Ester Perel (Esther Perel): Tajna žudnje u dugim vezama

Često u dugim vezama od voljenih očekujemo da budu kako erotski partneri tako i najbolji prijatelji. Međutim, Ester Perel objašnjava da se dobar i posvećen seks zasniva na dve suprotstavljene potrebe: našoj potrebi za sigurnošću i potrebi za novinom. Kako, dakle, održati žudnju? Rečita i oštroumna Ester Perel upoznaje nas sa tajnama erotske inteligencije.

Zašto dobar seks
tako često izbledi,

čak i kod parova
koji se vole kao i ranije?

I zašto dobra intima
ne garantuje dobar seks,

kako se često pogrešno veruje?

Potom se možemo zapitati,

možemo li da želimo
ono što već imamo?

To je pitanje zlata vredno, zar ne?

I zašto je zabranjeno tako erotično?

Zbog čega prestupi
toliko pojačavaju žudnju?

I zašto od seksa nastaju bebe,

a bebe izazivaju
erotsku katastrofu kod parova?

Kao neki fatalni
erotski udarac, zar ne?

A kada volite,
kakav je to osećaj?

A kada žudite,
koliko je to drugačije?

To su neka od pitanja

u središtu mog istraživanja

o prirodi erotske žudnje

i dilemama u vezi sa time
u savremenoj ljubavi.

Putujem svetom

i primećujem da

tamo gde je stupila romantika

izgleda da postoji kriza žudnje.

Kriza žudnje, u smislu
posedovanja onoga što želimo -

žudnje kao izraza individualnosti,

našeg slobodnog izbora,
našeg identiteta -

žudnje koja je postala
središnji koncept

kao deo savremene ljubavi i
individualističkih društava.

Znate, ovo je prvi put
u istoriji čovečanstva

da pokušavamo da dugoročno
doživimo seksualnost,

ne zato što želimo četrnaestoro dece,

a treba nam ih još,
jer mnoga neće preživeti

i ne zato što je to
isključivo bračna dužnost žene.

Prvi put želimo seks na duže

zbog zadovoljstva i povezanosti
čiji je koren u žudnji.

Šta, dakle, održava žudnju
i zašto je to tako teško?

Mislim da je u srcu održanja
žudnje u posvećenoj vezi

pomirenje dve osnovne ljudske potrebe.

Sa jedne strane, tu je potreba
za sigurnošću, predvidljivošću,

za bezbednošću, za oslanjanjem na druge,
za pouzdanošću, stalnošću -

za svim tim osnovnim, temeljnim
iskustvima u našim životima,

koje nazivamo domom.

Ali imamo i podjednako jaku potrebu -
i žene i muškarci -

za avanturom, novinom, misterijom,
za rizikom, za opasnošću,

za nepoznatim,
neočekivanim, iznenađujućim,

shvatili ste - za putovanjem, za kretanjem.

Pomiriti našu potrebu
za sigurnošću

i potrebu za avanturom
u jednoj vezi,

ili kako to danas zovemo,
u "strastvenom braku",

nekada se od same definicije
činilo protivurečnim.

Brak je bio ekonomska institucija

u kojoj vam je dato
doživotno partnerstvo

u vidu dece i društvenog položaja,

nasledstva i sadrugarstva.

Ali sada od partnera tražimo sve ovo,

ali još hoću i da mi budeš najbolji prijatelj

i verni pouzdanik
i strastveni ljubavnik

i uz sve to,
mi živimo duplo duže.

(Smeh)

Prilazimo jednoj osobi i tražimo

da nam obezbedi ono što je
nekad davalo čitavo selo:

daj mi pripadnost, daj mi identitet,
daj mi stalnost,

ali mi daj i uzvišenost i misteriju i
začudnost nad životom,

Daj mi utehu, daj mi uzbuđenje.

Daj mi novinu, daj mi poznato.

Daj mi predvidljivost, daj mi iznenađenje.

I svi mislimo da je to dato,
da će nas igračke i veš spasiti.

(Aplauz)

Sad dolazimo do egzistencijalne
stvarnosti priče, zar ne?

Jer nekako mislim -
i vratiću se na to -

da je kriza žudnje
često kriza mašte.

Dakle, zašto dobar seks
tako često izbledi?

Kakva je veza između ljubavi i žudnje?

U kakvom su odnosu
i kako se sukobljavaju?

U tome je tajna erotičnosti.

Ako postoji glagol koji ide uz ljubav,
onda je to za mene "imati".

Ako postoji glagol koji ide uz žudnju,
onda je to "želeti".

U ljubavi želimo da imamo,
želimo da znamo voljenu osobu.

Zelimo da smanjimo razdaljinu.
Želimo da sažmemo taj jaz.

Želimo da uklonimo napetost.
Želimo bliskost.

