Zaustavimo starosnu diskriminaciju

Nije prolaznost vremena ono što starenje čini teškim. To je zapravo starosna diskriminacija, predrasuda koja nas suprotstavlja sa budućim samima sobom - a i medjusobno. Ašton Eplvajt nas poziva da stresemo sa sebe užas i pokrenemo se protiv poslednje društveno prihvatljive predrasude. ''Starenje nije problem koji treba rešiti, niti bolest koju treba lečiti'', kaže ona. ''To je prirodni, moćni, životni proces koji ujedinjuje sve nas''.

Šta je jedino što će svaka osoba
u ovoj prostoriji postati?

Starija.

A većina nas se strese
od same pomisli na to.

Kako se osećate kad čujete ovu reč?

Ja sam se osećala isto tako.

O čemu sam najviše brinula?

O završetku balaveći u sumornom
hodniku neke institucije.

A onda sam saznala da samo
4% starijih Amerikanaca

živi u staračkim domovima,

i da se procenat smanjuje.

O čemu sam još brinula?

O demenciji.

U stvari, većina nas može
razmišljati sasvim dobro do kraja.

Stopa demencije takođe opada.

Stvarna epidemija je zapravo
strah od gubitka pamćenja.

(Smeh)

Takođe sam shvatila
da su stari ljudi depresivni

zato što su stari
i zato što će uskoro umreti.

(Smeh)

Ispostavlja se da što duže ljudi žive,

manje se plaše umiranja,

i da su ljudi najsrećniji
na početku i kraju svog života.

To se zove linija sreće u obliku slova U,

i o njoj se govori u desetinama
studija širom sveta.

Ne morate biti budista ili milijarder.

Linija predstavlja funkciju načina
na koji starenje utiče na mozak.

Tako da sam se počela osećati
bolje u smislu starenja,

i počela opsesivno razmišljati o tome
zašto tako malo ljudi zna o ovim stvarima.

Razlog je starosna diskriminacija:

diskriminacija i stvaranje stereotipa
na osnovu godina.

Osećamo to svaki put kada neko
pretpostavi da smo previše stari za nešto,

umesto da otkrije ko smo
i za šta smo sposobni,

ili previše mladi.

Starosna diskriminacija
ide u oba smera.

Sve vrste diskriminacije su tvorevine
društva - rasna, polna, homofobija

što znači da ih mi izmišljamo,

i vremenom se mogu menjati.

Sve ove predrasude nas suprotstavljaju

kako bismo održali status kvo,

kao radnici u auto industriji u SAD
koji se takmiče protiv radnika u Meksiku

umesto da se udruže za dobijanje
boljih nadnica.

(Aplauz)

Znamo da nije u redu dodeljivati
sredstva na osnovu rase ili pola.

Zašto bi bilo u redu upoređivati potrebe
mladih i starih?

Sve predrasude se oslanjaju na
"razlikovanje" - viđenju grupe ljudi

kao različite od nas samih:

različite rase, religije, nacionalnosti.

Zanimljiva stvar o predrasudi o godinama:

ti različiti smo mi.

Predrasuda o godinama se hrani poricanjem,
našom nespremnošću da priznamo

da ćemo i mi postati ta starija osoba.

Poricanje je kada pokušavamo
da prođemo kao mlađi

ili kada verujemo u preparate
protiv starenja

ili kada se osećamo
kao da nas telo izdaje,

samo zato što se menja.

Zašto uopšte prestajemo da slavimo
sposobnost da se prilagodimo i rastemo

dok se krećemo kroz život?

Zašto starenje mora da bude

borba da izgledamo i krećemo se

kao mlađe verzije sebe?

Sramotno je da nas nazivaju starijima

dok ne prestane da nas bude sramota toga,

i nije zdravo ići kroz život plašeći se
svoje budućnosti.

Što pre izađemo
iz začaranog kruga poricanja,

bolje za nas.

Stereotipi su uvek greška, naravno,

ali posebno kada su u pitanju godine

jer što duže živimo,

to se više međusobno razlikujemo.

Zar ne? Razmislite o tome.

A opet, o svima u staračkom domu mislimo

da su istog godišta: stari,

(Smeh)

iako raspon može biti četiri decenije.

Da li možete razmišljati o njima
kao o grupi ljudi

između 20 i 60 godina?

Kada odete na zabavu, da li ciljate
osobe svojih godina?

Da li ste nekada gunđali
o razmaženim milenijalsima?

Da li ste ikada odbili frizuru ili vezu
ili izlazak

jer ne odgovara vašim godinama?

