Zašto bi trebalo da verujemo naučnicima

Mnogi od najvećih svetskih problema zahtevaju postavljanje pitanja naučnicima - ali zašto bismo verovali tome što kažu? Istoričar nauke, Naomi Oreskes, duboko razmišlja o našem odnosu ka veri i izvlači tri problema sa opštim stavom ka naučničkom ispitivanju - i daje svoje rezonovanje zbog čega bi trebalo verovati nauci.

Svakodnevno se suočavamo sa problemima
poput klimatskih promena

ili bezbednosti vakcina

gde moramo da odgovorimo na pitanja
čiji odgovori

su zasnovani na naučnim informacijama.

Naučnici nam govore da se svet zagreva.

Naučnici nam govore
da su vakcine bezbedne.

Kako da znamo da li su u pravu?

Zašto da verujemo nauci?

Zapravo, mnogi od nas ne veruju nauci.

Istraživanja javnog mnjenja
dosledno pokazuju

da znatan deo Amerikanaca

ne veruje da su klimatske promene
izazvane čovekovim delovanjem,

ne veruje u evoluciju
putem prirodne selekcije,

i nije uveren u bezbednost vakcina.

Zašto onda da verujemo nauci?

Naučnici ne vole da govore o nauci
kao o predmetu verovanja.

Zapravo, suprotstavili bi nauku veri

i rekli bi da verovanje pripada veri.

A vera je jasno odvojena
i drugačija od nauke.

Rekli bi čak da je religija
zasnovana na veri

ili možda proračunu Paskalove opklade.

Blez Paskal je bio matematičar iz 17. veka

koji je pokušao da uvede
naučno mišljenje u pitanje

da li da veruje u boga ili ne

i evo kako je išla njegova opklada:

Ako bog ne postoji,

a ja odlučim da verujem u njega,

neću mnogo izgubiti.

Možda nekoliko sati nedeljom.

(Smeh)

Ali ako on postoji,
a ja ne verujem u njega,

u velikom sam problemu.

Tako je Paskal rekao
da je bolje da verujemo u boga.

Kako je rekao jedan od mojih profesora:

"Posegnuo je za rukohvatom vere."

Odlučio je da posegne za verom

ostavljajući nauku i racionalizam
za sobom.

Međutim, činjenica je da, za većinu nas,

naučna saznanja predstavljaju
posezanje za verom.

Uglavnom ne možemo sami da procenimo
naučna saznanja.

To je slučaj i sa većinom naučnika

van njihovih uskih struka.

Ako malo razmislite,
geolog ne može da vam kaže

da li je neka vakcina bezbedna.

Većina hemičara nisu stručnjaci
za teoriju evolucije.

Fizičar ne može da vam kaže,

šta god neki od njih govorili,

da li duvan izaziva rak ili ne.

Ako i sami naučnici

moraju da imaju poverenja

u ono što nije iz njihove oblasti,

zašto prihvataju tvrdnje drugih naučnika?

Zašto veruju u ono što drugi tvrde?

I da li bi trebalo mi u to da verujemo?

Ja smatram da bi trebalo u to da verujemo,

ali ne zbog razloga
na koji većina nas misli.

Uglavnom su nas učili u školi da treba

da verujemo u nauku zbog naučnog metoda.

Učili su nas da naučnici
prate određeni metod

i da taj metod garantuje

istinitost njihovih tvrdnji.

Metod kome su nas uglavnom učili u školi,

nazovimo ga udžbenički metod,

jeste hipotetički deduktivni metod.

Prema standardnom, udžbeničkom modelu,

naučnici razvijaju hipoteze,

dedukuju posledice tih hipoteza,

pa odu u stvarni svet i kažu:

"Jesu li te posledice tačne?"

Možemo li ih uočiti u prirodi?

Ako su tačne, naučnici kažu:

"Super, znamo da je hipoteza tačna."

Mnogo je poznatih primera
u istoriji nauke

gde naučnici upravo to i rade.

Jedan od najpoznatijih primera

vezan je za delo Alberta Ajnštajna.