Ali u žudnji uglavnom ne želimo
da se vraćamo na mesta gde smo već bili.

Minula iskustva nam ne drže pažnju.

U žudnji želimo Drugog, nekog
da posećujemo sa druge strane,

sa kim možemo provesti neko vreme,

u čiju ulicu crvenih fenjera
možemo da svratimo da vidimo čega ima.

U žudnji želimo most
koji treba da pređemo.

Odnosno, kako to nekad kažem,
vatri je potreban vazduh.

Žudnji je potreban prostor.

Kad se to ovako sroči
često zvuči veoma apstraktno.

Ali onda sam to pitanje
poslednjih godina

postavila u preko 20 zemalja

pišući "Sparivanje u zatočeništvu"
i pitala ljude:

"U kojim situacijama vas partner
najviše privlači?"

Ne nužno seksualno,
već najviše privlači.

U različitim kulturama, različitim religijama
i kod različitih polova -

osim jedne stvari - nekoliko je odgovora
koji se stalno ponavljaju.

U prvoj gupi su: "partner me
najviše privlači

kada je odsutan, kad smo razdvojeni,
kad se opet sastanemo."

U suštini, kada se pokrene

moja sposobnost da zamislim sebe
pored partnera,

kada moja mašta opet
postane deo slike

i kada je mogu zasnovati na
odsustvu i čežnji,

bitnim delovima žudnje.

Druga grupa je još interesantnija:

"partner me najviše privlači

kad ga vidim u ateljeu,
kad je ona na pozornici,

kad je on u svom elementu,
kad ona nešto radi sa strašću,

kad ga vidim na zabavi
i ostali ga primećuju,

kad je vidim da privlači pažnju."

Kad vidim partnera ozarenog
i samopouzdanog,

to je verovatno stvar koja
najviše može da me uzbudi.

Kada zrači, jer je samodovoljan.

Gledam ovu osobu -
uzgred, žudnja nam nije

na vidiku kad smo
sjedinjeni u jedno,

udaljeni na pet centimetara.
Ne znam koliko je to u inčima.

Žudnja nije na vidiku ni
kad su ljudi razvojeni

toliko da se više ni ne vide.

Žudnja je kad posmatram partnera
sa prijatne razdaljine,

kada ta osoba toliko poznata,
kad toliko znate o njoj,

u tom trenutku opet postane nešto
misteriozno, neuhvatljivo.

U tom prostoru između mene i drugoga
krije se erotski naboj,

nalazi se kretnja ka drugome.

Jer nekada, kao što kaže Prust,

misterija nije u putovanju
na nova mesta,

već u posmatranju novim očima.

Stoga, kad vidim partnera
samog ili samu,

kako su zaokupljeni nečim,

gledam tu osobu i trenutno
doživim izmenu percepcije

i spremna sam na misterije koje
žive tik do mene.

I još važnije, u tom opisu drugoga

ili sebe - isto je - najzanimljivije je

da u žudnji nema potrebe.

Niko nikom ne treba.

U žudnji nema
preuzimanja brige.

Preuzimane brige znači veliku ljubav.
To je moćan anti-afrodizijak.

Da mi je videti kako
nekog uzbuđuje osoba

kojoj je ona potrebna.

Želja je jedno.
Potreba je hladan tuš

i žene su to oduvek znale,

jer sve što podseća na roditeljstvo

obično suzbija erotski naboj.

Nije bez razloga, zar ne?

U trećoj grupi odgovora občno su:

"kad sam iznenađen,
kad se smejemo zajedno,"

ili kao što mi rekoše u kancelariji,

"kad je u odelu", a ja sam dodala:

"Znate ili je u pitanju smoking
ili kaubojske čizme."

U osnovi se radi o postojanju novine.

Ali novina nisu nove poze.
Nije u pitanju repertoar tehnika.

Novina se svodi na pitanje
"Koji deo sebe ispoljavate?"

"Koji deo vas drugi upravo vide?"

Jer, može se reći

da seks nije nešto što se radi, zar ne?

Seks je mesto koje posećujete.
Prostor u koji ulazite

unutar sebe i sa nekim drugim,
ili drugima.

Dakle, gde vi idete u seksu?

Sa kojim delovima sebe se povezujete?

Šta tamo želite da iskažete?

Da li je to mesto za uzvišenost
i duhovno jedinstvo?

Mesto za nestašluk
ili bezbednu agresivnost?

Mesto gde se konačno
možete predati

bez potrebe da budete
odgovorni za sve?

Mesto gde iskazujete detinje želje?

Šta proizlazi odatle?
To je jedan jezik.

Ne samo ponašanje.

Mene zanima upravo poetika tog jezika

i zato sam počela da istražujem
koncept erotske inteligencije.

Znate, životinje imaju seks.

To je osnova, biologija,
prirodni instinkt.

