Деца ће вам можда живети на Марсу, а ево како ће преживети

Звучи као научна фантастика, али новинар Стивен Петранек сматра следеће истином - у року од 20 година, људи ће живети на Марсу. У овом провокативном говору, Петранек образлаже како ће људи постати врста која путује по свемиру и даје фасцинантан детаљан опис како ћемо Марс учинити својим будућим домом. „Људи ће преживети без обзира на то шта ће се десити на Земљи“, каже Петренек. „Никада нећемо бити последњи у својој врсти.“

Вежите се;

идемо на Марс.

Не само неколико астронаута;

хиљаде људи ће колонизовати Марс,

а говорим вам да ће то ускоро учинити.

Неки међу вама ће завршити
радећи на пројектима на Марсу,

а гарантујем вам да ће нека ваша деца
на крају живети тамо.

То вероватно звучи апсурдно,

па ћу поделити са вама
како и када ће се то десити.

Међутим, прво желим да продискутујем
о очигледном питању -

зашто би, доврага, требало да учинимо ово?

Пре 12 година,

говорио сам на TED-у у вези са 10 начина
на које би свет могао да изненада нестане.

Навероватно смо рањиви када је у питању
променљива ћуд наше галаксије.

Један једини велики астероид
би могао да нас заувек уклони.

Да преживимо, морамо да посегнемо
за местима ван наше планете.

Помислите каква би то била трагедија

када би све што су људи постигли
изненада било уништено.

Постоји још један разлог
због ког треба да идемо -

истраживање нам је записано у генима.

Пре два милиона година,
људи су се развили у Африци

и онда се полако, али сигурно,
раширили по читавој планети

тако што су посегли за дивљином
која је била иза хоризонта.

То постоји у нама,

а напредовали су због тога.

Нека од највећих достигнућа
у цивилизацији и технологији

јавила су се зато што смо истраживали.

Да, могли бисмо учинити пуно добрих ствари

новцем који ће отићи
на успостављање колоније на Марсу.

Да, требало би да се много боље бринемо
о сопственој планети.

Да, бринем да бисмо могли упропастити Марс
као што смо то учинили са Земљом.

Ипак, помислите на тренутак

шта смо имали када нам је Џон Ф. Кенеди
рекао да ћемо послати људе на Месец.

Навео је целу генерацију да сања.

Помислите како ћемо ми бити инспирисани
када видимо слетање на Марс.

Можда ћемо се онда осврнути на Земљу

и видети да постоји један народ,
а не пуно народа,

и можда ћемо се онда осврнути на Земљу,

док покушавамо да преживимо на Марсу,

и схватити колико је драгоцена
наша планета.

Допустите ми да вам испричам

о невероватној авантури
за коју се спремамо.

Међутим, пре тога,

неколико фасцинантних чињеница
о месту на које идемо.

Ова слика заправо представља
праву величину Марса у односу на Земљу.

Марс није наша сестринска планета.

Њена величина није ни приближна
половини величине Земље,

а ипак, упркос чињеници да је мања,

површина Марса на којој можете стајати

једнака је површини на Земљи
на којој се може стајати,

јер је Земља углавном прекривена водом.

Атмосфера на Марсу је заиста разређена,

100 пута ређа него на Земљи,

и не може се удисати;
угљен диоксид чини 96 процената.

Тамо је заиста хладно.

Просечна температура
износи минус 63 степена,

иако постоји широки спектар
различитих температура.

Дан на Марсу отприлике траје
колико и дан на Земљи,

уз неких додатних 39 минута.

Годишња доба и године на Марсу трају
два пута више него на Земљи.

За сваког ко жели да привеже
некаква крила и лети једнога дана,

Марс има слабију гравитацију него Земља

и то је место

на ком можете прескочити своја кола
уместо да их заобиђете.

Као што видите,
Марс и није баш сличан Земљи,

али је место на ком
је живот далеко вероватнији

у односу на друга места
у нашем целокупном сунчевом систему.

Ево и проблема.

Марс је на великој удаљености од нас,

хиљаду пута већој у односу
на нашу удаљеност од нашег Месеца.