Kada je Ajnštajn razvio
opštu teoriju relativnosti,

jedna od posledica njegove teorije

bila je da prostor-vreme
nije samo praznina

već da je sačinjeno od neke materije.

Ta materija je iskrivljena

u prisustvu ogromnih predmeta
poput Sunca.

Ako je ova teorija tačna,
znači da svetlost

kad prolazi pored Sunca

treba da se iskrivi oko njega.

Bila je to iznenađujuća pretpostavka

i bilo je potrebno nekoliko godina

da je naučnici ispitaju,

ispitali su je 1919.

i zapravo se ispostavila tačnom.

Svetlost sa zvezda se zaista krivi
dok putuje oko Sunca.

Bila je to važna potvrda ove teorije.

Smatrana je dokazom istinitosti

te nove radikalne ideje

i o tome se pisalo u novinama

širom sveta.

Ponekad se ova teorija ili model

naziva deduktivno-nomološki model,

uglavnom zato što naučnici
vole da zakomplikuju stvari.

Ali i zato što se u savršenim slučajevima
radi o zakonima.

Nomološki znači da je
povezano sa zakonima.

U savršenom slučaju
hipoteza nije puka ideja:

reč je o prirodnom zakonu.

Zašto je važno da bude prirodni zakon?

Zato što, ako je zakon,
ne može biti prekršena.

Ako je zakon, uvek će biti istinita,

bilo kad i bilo gde,

kakve god da su okolnosti.

Svi znate bar jedan primer
poznatog zakona:

Ajnštajnova čuvena jednačina, E=MC2,

koja objašnjava odnos

između energije i mase.

Taj odnos je uvek istinit.

Međutim, postoji nekoliko problema
sa ovim modelom.

Glavni problem je to što je pogrešan.

Prosto nije tačan. (Smeh)

Govoriću o tri razloga
zbog kojih je pogrešan.

Prvi je logički razlog.

To je problem logičke greške
tvrđenja posledice.

I to je moderan, naučnički način da kažemo

da iz netačnih teorija
mogu proisteći tačne pretpostavke.

Ako se utvrdi da je pretpostavka tačna,

zapravo nije logično dokazano
da je teorija tačna.

I za to imam dobar primer,
ponovo iz istorije nauke.

Ovo je slika ptolomejskog svemira

sa Zemljom u središtu svemira

i Suncem i planetama
koji se okreću oko nje.

U ptolomejski model su verovali

mnogi veoma pametni ljudi vekovima.

Zbog čega?

Zato što su iz njega proizišle
mnoge tačne pretpostavke.

Zahvaljujući potlomejskom sistemu,

astronomi su precizno predviđali
kretanja planete,

čak i tačnije u početku

od Kopernikove teorije
koju bismo sad prihvatili kao tačnu.

To je jedan od problema
udžbeničkog modela.

Drugi je praktični problem,

odnosno problem pomoćnih hipoteza.

Pomoćne hipoteze su pretpostavke

koje naučnici stvaraju,

a toga možda i nisu svesni.

Važan primer ovoga

vezan je za Kopernikov model,

koji je kasnije zamenio
ptolomejski sistem.

Nikola Kopernik je rekao

da Zemlja zapravo nije središte svemira,

Sunce je centar Sunčevog sistema,

Zemlja se okreće oko Sunca.

Naučnici su rekli da, ako je to tačno,

trebalo bi da smo u stanju

da primetimo kretanje Zemlje oko Sunca.

Ovaj slajd ilustruje koncept

poznat kao zvezdana paralaksa.

Astronomi su rekli da, ako se Zemlja kreće

i posmatramo sjajnu zvezdu,
recimo, Sirijus -

znam da sam na Menhetnu,
tako da vi zvezde i ne vidite,

ali zamislite da ste na selu,
da ste izabrali ruralni život -

ako pogledamo neku zvezdu
u decembru

videćemo u pozadini i udaljene zvezde.

Ako to isto pogledamo za šest meseci,

kad Zemlja dođe do ovog položaja u junu,

videćemo istu zvezdu,
ali sa drugačijom pozadinom.

Ta razlika u uglu
zove se zvezdana paralaksa.

To je pretpostavka Kopernikovog modela.