Za odrasle, takve stvari ne postoje.

Sva ova ponašanja su puna predrasuda.

Svi to radimo,

a ne možemo se boriti sa pristrasnošću
ukoliko je nismo svesni.

Niko se ne rađa sa predrasudom

ali ona počinje u ranom detinjstvu

otprilike u isto vreme kada se
stvara stav o rasi i polu

jer nas na svakom koraku bombarduju
negativne poruke medija

o kasnijem životu.

Zar ne? Bore su ružne.

Stari ljudi su patetični.

Tužno je biti star.

Pogledajte Holivud.

Anketa o nedavnoj nominaciji
za Najbolji film

je otkrila da je samo 12 procenata
govornika ili imenovanih likova

imalo 60 i više godina,

a mnogi od njih su prikazani kao oštećeni.

Stariji ljudi mogu biti
najdiskriminatorniji

jer imali smo čitav život da
usvojimo ove poruke

i nikada nam nije palo na pamet
da im se suprotstavimo.

Morala sam to da priznam

i završim konspiraciju.

Pošalice "stariji trenutak", na primer:

prestala sam da ih pravim kad mi je sinulo

da kada sam izgubila ključeve od auta
u srednjoj školi

nisam to nazvala ''mlađim trenutkom''.

(Smeh)

Prestala sam da krivim svoje bolno koleno
što ima 64 godine.

Moje drugo koleno me ne boli,

a jednako je staro.

(Smeh)

(Aplauz)

Svi se mi plašimo nekog aspekta starenja,

bilo da je to manjak novca,

razboleti se, ili na kraju biti sam,

i ti strahovi su legitimni i stvarni.

Ali ono čega se većina nas nikada ne seti

jeste da iskustvo dostizanja starog doba

može biti bolje ili lošije
zavisno od kulture

u kojoj se dešava.

Nije posedovanje vagine
ono što ženama otežava život.

Već polna diskriminacija.

(Aplauz)

Nije ljubav prema muškarcu ono što
gej momcima otežava život.

Već homofobija.

I nije prolaznost vremena ono što starenje

čini težim nego što mora biti.

Već starosna diskriminacija.

Kada je teško pročitati etikete

ili kada nema rukohvata

ili kada ne možemo otvoriti
prokletu teglu,

mi krivimo sebe,

svoj neuspeh da uspešno starimo,

umesto starosnu diskriminaciju koja
tu prirodnu tranziciju čini sramnom

i ta ograničenja prihvatljivim.

Ne možete stvoriti novac od satisfakcije

ali stid i strah stvaraju tržišta,

a kapitalizmu su nova tržišta
uvek potrebna.

Ko kaže da su bore ružne?

Multimilijarderska industrija
za negu kože.

Ko kaže da su perimenopauza,
niski T i blagi kognitivni nedostaci

medicinski problemi?

Bilionska farmaceutska industrija.

(Klicanje)

Što jasnije vidimo ove sile na delu,

to je lakše smisliti
alternativnu, pozitivniju

i precizniju priču.

Starenje nije problem koji treba rešiti
ili bolest koju treba lečiti.

To je prirodni, moćni, životni proces
koji ujedinjuje sve nas.

Menjanje kulture je težak zadatak, znam,
ali kultura je fluidna.

Pogledajte samo koliko se pozicija žena
promenila u toku mog života

ili neverovatne korake koje je
pokret za gej prava

načinio za samo nekoliko decenija, zar ne?

(Aplauz)

Pogledajte pol.

Nekada smo ga videli
kao binarni, muški ili ženski,

a sada razumemo da je spektar.

Krajnje je vreme da batalimo
i binarnost staro-mlado.

Ne postoji graničnik
između starog i mladog

nakon kog je sve nizbrdo.

I što duže čekamo
da se suprotstavimo toj ideji,

to ona više šteti nama
i našem mestu u svetu,

kao na radnom mestu,
gde je starosna diskriminacija ogromna.

U Silicijumskoj dolini, inženjeri
stavljaju botoks i presađuju kosu

pre ključnih intervjua -

a to su obučeni muškarci
bele rase u svojim 30im,

pa vi zamislite efekte
u nižem delu lanca ishrane.

(Smeh)

Lične i ekonomske posledice
su poražavajuće.

Nijedan stereotip o starijim radnicima
ne opstaje kad ga preispitate.

Kompanije nisu fleksibilne ili kreativne
zato što su im zaposleni mladi;

one su fleksibilne i kreativne
uprkos tome.