Месец је удаљен 400 000 километара,

а астронаутима са „Апола“
било је потребно 3 дана да стигну тамо.

Марс је удаљен 400 милиона километара

и требаће нам осам месеци
да стигнемо тамо -

240 дана,

а и то под условом да се лансирамо
одређеног дана,

у одређено време,

једном у сваке две године,

када су Марс и Земља у таквом поравнању

да би удаљеност коју ракета
мора да пређе била најмања.

Двеста четрдесет дана је дуг период
које треба провести

док сте заробљени са колегама у конзерви.

У међувремену, наш историјат
одласка на Марс је лош.

Ми и Руси, Европљани, Јапанци,

Кинези и Индијци

смо заправо послали тамо 44 ракете,

а велика већина њих је или нестала,
или се срушила.

Тек је негде око трећине мисија путовања
на Марс било успешно.

Тренутно ионако немамо
довољно велику ракету да стигне тамо.

Некада смо имали такву ракету, „Сатурн V“.

Неколико „Сатурна V“ би нас одвело тамо.

Била је то највеличанственија машина
коју су људи икада изградили

и ракета која нас је одвела на Месец.

Последњи „Сатурн V“ је, међутим,
коришћен 1973. године

да би се лансирала
свемирска станица „Скајлеб“

и одлучили смо да направимо
нешто под именом „шатл“

уместо да наставимо до Марса
након слетања на Месец.

Највећа ракета коју сада имамо

је једва упола величине од оне потребне
да нас одведе у близину Марса.

Дакле, одлазак на Марс неће бити лак,

а то нас доводи до интересантног питања.

Колико ће брзо први људи
заправо слетети овде?

Неки стручњаци мисле да,
ако стигнемо тамо до 2050. године,

то ће бити прилично велики успех.

Ових дана НАСА изгледа говори да може
одвести људе на Марс до 2040. године.

Можда и може.

Верујем да могу одвести људе
у Марсову орбиту до 2035. године.

Међутим, искрено,

не мислим да ће их занимати
да 2035. године пошаљу ракету на Марс

јер ћемо ми већ бити тамо.

Слетећемо на Марс 2027. године,

а разлог је

што је овај човек одлучан у томе
да се ово догоди.

Зове се Илон Маск, а директор је
„Тесла Моторса“ и „Спејс икса“.

Он ми је заправо рекао
да ћемо слетети на Марс до 2025. године,

али Илон Маск је већи оптимиста од мене,

на различите начине,

па му дајем неколико година форе.

Ипак…

морате се запитати

да ли овај момак заиста то може да уради
до 2025. или 2027. године.

Па, хајде да сагледамо на ширем плану
деценију са Илоном Маском.

Где је ово било пре 10 година?

Ово је Теслин електрични аутомобил.

Године 2005, много људи
у аутомобилској индустрији је говорило:

„Нећемо имати пристојан
електрични ауто наредних 50 година.“

А где се ово десило?

То је ракета Фалкон 9 „Спејс икса“

док подиже шест тона залиха
до Интернационалне свемирске станице.

Пре 10 година,

„Спејс икс“ није лансирао ништа,
нити испалио ракету у неком правцу.

Зато мислим да су прилично велике шансе

да ће нас особа која спроводи
револуцију у аутомобилској индустрији

за мање од 10 година

и која је створила читаву
компанију ракета за мање од 10 година

одвести на Марс до 2027. године.

Е, сад, треба да знате ово -

владе и роботи
више не контролишу ову игру.

Приватне компаније ускачу у свемир

и биће пресрећне да вас одведу на Марс.

То отвара заиста велика питања.

Да ли стварно можемо живети тамо?

НАСА можда не може
да нас одведе тамо до 2040. године

или ћемо можда тамо стићи много пре НАСЕ,

али НАСА је преузела огромну одговорност
у проналажењу начина да живимо на Марсу.

Хајде да проблем сагледамо овако.

Ево шта вам је потребно
да живите на Земљи:

храна, вода, склониште и одећа.

Ево шта вам треба
да бисте живели на Марсу:

све горе наведено, уз кисеоник.