Astronomi su tražili zvezdanu paralaksu

i nisu došli ni do čega.

Mnogi su tvrdili da je to dokaz
netačnosti Kopernikovog modela.

Šta se onda dogodilo?

Možemo da pretpostavimo da su astronomi

pravili dve pomoćne hipoteze

i za obe bismo sad rekli da su netačne.

Prva je bila pretpostavka
o veličini Zemljine orbite.

Astronomi su pretpostavljali
da je Zemljina orbita velika

u odnosu na udaljenost od zvezda.

Danas bismo pre nacrtali ovakvu sliku,

ovu je uradila NASA

i vidi se da je Zemljina orbita
prilično mala.

Zapravo je mnogo manja
nego što je ovde prikazano.

Stoga je zvezdana paralaksa

veoma mala i jako ju je teško uočiti.

To nas dovodi do drugog razloga

zbog kog pretpostavka nije funkcionisala,

a to je pretpostavka naučnika

da su njihovi teleskopi dovoljno precizni

da uoče paralaksu.

Ispostavilo se da to nije tačno.

Tek su u 19. veku

naučnici mogli da uoče

zvezdanu paralaksu.

Postoji i treći problem.

To je prosto činjenični problem,

nauka se dobrim delom ne uklapa
u udžbenički model.

Nauka dobrim delom uopšte nije deduktivna,

već je induktivna.

To znači da naučnici ne polaze nužno

od teorija i hipoteza,

često polaze od opažanja

događaja u svetu.

Najpoznatiji primer za ovo

jedan je od najvećih naučnika
svih vremena, Čarls Darvin.

Kada je Darvin kao mladić
pošao na putovanje brodom Bigl,

nije imao nikakvu hipotezu ili teoriju.

Jedino je znao da želi da radi kao naučnik

i počeo je da prikuplja podatke.

Znao je uglavnom da mrzi medicinu

jer mu je kad ugleda krv bilo toliko loše

da je potražio drugo zanimanje.

Tako je počeo da prikuplja podatke.

Prikupio je mnogo toga,
između ostalog i čuvene zebe.

Kada je pronašao te zebe,
ubacio ih je u vreću

i nije ni pretpostavljao šta to znači.

Mnogo godina kasnije u Londonu

Darvin je ponovo analizirao svoje podatke

i počeo da razvija objašnjenje,

odnosno teoriju prirodne selekcije.

Pored induktivne nauke,

naučnici se često bave stvaranjem modela.

Jedan od životnih ciljeva naučnika

jeste da objasne uzrok stvari.

Kako se to radi?

Recimo, tako što se napravi model

koji ispituje određenu ideju.

Ovo je slika Henrija Kadela,

škotskog geologa iz 19. veka.

Jasno je da je iz Škotske jer nosi

avijatičarsku kapu i gumene čizme.

(Smeh)

Kadel je hteo da odgovori na pitanje

kako nastaju planine.

Jedno od njegovih opažanja je da,

ako pogledate venac
poput Apalačkih planina,

često ćete uočiti da su stene u njima

naborane,

i to na poseban način,

što mu je dalo ideju

da su možda sabijane
sa jedne na drugu stranu.

Ta ideja je kasnije odigrala ključnu ulogu

u raspravama o pomeranju kontinenanta.

Napravio je jedan model,
suludu skalameriju

sa polugama i drvetom;
evo baštenskih kolica,

kanti, velikog malja.

Ne znam zašto je u gumenim čizmama.

Možda samo što nije počela kiša.

Napravio je ovaj fizički model

da bi pokazao da se zaista mogu stvoriti

šare u kamenu, ili u ovom slučaju u blatu,

i da podsećaju na planine

ako se sabijaju sa obe strane.

Bio je to dokaz o poreklu planina.

Danas naučnici radije rade unutra,

tako da ne prave fizičke modele

koliko kompjuterske simulacije.

I to je neka vrsta modela.

Pravi se pomoću matematike

i, poput fizičkih modela iz 19. veka,

veoma je bitan za izučavanje uzroka.

Jedno od najvećih pitanja
u vezi sa klimatskim promenama

jeste ogromna količina dokaza

da se Zemlja zagreva.