Mi jedini imamo erotski život,

život koji je seksualno preobražen
ljudskom maštom.

Mi smo jedini koji možemo
da vodimo ljubav satima,

da božanstveno provedemo vreme,
imamo višestruke orgazme,

a da nikoga ne dodirnemo,
već samo putem mašte.

Možemo to samo nagovestiti.
Čak ne moramo ni da to da uradimo.

Možemo doživeti tu moćnu
stvar zvanu iščekivanje,

koje je vezivno tkivo žudnje,

sposobnost da zamišljamo,
kao da se to dešava,

iskusimo to kao da se dešava,
iako se ništa ne dešava,

a istovremeno se sve dešava.

Kada sam počela da razmišljam o erotičnosti,

počela sam da razmišljam o poetici seksa

i ako je posmatram kao inteligenciju,

onda je ona nešto što razvijamo.

Od čega se ona sastoji?
Od mašte, razigranosti,

novine, znatiželje, misterije.

Ali, glavni sastojak je upravo mašta.

Da bih otkrila

ko su parovi sa erotskom iskrom,

šta održava žudnju,
morala sam da se vratim

početnoj definiciji erotičnosti,

mističnoj definiciji
i istražila sam je

posmatrajući grupe ljudi
koji su preživeli traumu,

koja je druga krajnost,
i posmatrala sam

zajednicu u kojoj sam odrasla,

koja je zajednica ljudi koji su
preživeli holokaust u Belgiji

i gde su postojale dve grupe:

oni koji nisu umrli
i oni koji su se vratili u život.

A oni koji nisu umrli često su
živeli skoro prikovani za tlo

i nisu mogli da iskuse zadovoljsvo,
nisu imali poverenja,

jer kada ste na oprezu,
zabrinuti, nervozni

i nesigurni, ne možete da podignete glavu

i otisnete se u prostor,
budete razigrani, bezbedni i maštoviti.

Oni koji su se vratili u život bili su oni

koji su erotiku shvatali kao
potivotrov za smrt.

Znali su kako da ostanu živi.

U razgovoru o odsustvu seksa
sa parovima sa kojima radim,

ponekad bih čula rečenicu:
"Hoću više seksa",

ali ljudi uopšteno žele bolji seks,

a "bolje" znači nanovo se povezati
sa tim svojstvom životnosti,

energičnosti, oživljenosti, vitalnosti,
erosa, energije,

koje im je seks nekad pružao,
ili za koje su se nadali

da će im pružiti.

Stoga sam počela da postavljam
jedno drugo pitanje.

Pitanje se počinjalo sa
"Gasim se kad ... "

"Moja žudnja nestaje kad ...",
što nije isto pitanje kao

"Odbija me kad..." ili
"Odbijaš me kad ..."

I ljudi su ppočeli da odgovaraju:
"Gasim se kada

se osećam mrtvo iznutra,
kad ne volim svoje telo,

kad se osećam staro,
kad nemam vremena za sebe,

kad čak nemam ni priliku da
komuniciram sa tobom,

kada mi posao ide loše,

kada mi je samopouzdanje nisko,
kada se osećam kao da ne vredim,

kad ne osećam da imam pravo da želim,
da uzimam,

da primam zadovoljstvo."

Onda sam obrnula pitanje.

"Uzbudim se kada ..."
Pošto ljudi uglavnom

vole da se govore:
"Ti me uzbuđuješ,

šta me uzbuđuje", a "ja" je tada
van jednačine. Razumete?

Ako ste mrtvi iznutra, ogromna
pažnja druge osobe za Dan zaljubljenih

neće vam nimalo značiti.
Nema nikog kod kuće.

(Smeh)

Dakle: "Uzbuđujem se kada

se pokrenu moje žudnje"
"Probudim se kada ..."

U ovom paradoksu između
ljubavi i žudnje,

čini se da najviše zbunjuje to
što isti oni sastojci

koji hrane ljubav -
zajedništvo, uzajamnost,

zaštita, briga,
odgovornost za drugoga -

baš ti sastojci nekada
guše žudnju.

Jer žudnja dolazi
uz pregršt osećanja

koje ljubav ne voli baš uvek:

ljubomora, posesivnost, agresija,
moć, dominacija,

nevaljalost, vragolanstvo.

Većinu nas noću uzbuđuje

upravo ono prema čemu
pokazujemo otpor danju.

Erotski um nije baš politički ispravan.

Da svi fantaziraju na postelji
posutoj ružama,

ne bismo o tome imali ovako
zanimljive razgovore.

Ali ne, gore u našoj glavi,

odvija se toliko toga što
ne znamo uvek

kako da pokažemo osobi koju volimo,

jer mislimo da uz ljubav
ide nesebičnost,

dok zapravo uz žudnju dolazi
jedna doza sebičnosti,

u najboljem smislu reči:

to je sposobnost da ostanemo
povezani sa sobom

u prisustvu drugog.