Па, хајде да прво погледамо
најважнију ствар на листи.

Вода је основа целокупног живота
који познајемо,

а претешка је да бисмо је носили
са Земље на Марс да бисмо живели,

па морамо да пронађемо воду
ако ће наш живот успети на Марсу.

Ако погледате Марс, изгледа заиста суво;

делује као да је цела планета пустиња.

Међутим, испоставило се да није.

Само земљиште на Марсу садржи
до 60 процената воде.

Један део орбитера који и даље
лете око Марса нам је показао -

иначе, ово је стварна фотографија -

да велики број кратера на Марсу
има прекривач воденог леда у себи.

То није лоше место за започињање колоније.

Ево погледа на малу ископину
летелице „Феникс“ из 2008. године,

који показује да је лед
тачно испод површине земљишта;

то бело је лед.

На другој слици,

која је усликана четири дана
након прве слике,

можете видети да један његов део испарава.

Орбитери нам такође говоре

да постоје огромне количине
подземних вода на Марсу,

као и глечера.

Заправо, ако би се само водени лед
на половима Марса отопио,

већи део планете био би под 9 метара воде.

Значи, постоји много воде тамо,

али већи део тога је лед и испод површине,

а потребно је пуно енергије
да се дође до њега, као и људског рада.

Ово је уређај смишљен
на Универзитету у Вашингтону,

1998. године.

То је у суштини технички неразвијен
исушивач ваздуха.

Испоставило се да је Марсова атмосфера
често 100 процената влажна.

Дакле, овај уређај може да извуче
сву воду која је људима потребна

једноставно из атмосфере на Марсу.

Следеће је да треба да бринемо
о томе шта ћемо удисати.

Искрено, био сам заиста шокиран

када сам открио да је НАСА
смислила решење за овај проблем.

Ово је научник са МИТ-а
под именом Мајкл Хект,

а он је направио ову машину, „Мокси“.

Обожавам ову ствар.

То је, у суштини, обрнута горивна ћелија

која усисава Марсову атмосферу
и испумпава кисеник.

Треба да запамтите да је CO2 -

угљен диоксид, који чини
96% Марсове атмосфере -

CO2 је, у суштини, 78 процената кисеоник.

Е, сад, следећи велики ровер
који НАСА шаље на Марс 2020. године

ће имати у себи један од ових уређаја

и моћи ће да произведе довољно кисеоника

да одржи једну особу у животу
на неограничено време.

Међутим, тајна у свему овоме -

а то се тиче само тестирања -

тајна је да је ова ствар
направљена од самог почетка

да се може подешавати до фактора 100.

Следеће је шта ћемо јести.

Користићемо хидропоне
да бисмо узгајали биљке за храну,

али нећемо моћи да узгајамо

више од 15 до 20 процената
сопствене хране тамо,

бар не док вода не потече
на површини Марса

и када ћемо заправо моћи
и бити способни да садимо усеве.

У међувремену,

већи део наше хране ће долазити са Земље

и биће исушен.

Затим нам треба некакво склониште.

У прво време ћемо користити
зграде на надувавање под притиском,

као и саме летелице.

Међутим, ово функционише само током дана.

Постоји превише Сунчеве радијације
и превише радијације космичких зрака.

Зато морамо да идемо испод земље.

Испоставило се да је земљиште на Марсу,

све у свему, савршено за прављење цигли.

НАСА је решила и овај проблем.

Набацаће полимерску пластику у цигле,

бацити их у микроталасну пећницу

и затим ће моћи да саграде зграде
које ће имати стварно дебеле зидове.

Можемо изабрати и да живимо под земљом
у обичним пећинама или пећинама лаве,

којих има пуно.

Коначно, питање одеће.

На Земљи постоје километри атмосфере
који су нагомилани на нама,

што ствара 7 килограма притиска
на нашем телу све време,

а ми му се константно одупиремо.

На Марсу једва да постоји
атмосферски притисак.

Тако је Дава Њуман,

научница на МИТ-у,

направила ово елегантно свемирско одело.

Држаће нас на једном месту,

блокирати радијацију и утопљаваће нас.