Na ovom slajdu crna linija pokazuje

merenja koja su naučnici obavili

tokom poslednjih 150 godina

i koja pokazuju da temperatura Zemlje

stabilno raste,

a posebno se vidi
da je u poslednjih 50 godina

došlo do naglog porasta

od skoro jednog stepena Celzijusa

ili blizu dva stepena Farenhajta.

Ali šta je uzrok te promene?

Kako da znamo šta izaziva

uočeno zagrevanje?

Naučnici mogu da naprave model

pomoću kompjuterske simulacije.

Ovaj dijagram ilustruje
kompjutersku simulaciju

koja je izučavala sve one faktore

za koje znamo da mogu da utiču
na klimu Zemlje,

čestice sulfata iz zagađenog vazduha,

vulkansku prašinu iz vulkanskih erupcija,

promene u Sunčevom zračenju

i gasove sa efektom staklene bašte.

Postavili su sledeće pitanje:

koji će skup promenljivih
unetih u određeni model

reprodukovati ono što vidimo u stvarnosti?

Stvarnost je prikazana crnom bojom.

Model je prikazan svetlosivom,

a odgovor je

model koji uključuje,
kao odgovor pod E na prijemnom,

sve gore navedeno.

Jedini način da reprodukujete

zabeležena temperaturna merenja

je sa svim ovim stvarima zajedno,

uključujući emisije gasova
sa efektom staklene bašte,

i prevashodno možete videti da rast

gasova sa efektom staklene bašte prati

vrlo dramatičan rast temperature

u proteklih 50 godina.

I zbog toga klimatolozi kažu

"ne samo da znamo da se
klimatska promena dešava,

znamo da su gasovi sa efektom
staklene bašte veliki deo

uzroka."

Zato zbog svih tih različitih stvari

koje naučnici rade,

filozof Pol Fajerabend je rekao čuvenu:

"Jedini princip u nauci

koji ne sputava napredak je:
Sve može da prođe."

Ovaj citat je često vađen iz konteksta,

jer Fajerabend nije zapravo rekao

da u nauci sve može da prođe.

Ono što je govorio je,

zapravo pun citat je:

"Ako me pritisnete da kažem

koji je naučni metod,

morao bih reći: Sve može da prođe."

On je pokušao da kaže

da naučnici rade
mnogo različitih stvari.

Naučnici su kreativni.

Ako onda to preokreće pitanje:

ako naučnici ne koriste samo jedan metod,

kako onda odluče

šta je neispravno, a šta nije?

I ko će da presudi?

I odgovor je, naučnici presuđuju,

i sude prema dokazima.

Naučnici skupljaju dokaze na mnogo
različitih načina,

ali kako god da ih skupe,

moraju da ih stave pod lupu.

I ovo je navelo sociologa Roberta Mertona

da se fokusira na to pitanje kako naučnici

posmatraju podatke i dokaze,

i rekao je da oni to rade na način
koji je nazvao

"organizovani skepticizam."

Time je mislio da je organizovan

jer to rade kolektivno,

rade kao grupa,

i skepticizam, jer to rade sa pozicije

nepoverenja.

Drugačije rečeno, teret dokazivanja

je na osobi sa novom tvrdnjom.

I u ovom smislu nauka je
suštinski konzervativna.

Veoma je teško ubediti naučnu zajednicu

da kaže: "Da, mi znamo nešto,
ovo je tačno."

Zato uprkos popularnosti koncepta

promena paradigme,

ono što nalazimo je da su zapravo,

veoma velike promene
u naučnom razmišljanju

relativno retke u istoriji nauke.

To nas najzad dovodi do još jedne ideje:

Ako naučnici kolektivno prosuđuju dokaz,

ovo je navelo istoričare
da se fokusiraju na pitanje

konsenzusa,

i da kažu da na kraju dana,

ono što je nauka,

ono što je naučno znanje,

je konsenzus naučnih stručnjaka

koji su kroz ovaj proces
ogranizovanog posmatranja,

kolektivnog posmatranja,

presudili dokaze

i došli do zaključka,

bilo za ili protiv.

