања,

у ком морамо бити веома пажљиви

и морамо да одредимо начине
како ћемо истраживати.

Тако сам се удружио
са роботистом Робом Вудом

на Универзитету Харвард

и осмислили смо клизаве прсте за робота

да бисмо могли да остваримо контакт
са морским животињама у дубинама.

Идеја је да већина наших технологија
за истраживање океана

потиче од нафте, гаса и војске,

који не брину пуно о томе да буду нежни.

Неки корали су стари и 1000 година.

Не желите да одете
и смрвите их џиновском канџом.

Мој сан је нешто попут овога.

Ноћу сам у подморници,

имам рукавице које ми омогућавају додир,

те могу пажљиво да створим лабораторију
испред своје подморнице,

при чему клизави прсти робота

нежно сакупљају и смештају ствари у тегле,

а ми спроводимо истраживање.

Натраг на моћну примену апликације.

Овде посматрамо мозак

који користи ДНК
флуоресцентних морских створења,

а овај припада медузама и коралима,

да бисмо осветлили њихов мозак
и видели везе између њих.

Чудно је што користимо
црвену, зелену и плаву

само да бисмо задовољили
сопствену, људску интуицију,

да бисмо могли да видимо
своје мозгове боље.

Још је импресивније

што је мој блиски колега,
Винстент Пјербоун са Јејла,

заправо осмислио и направио
флуоресцентни протеин

који реагује на волтажу.

Дакле, могао је видети
осветљавање појединачног неурона.

У суштини, гледате пролаз у свесност

који су створила морска створења.

Ово ме враћа на питање
перспективе и односа.

Из дубоког свемира,

наш универзум изгледа
као људска мождана ћелија,

а овде, у дубини океана,

проналазимо морска створења и ћелије

које могу просветлити људски ум.

Надам се да са просветљеним умом

можемо сагледати
свеопшту повезаност животних облика

и докучити колико тога још постоји

ако бринемо о здрављу океана.

Хвала вам.

(Аплауз)