Хајде да размислимо
о овоме на тренутак.

Храна, смештај, одећа, вода, кисеоник...

можемо да урадимо ово.

Заиста можемо.

Међутим, и даље је
мало компликовано и тешко.

То, дакле, води до следећег великог,

заиста великог корака -

до квалитетног живота на Марсу,

а то је промена површине на планети -

тако да постане сличнија Земљи,

поновно стварање целокупне планете.

Ово звучи прилично надмено,

али је истина

да технологија која ће учинити све
што ћу вам испричати већ постоји.

Прво морамо да га угрејемо.

Марс је невероватно хладан
јер има веома ретку атмосферу.

Одговор се налази овде,
на јужном и северном полу Марса,

а оба пола су покривена

невероватном количином
смрзнутог угљен диоксида -

сувим ледом.

Ако га загрејемо,

он се подиже директно у атмосферу

и чини је гушћом
на исти начин као и на Земљи.

Као што знамо,

CO2 је невероватно снажан
гас стаклене баште.

Мој омиљени начин да се ово спроведе
је уздизање огромног соларног једра

и његово фокусирање -

а у основи делује као огледало -

и његово фокусирање прво
на јужни пол Марса.

Док се планета окреће,
загрејаће сав тај суви лед, подићи га

и он ће отићи у атмосферу.

Заправо неће бити потребно пуно времена

да температура на Марсу почне да расте;

вероватно мање од 20 година.

Управо сада,

током савршеног дана на екватору,

усред лета на Марсу,

температура заправо може
да достигне 21 степен,

али затим се спушта
на минус 73 у току ноћи.

(Смех)

Циљамо на незадржив
ефекат стаклене баште -

довољни пораст температуре
да видимо да се пуно тог леда на Марсу,

а посебно подземног леда, топи.

Затим добијамо праву магију.

Док се атмосфера згушњава,
све постаје боље.

Добијамо више заштите од радијације,

гушћа атмосфера чини
да нам је топлије, да је планета топлија,

па добијамо текућу воду,

што чини да су усеви могући.

Затим још водене паре иде у ваздух,

што формира опет
снажан гас стаклене баште.

Падаће киша и снег на Марсу.

Гушћа атмосфера
ће створити довољно притиска,

па можемо да одбацимо свемирска одела.

Потребно нам је само
око 2 килограма притиска да преживимо.

На крају, Марс ће прилично подсећати
на Британску Колумбију.

Остаће нам нерешен компликовани проблем
да учинимо да се атмосфера може удисати,

а да се то постигне, искрено,
требаће можда и 1 000 година.

Међутим, људи су невероватно паметни
и запањујуће прилагодљиви.

Не може се са сигурношћу рећи
шта наша будућа технологија може постићи

и шта можемо учинити са сопственим телима.

У биологији смо управо сада

на самој граници да постанемо способни
да контролишемо сопствену генетику,

оно што гени у нашим телима раде,

а сигурно,

на крају, и нашу еволуцију.

Могли бисмо завршити
као врста људи на Земљи

која је за нијансу другачија
од врсте људи на Марсу.

Али, шта бисте тамо радили?
Како бисте живели?

Биће исто као што је на Земљи.

Неко ће отворити ресторан,

неко ће изградити ливницу гвожђа.

Неко ће правити документарце о Марсу

и продавати их на Земљи.

Неки идиот ће покренути ријалити шоу.

(Смех)

Биће софтверских компанија,

хотела, барова.

Оволико знам -

биће то најупадљивији догађај
у току наших живота,

а мислим и да ће нас највише инспирисати.

Упитајте било коју десетогодишњакињу
да ли жели да оде на Марс.

Деца која су сада у основној школи
бираће да ли ће живети тамо.

Сећате се када смо послали људе на Месец?

Људи су се тада загледали и говорили:

„Ако можемо ово, можемо све.“

Шта ће мислити када образујемо
колонију на Марсу?

Што је најважније,

ово ће од нас учинити врстом
која путује свемиром.

То значи да ће људи преживети
шта год се десило на Земљи.

Никада нећемо бити последњи
у својој врсти.

Хвала вам.

(Аплауз)