Kompanije -

(Smeh)

(Aplauz)

Znamo da raznolike kompanije nisu
samo bolje mesto za rad;

one bolje rade.

I baš kao rasa i pol, i starost je
kriterijum za raznolikost.

Sve brojnija fascinantna istraživanja

pokazuju da odnos prema starenju

utiče na to kako naši um i telo
funkcionišu na ćelijskom nivou.

Kada sa starijima razgovaramo ovako
(govori glasnije)

ili ih zovemo ''slatka''
ili ''mlada damo'' -

to se zove govor starijih -

izgleda kao da momentalno ostare,

hodaju i govore manje kompetentno.

Ljudi sa pozitivnijim osećanjima
prema starenju

hodaju brže,

uspešniji su na testovima memorije,

brže se leče i žive duže.

Čak i sa mozgovima punim
naslaga i čvorova,

neki ljudi ostaju bistri do kraja.

Šta im je zajedničko?

Osećaj svrhe.

A šta je najveća prepreka osećaju svrhe
u kasnijem životu?

Kultura koja nam govori da stariti znači
sići sa scene.

Zato Svetska zdravstvena organizacija
razvija

globalnu inicijativu protiv
starosne diskriminacije

kako bi se produžio ne samo
životni vek već i zdravstveni.

Žene doživljavaju dvostruki udarac

starosne i polne diskriminacije,

tako da mi starenje
doživljavamo drugačije.

Ovde funkcionišu
dupli standardi - zamislite -

(Smeh)

utisak da starenje poboljšava muškarce,
a obezvređuje žene.

Žene pojačavaju ovaj dupli standard
kada se takmiče da ostanu mlade,

još jedna kažnjavajuća
i poražavajuća propozicija.

Da li i jedna žena u ovoj
prostoriji veruje

da je lošija verzija -

manje interesantna, manje zabavna
u krevetu, manje vredna -

od žene kakva je nekada bila?

Ova diskriminacija utiče
na naše zdravlje,

naše blagostanje i prihod,

a efekti se vremenom gomilaju.

Oni se dalje ujedinjuju sa rasom i klasom,

zbog čega su, svuda u svetu,

najsiromašnije stare žene obojene kože.

Šta treba zapamtiti sa te mape?

Do 2050, jedna od nas pet,

skoro dve milijarde ljudi,

će imati 60 i više godina.

Dugovečnost je osnovni žig
ljudskog napretka.

Svi stariji ljudi predstavljaju ogromno,
jedinstveno i neiskorišćeno tržište.

A ipak su kapitalizam i urbanizacija
uvukli starosnu predrasudu

u svaku poru zemljine kugle,

od Švajcarske, gde stariji
prolaze najbolje,

do Avganistana koji sedi na dnu
Global AgeWatch Index-a.

Polovina svetskih zemalja nije pomenuta
na toj listi

jer nam nije važno da sakupljamo podatke
o milionima ljudi

jer oni više nisu mladi.

Skoro dve trećine ljudi preko 60 godina
širom sveta

kažu da imaju problema sa dobijanjem
zdravstven nege.

Skoro tri četvrtine kažu da njihov prihod
ne pokriva osnovne potrebe

kao što su hrana, struja i pristojno
opremljen dom.

Da li je ovo svet koji želimo da naša deca
koja vrlo lako mogu živeti sto godina,

naslede?

Svi - sve starosti, svi polovi,
sve nacionalnosti -

su stari ili će biti stari,

i ukoliko je ne zaustavimo, starosna
diskriminacija će nas sve ugnjetavati.

A to je čini savršenom metom
kolektivnog zalaganja.

Zašto dodati još diskriminacije na listu,
kada toliko njih, posebno rasizam,

zove upomoć?

Ovako stoje stvari:

ne moramo da biramo.

Kada svet učinimo boljim
mestom za starenje,

činimo ga i boljim mestom
u kome možemo postojati,

imati invaliditet,

biti gej, ne biti bogati, ne biti beli.

I kada se, u bilo kom dobu, zalažemo za
štagod nam bilo važno -

spašavati kitove, demokratiju -

ne samo da taj trud činimo efikasnijim,

mi takođe razoružavamo
starosnu diskriminaciju.

Dugovečnost ostaje.

Pokret za stopiranje starosne
diskriminacije je na putu.

Ja sam u njemu i nadam se
da ćete mi se pridružiti.

(Aplauz i klicanje)

Hvala. Hajde da to uradimo!
Hajde da to uradimo!

(Aplauz)