Zato možemo razmišljati
o naučničkom znanju

kao o konsenzusu stručnjaka.

Možemo razmišljati o nauci

kao o nekoj vrsti porote,

s tim da je veoma posebna vrsta porote.

To nije porota vama jednakih,

to je porota štrebera.

To je porota muškaraca i žena
sa doktoratima,

i za razliku od konvencionalne porote,

koja ima samo dve opcije,

kriv i nije kriv,

naučnička porota zapravo ima
mnoštvo opcija.

Naučnici mogu reći da, nešto je istinito.

Naučnici mogu reći ne, to je neistinito.

Ili, mogu reći, pa to bi moglo biti istina

ali moramo još raditi i prikupiti
još dokaza.

Ili, mogu reći da bi moglo biti istina,

ali ne znamo kako da odgovorimo na pitanje

i odložićemo ga

i možda ćemo vratiti na sto kasnije.

To je ono što naučnici nazivaju
zavrzlamom.

Ali ovo dovodi do finalnog problema:

ako je nauka ono što naučnici kažu da je,

zar nije to onda samo poziv na autoritet?

I zar nismo svi učeni u školi

da je pozivanje na autoritet
logička greška?

Pa, eto ga paradoks moderne nauke,

paradoks zaključka do kojeg mislim
da su istoričari

i filozofi i sociolozi došli,

da je nauka zapravo poziv na autoritet,

ali nije poziv na autoritet individue,

bez obzira koliko je pametna ta individua,

poput Platona ili Sokrata ili Ajnštajna.

To je autoritet kolektivne zajednice.

Možete razmišljati o ovome
kao o mudrosti rulje,

ali vrlo posebne rulje.

Nauka se zaista poziva na autoritet,

ali on nije zasnovan
na bilo kom pojedincu,

bez obzira na to
koliko je ta osoba pametna.

Zasnovan je na kolektivnoj mudrosti,

kolektivnom znanju, kolektivnom radu,

svih naučnika koji su radili

na konkretnom problemu.

Naučnici imaju neku vrstu kulture
kolektivnog nepoverenja,

tu kulturu "pokaži mi",

ilustrovanu ovom finom ženom

koja izlaže kolegama svoje dokaze.

Naravno, ovi ljudi baš i ne izgledaju
kao naučnici,

jer su suviše veseli.

(Smeh)

OK, ovo me dovodi do moje konačne poente.

Većina nas ustaje ujutru.

Većina nas veruje svojim automobilima.

Vidite, setila sam se
da sam na Menhetnu,

ovo je loša analogija,

ali većina Amerikanaca koji ne žive
na Menhetnu

ustaju ujutru i sedaju u svoja kola

upale auto, i njihova kola rade,

i to rade zapanjujuće dobro.

Moderni automobil se skoro nikad ne kvari.

Zašto je to tako?
Zašto automobili rade tako dobro?

To nije zbog genija Henri Forda

ili Karla Benca ili čak Elona Maska.

To je zato što je moderni automobil

proizvod preko 100 godina rada

stotina i hiljada

i desetina hiljada ljudi.

Moderni automobil je proizvod

kolektivnog rada i mudrosti i iskustva

svakog čoveka i žene koji su ikada radili

na automobilu,

i pouzdanost tehnologije je posledica

akumuliranog truda.

Imamo korist ne samo od genija Benca

i Forda i Maska,

već i od kolektivne inteligencije
i vrednog rada

svih ljudi koji su radili

na modernom automobilu.

Isto važi i za nauku,

samo što je nauka još starija.

Osnova našeg poverenja u nauku
je zapravo ista

kao i osnova našeg poverenja
u tehnologiju,

i ista kao i osnova našeg poverenja
u bilo šta,

kao na primer, iskustvo.

Ali to ne treba biti slepo poverenje

ništa više nego što bismo imali
slepo poverenje u bilo šta.

Naše poverenje u nauku, kao i sama nauka,

treba biti zasnovano na dokazima,

i to znači da naučnici

moraju postati bolji komunikatori.

Moraju nam objasniti ne samo šta znaju

već i kako su to saznali,

i to znači da moramo postati
bolji slušaoci.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)