Želim nešto da vam dočaram,

jer ova potreba za pomirenjem
dveju grupa potreba,

to je nešto sa čime se rađamo.

Tu je potreba za povezivanjem,
potreba za odvojenošću

ili naša potreba za
sigurnošću i avanturom

ili potreba za zajedništvom
i samostalnošću.

Zamislite malo dete
koje vam sedi u krilu,

oseća se sigurno i prijatno
kao u udobnom gnezdu.

U nekom trenutku svi imamo
potrebu da odemo u svet,

da otkrivamo i istražujemo.

To je začetak žudnje.

Tom istraživačkom duhu
potrebna je znatiželja, otkriće.

Kad se dete osvrne i pogleda vas

i ako mu tad kažete:

"Hej, dete, svet je divno mesto.
Samo napred.

Postoji toliko zabavnih stvari."

Tada ono može da ode i
istovremeno doživi

povezanost i odvojenost.

Može se prepustiti mašti,
svom telu,

svojoj razigranosti,
znajući celo vreme

da će ga neko čekati
kada se vrati.

Ali ako je sa te strane
neko ko kaže:

"Zabrinut sam. Nervozan sam.
Depresivan sam.

Moj partner već dugo
ne mari za mene.

Šta je tako dobro tamo?
Za nemamo mi sve

zajedno što ti treba,
ti i ja?"

Tada nastupe neke reakcije

koje svi manje-više poznajemo.

Neki će se vratiti natrag,
neki su se odavno vratili

i to malo dete koje se vrati

je dete koje će se
odreći dela sebe

da ne izgubi onog drugog.

Izgubiću slobodu,
da ne izgubim povezanost.

I naučiću da volim na način

opterećen dodatnom brigom

i dodatnom odgovornošću
i dodatnom zaštitom

i neću znati kako da
odem od tebe,

da se igram,
da iskusim zadovoljstvo,

da otkrivam,
da zakoračim u sebe.

Prevedite ovo na
jezik odraslih.

Počinje rano, a nadovezuje se
na naše seksualne živote

i na sve ostalo.

Dete broj dva se vraća

ali stalno gleda iza sebe.

"Da li ćes biti tu?

Hoćeš li me opsovati?
Hoćeš li me izgrditi?

Hoćeš li se naljutiti
na mene?"

I možda će otići, ali nikad neće
biti istinski odsutno.

I to su često ljudi koji
će vam reći

kako je u početku sve
bilo superuzbudljivo.

U početku, sve izraženija initima

nije bila toliko snažna

da bi uticala na
smanjenje žudnje.

Što sam više osećala povezanost,
rastao je moj osećaj odgovornosti,

a sve manje sam mogla
da se opustim u tvom prisustvu.

Treće dete se zapravo ne vraća.

Dakle, ako želite da oržite žudnju

mislite o toj podvojenosti opcija.

Sa jedne strane želite sigurnost
kako biste mogli otići.

Sa druge, ako ne možete da odete,
ne možete da iskusite zadovoljstvo,

ne možete da doživite vrhunac,
ne postižete orgazam,

ne uzbuđujete se jer boravite

u glavi i telu drugoga,
a ne u svojima.

Kada je u pitanju ova dilema

o pomirenju ove dve
grupe osnovnih potreba

erotični parovi rade nekoliko stvari.

Prvo, imaju mnogo seksualne privatnosti.

Znaju da postoji
jedan erotski prostor

koji pripada svakom
od njih.

Takođe znaju da predigra
nije nešto što odradite

pet minuta pre glavne stvari.

Predigra manje-više počinje
okončanjem prethodnog orgazma.

Znaju i da erotski prostor

nije kad međusobno počnete
da se mazite,

već je to stvaranje prostora gde
bacate dirigentsku palicu

i gde se možda odričete
utabanih staza

(Smeh)

i zapravo samo stupate u prostor

gde prestajete biti uzoran građanin

koji je odgovoran i brine o stvarima.

Odgovornost i žudnja su
kao rogovi u vreći.

Baš se i ne slažu.

Erotični parovi znaju i da strast
odlazi i dolazi.

Skoro kao Mesec koji
ima redovna pomračenja.

Ali takođe znaju i
kako oživeti strast.

Umeju da je vrate,

a znaju i kako da je vrate,

jer su otkrili jedan veliki mit,

mit o spontanosti, koji kaže

da će to nešto pasti sa neba
dok slažete rublje

kao prst sudbine
i takođe znaju

da ono što treba da se dogodi

u dugoj vezi već i dogodilo.

Posvećeni seks je
unapred osmišljeni seks.

Voljan.
Nameran.

On je fokus i prisustvo.

Srećan vam Dan zaljubljenih.

(Aplauz)